Pred svaki izborni ciklus pojavi se pitanje o učešću mladih u političkim procesima. Jedna od tema koja se tako pojavi svakih par godina (površnim listanjem štampe, na ovu temu nailazimo 2015. a kao temu kada se izveštava o glasanju u drugim zemljama još i 2016. i 2018, pa ponovo u Srbiji 2022. i sada). Da li bi ovo trebalo uraditi?
Mladi nisu puno zainteresovani za politiku
Ovo široko rasprostranjeno mišljenje o slabom učešću mladih u političkim procesima ipak možemo bazirati i na nekim istraživanjima, a ne samo na ’’osećaju’’. Jedno KOMS-ovo istraživanje kaže samo oko trećine mladih redovno glasa, dok 40% njih nikada nije glasalo (granica mladosti je na 30 godina). Razlozi za to su svakako isto poznati: mladi ne osećaju da im se političari obraćaju ili postoji nepoverenje u političke procese (’’svi su isti’’, ’’gde sam tu ja’’ i ’’nemam za koga da glasam’’, ’’moj glas ništa ne vredi’’ i slični dominantni odgovori spadaju u ove kategorije).
„Nekada su studenti menjali svet“: Da li i kako danas glasaju mladi u Srbiji
Iako nam je tačna izlaznost prilično nejasna, usled brojne dijaspore (to je razlog zašto je broj upisanih u birački spisak toliko veliki u odnosu na broj stanovnika sa popisa ili broj izašlih na birališta), procene su da je ona negde prilično respektabilnih 74% – sa 3,82 miliona izašlih na izbore uz oko 5,2 miliona birača prisutnih u zemlji.
Rešenje problema nezainteresovanosti mladih za političke procese trebalo bi tražiti u animiranju onih mladih koji u njima mogu da učestvuju, a ne baš u širenju biračkog prava na još mlađe, i samim tim još manje zainteresovane grupe mladih. Interesantno je da ovakav korak izgleda najviše podržavaju krajnja levica i krajnja desnica – Ne davimo Beograd i Dveri, barem sudeći po izjavama njhovih lidera iz maja 2022.
Mršavi argumenti za
Prvi argument jeste to da će ovo povećati kvalitet demokratije jer će u političke procese uključiti nove ljude širenjem biračkog prava. Drugi argument jeste da mladi sa 16 godina već mogu da donose neke pravno obavezujuće odluke, na primer da stupe u bračne odnose ili da rade (pod uslovom da dobiju saglasnost roditelja), pa bi širenje biračkog prava bio prirodan proces.
Treći argument jeste da su neke zemlje ovakav korak već učinile. U evropskim okvirima, to su Austrija, Malta i Grčka gde mladi sa 16 godina imaju pravo glasa na svim izborima, kao i Estonija, Nemačka i Škotska u okviru Velike Britanije, gde oni mogu glasati na lokalnim ili regionalnim izborima.
Ovi argumenti baš i nisu nešto posebno ubedljivi. Što se tiče ponašanja drugih zemalja, ako neko skače u bunar, da li je baš pametna ideja da mu se pridružimo? Takođe, lista evropskih zemalja gde mlađi od 18 godina nemaju pravo glasa mnogo je duža, pa ovaj argument potire samog sebe.
Što se tiče toga da mladi mogu da stupaju u neke ozbiljne pravno obavezujuće odluke već sa 16 godina, ovi slučajevi su toliko retki da su više izuzetak nego pravilo. Osim toga, za njih je potrebna aktivna dozvola roditelja ili staratelja. Bila bi malo čudna odluka da neko može da glasa samo ako mu mama i tata to dozvole.
Uticaj ove mere na kvalitet demokratije ovako izolovano od ostatka političkog i društvenog konteksta prilično je bespredmetan. Džabe pravo glasa ako su izbori pokradeni. Setimo se da je DFJ, preteča socijalističke SFRJ, spustila pravo glasa sa 21 na 18 godina (i dalo pravo glasa ženama), da bi potom ukinula slobodne izbore.
Prema godinama za izlazak glasanje, socijalistička Jugoslavija bila je bastion demokratije u odnosu na Zapadnu Nemačku gde se do 1970. glasalo tek sa 21 godinom života, premda Jugoslavija nije imala takve sitnice kao što su slobodni i fer izbori ili sloboda štampe.
Glasanje iz dijaspore – može li drugačije?
Međutim, najvažniji argument protiv tiče se biologije. Prefrontalni korteks nije do kraja razvijen, što znači da kod mladih ljudi nisu do kraja razvijeni procesi racionalnog donošenja odluka, što je i glavni razlog zašto u većini ciilizovanog sveta maloletnici i ne odgovaraju krivično za počinjena dela, ili što su kazne za mlađa punoletna lica niža od standardnih kazni, ili zašto ne mogu da piju alkohol ili kupe cigarete.
Naravno da ne postoji potpuno jasna vremenska granica kada neko iz jedne kategorije prelazi u drugu, pa je trenutno rešenje povlačenje granice uzrasta koja može delovati arbitrarno, ali ipak postoji neka logika zašto ova granica postoji. Za sada je konsenzus da se razvoj prefrontalnog korteksa završava do 25-e godine života. Galsanje sa 16 godina u ovom svetlu deluje zaista preuranjeno.
Argument da su mladi od 16 godina osobe bez životnog iskustva i znanja kako svet funkcioniše jeste smislen (možda znaju šta je mitohondrija, ali šta je porez ili kako se finansira zdravstveni sistem teško), ali prilično slab jer i većina starijih birača o ovome vrlo malo zna.
Mnogo važniji argument protiv jeste taj što bi spuštanje granice za glasanje na 16 godina dovelo do logičkog paradoksa da verujemo da neko ima kapacitete da može da bira na izborima i da tako utiče na razne državne politike, ali ne i da može da kupi pivo ili cigarete na trafici.
Glavni razlog protiv
Nakon ovih filozofskih promišljanja, dolazimo i do terena realne politike. Glavni razlog zašto će granica za glasanje ostati na trenutnih 18 godina jeste taj što se političkim partijama ovakva promena ne isplati. Opozicija u ovakvom političkom i društvenom kontekstu nema snage da neku temu postavi na dnevni red i da je progura do kraja. Čak i da može, oportunitetni trošak političke energije i resursa bio bi prilično veliki.
Režim sa druge strane nije previše zainteresovan za to jer mladi nisu ciljna grupa partija koje čine okosnicu ove koalicije – SNS i SPS. Kako bi tačno mlađi glasači birali nije skroz jasno jer nemamo istraživanja o tome, ali je smisleno pretpostaviti da bi oni koji bi glasali u većem procentu glasali za opoziciju, i to za necentrističke partije sa levog ili desnog spektra jer su mladi po prirodi skloniji ekstremima.
Prema Popisu, u Srbiji ima tek oko 125,000 onih koji imaju 16 i 17 godina, što nije posebno snažan tas na vagi. Ako bi oni glasali u istom procentu kao i drugi mladi (a verovatnije je da bi glasali i mnogo manje), to bi značilo tek 40-ak hiljada novih aktivnih glasača. U isto vreme, onih koji su stariji od 65 godina u zemlji ima oko 1,470,000, pa je potpuno jasno zašto u izbornoj kampanji političari pričaju mnogo više o visini penzija nego o temama važnim za mlade.
autor-:Mihailo Gajić
