Godinama, decenijama već na godišnjoj komemoraciji u Potočarima kraj Srebrenice, i domaćini i gosti, uglavnom iz zapadnih ambasada u Sarajevu, islamski velikodostojnici, ponavljaju mudrost da, eto, “ko ubije jednog čoveka – ubio je čitav svet”.
Za sve te godine, ne sećam se, a dobro sam pratio šta govore, da je iko od govornika u Potočarima, ni jedna od majki Srebrenice, niko od gostiju iz Sarajeva, barem pomenuo da je za vreme rata, pre tragičnih događaja 1995. godine, u Srebrenici samoj, po okolnim srpskim selima ubijen i jedan jedini Srbin, odnosno i jedan – jedini čovek.
I važi li maksima da “ko ubije i jednog čoveka – ubio je čitav svet”, i za Srbe pobijene od 1992. do 1995. godine od Zalazja do Bljevače, Skelana, Bjelovca, Kravice…
Ili, možda, do zapadnih ambasadora koji u Potočare stižu u dobro obezbeđenim eskortima, pod staklenim zvonima, još nisu stigle vesti da su snage 28. divizije iz Srebrenice, zone pod zaštitom UN, počinile u tom periodu bezbrojne masakre po okolnim selima, žarile i palile, sekle glave i vadile oči Srbima, bez jednog ili oba roditelja ostavile 800 dece? Kao i da među “nevinim žrtvama sahranjenim na mezarju u Potočarima” ima i onih koji su bili među onima što su upadali u srpska sela, ubijali, masakrirali?
Grobovi znanih i neznanih od Bratunca preko Zalazja do Bjelovca, Kravice, neki obeleženi, mnogi neobeleženi, sa kostima Srba svedoci su da njihova istina ima i drugi kraj, samo ga oni ne vide ili, neće da vide i priznaju.
Tužna je i debela knjiga srpskih stradanja po selima oko Srebrenice i Bratunca. Činjenice su neupitne.
Na Petrovdan 1992. godine, muslimanske snage iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića u selu Zalazje, na šest – sedam kilometara od grada ubile su 69 meštana, 37 civila i 32 ratna zarobljenika. Napad je, dok su se meštani spremali za seosku slavu počeo u zoru, napadnuta su i susedna sela Kunjerac i Sase, 22 meštana odvedeno je u logor u Srebrenici, među žrtvama bilo je mnogo žena, starih, bolesnih osoba. Sudiji Slobodanu Iliću na putu do Srebrenice izvađena su oba oka.
Na Božić 1993. godine jedinice Nasera Orića napale su selo Kravica kraj Bratunca. Sem boraca seoske straže koji su štitili odstupnicu za oko 1.000 izbeglica pobijeno je više žena, staraca, dece. Među 49 žrtava bio je Vladimir Gajić kome su bile samo četiri godine, Novici Bogićeviću 14. Nepokretna starica Mara Božić imala je 89 godina, u kući su je najpre zlostavljali a zatim i živu zapalili, tada je ubijen i njen sin.
Ko ne veruje u srpske izvore, o napadu na Kravicu može se obavestiti i iz srebreničkih.
“Četničko jako uporište. Spremimo se i u toku noći, dok su vojnici zauzimali položaje, mi, žene i deca, jedna ogromna kolona ulazimo u Kravicu prije ispaljenog metka. Grabiš, otimaš. Okolo se ubija, gine, pucnjava, ne može se opisati, kakva je to panika”, svedočila je pre koju godinu iz prve ruke Fadila Mujić, jedna od “majki Srebrenice” koja je bila među stotinama civila koji su iza vojske Nasera Orića, tri do četiri hiljade ljudi, stigli u Kravicu u pljačku.
U Bjelovcu blizu Drine, pokolj se dogodio u 14. decembra 1992. godine. Snage 28. divizije iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića selo su napale u zoru, ubijeno je 68 Srba. U ovom i susednim selima Sikirić i Loznička Rijeka zapaljeno je 350 srpskih kuća i drugih objekata, sva pokretna imovina, hrana, stoka, mašine, letina, sve je pokradeno. Devetogodišnjem Branu Vučetiću tog dana pobijeni su otac i stariji brat, majka tri meseca ranije. Sam Brano naredna dva meseca proveo je u muslimanskom logoru. Slavki Matić na kućnom pragu 14. decembra ubijene su obe ćerke i suprug Radivoje.
Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji od 1992. do 1995. godine u izveštaju je konstatovala da su muslimanske snage iz Srebrenice izvršile na ovom prostoru niz sistematičnih napada i zločina.
Selo Fakovići napadnuto je i spaljeno 5. oktobra 1992. godine, ubijeno je 28 civila i pripadnika seoske straže. Među ubijenima bilo je 12 žena. Ubijeni Danilo Đurić imao je 85 godina.
Napad na Skelane dogodio se 16. januara 1993. godine. Selo je opkoljeno sa tri strane, na četvrtoj je bila ledena Drina, pobijeno je 57 civila i pripadnika seoske straže, među žrtvama bili su petogodišnji Aleksandar Dimitrijević i sedam godina stariji brat Radisav. Dvojica dečaka ubijeni su snajperskim hicima. Cvetku Ristiću iz Kušića tog dana pobijeni su otac, majka, brat i sestra.
Kako se procenjuje, pripadnici 28. divizije iz Srebrenice ubili su samo po srpskim selima oko ovog grada oko 450 srpskih civila.
Srpsko selo Oparci napadnuto je 30. aprila 1992. godine kada su meštani potisnuti i naterani na napuste svoje domove. Kada se sutradan nekolicina njih vratila da provere šta je sa njihovim kućama i imovinom, na ulasku u selo našli su tela šestoro pobijenih komšija. Dikosava Petrović bila je zaklana.
Ratkovići su se na udaru našli 16. juna te godine. Jedan od meštana, Zarija Prodanović koji je uspeo da pobegne svedočio je da je svojim očima video tela 13 ubijenih meštana. Neki su stradali od metka, drugi od noža. Novi napad na ovo selo dogodio se 28. juna, napadači su zauzeli čitavo selo od koga je ostalo samo zgarište. Ubrzo su spaljena i srpska sela Radošević i Orahovica.
“Bilo je mirno. Narod je bio na njivama i kupili smo sijeno kada je oko 15 sati zapucalo i čula se urnebesna galama i povici ‘Alahu egber’ i ‘kolji žive’. Upali su u selo i sve su ubijali i uništavali a ubijenima su tvrdim predmetima razbijali glave”, svedočio je pre koju godinu Radomir Gvozdenović koji je preživeo upad u selo Zagone. Tog dana živi su uhvaćeni njegova sestra Rada i sestrić Aleksandar Milošević kome su bila samo 44 meseca.
U Zagonima, selu istočno od Srebrenice, tog dana ubijeno je 14 Srba, 15-ta žrtva ranama je podlegla dan kasnije. Nestali Mihajlo Mihajlović nikad nije pronađen. Među ubijenima je bilo pet žena.
Na Đurđevdan 6. maja 1992. godine, Naser Orić je sa svojom vojskom upao u srebreničko srpsko selo Gniona i bratunačko Blječeva, ubijeno je petoro meštana. Tri dana kasnije, 9. maja Srbi su se iselili iz Srebrenice pošto je prethodne večeri u zasedi, blizu grada ubijen poslanik, sudija Goran Zekić. Ostalo je 30-tak Srba koji su kasnije listom mučeni, pobijeni. Prethodnog dana, 8. maja u zasedi u selu Osmače na putu Srebrenica – Skelani ubijeno je sedmoro Srba.
Ježeštica je napadnuta 8. avgusta, zapaljeno je 55 srpskih kuća a Savka Mlađenović zaklana je na svom pragu. Prethodno, pred njenim očima napadači su zaklali njene sinove Dragana i Anđelka kome je glava odsečena i odneta u Srebrenicu.
I ovde se knjiga stravičnih zločina po srpskim selima oko Srebrenice ne završaa. Da se pomene svaki, svaka žrtva, trebale bi stranice i stranice, čitave knjige.
Sa svoje strane Sarajevo ne priznaje srpski popis od 3.267 Srba pobijenih u srednjem Podrinju od 1992. do 1995. godine. Prema podacima Odeljenja za istraživanje rata, ratnih zločina i obradu dokumentacije od početka do kraja rata u BiH, na ovom području poginulo je 2.385 Srba. Od ukupnog broja Srba, tvrdi ova komisija, 1.974 bili su vojnici, 387 civili a 24 su svrstani u kategoriju “nepoznati status”.
Sad, da je na sarajevskom popisu i jedan jedini Srbin sa tog područja, jedan jedini ubijeni civil, važi li za njegove ubice ono što u Srebrenici pominju svake godine da je “onaj – ko ubije jednog čoveka, ubio čitav svet”?
Ili to za Srbe ne važi?
Zoran Šaponjić
