Kakvu istoriju uče đaci iz srpskih udžbenika?

Istoriju pišu pobednici, ali ko i kako piše lekcije koje uče učenici?

AUTOR: Ana Vuković

Jesu li Sloveni otimali zemlju današnjim Albancima, i da li je danak u krvi bio baš dobra prilika za „napredovanje“ na društvenoj lestvici – pitali su se prethodnih godina roditelji koji su svoje mališane preslišavali lekcije iz istorije iz udžbenika koji su zbog spornog sadržaja, na koncu i povučeni.

Početkom ove godine saznali smo i da su Draža i Tito bili „drugari“ – bar ako je verovati ilustraciji jednog udžbenika za osmake na kojoj vođe ravnogorskog i partizanskog pokreta sede za istim stolom i „razrađuju ratne taktike“.

Istoriju, znamo to već, pišu pobednici – ali ko piše udžbenike iz istorije koji se koriste u srpskim školama? Da li prošlost može biti promenjiva kategorija i koliko „rastegljive“ mogu biti interpretacije istorijskih događaja?

Zašto nekih lekcija, poput recimo onih o Bici na Košarama u pojedinim udžbenicima uopšte i nema?

„Kad se bitke i konvencionalni ratovi završe, predstoje nove bitke – za sećanje. Orvel je odavno upozoravao da onaj ko ima monopol nad prošlošću, vlada i budućnošću jednog naroda. Mi smo svedoci kako to izgleda u praksi i u našem slučaju, gde posle sloma domaćeg Zavoda za udžbenike strani izdavači drže monopol nad udžbenicima. Posledice su najvidljivije u udžbenicima iz istorije, geografije, maternjeg jezika. Podsetimo se skandala od pre par godina, kada je u javnosti ukazano na udžbenik istorije u kom su izbegnute neke od važnih epizoda novije nacionalne istorije, ali je afirmativno pisano o vrednostima LGBT pokreta“, kaže za RT Balkan istoričar Nemanja Dević.

Pojedine lekcije iz istorije, na primer one o novijim periodima srpske prošlosti, tek se, ali veoma stidljivo pojavljuju na stranicama dečjih udžbenika. O Košarama pre svega nekoliko godina, kako nam je rekao nastavnik istorije iz Niša, Đorđe Bojanić, deca iz ovih knjiga nisu ni mogla ništa da nauče. Tek kad su lekcije uvrštene u nastavni plan i program, izdavači su dobili mogućnost da ih stavljaju na stranice.

Kako će koji istorijski događaj biti interpretiran zavisi, kaže Dević, kako od uređivačke politike izdavača, ali i individualnih sklonosti autora.

„Trebalo je da prođe sedam i po decenija, pa da najstradalnije srpsko selo u Drugom svetskom ratu, Prebilovci, nađe svoje mesto u udžbeniku iz istorije. Za otadžbinske ratove iz 1990-ih godina trebalo je takođe mnogo vremena da se uopšte pojave u nastavnim sredstvima. Razlog je bio političke prirode: dok su drugi jugoslovenski narodi te ratove posmatrali kao konstitutivne identitetske elemente i njihovoj obradi dali punu pažnju, u Srbiji se u javnosti na to vreme gledalo kroz prizmu ratnih zločina“, ističe sagovornik RT Balkan.

A istorija jeste identitetski predmet, predmet na osnovu koga se kod dece razvijaju i osećaj nacionalne pripadnosti, rodoljubivost i mnogo toga što u današnje vreme nemamo baš na pretek.

Zato i ne čudi što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio pre nekoliko godina da će podneti inicijativu da samo država može da pravi udžbenike srpskog jezika, istorije i geografije.

Vučić je tada kritikovao udžbenike stranih izdavača, navodeći da se u njima o Koncentracionom logoru u Jasenovcu „uči deset minuta, na jednom školskom času“ i da oni „na svoju ruku tumače šta je bio turski ‘danak u krvi’“.

„Osnovni problem leži u nastavnim programima i u jednom sistemu u kome za svaku godinu imamo po nekoliko, pa čak i nekoliko desetina udžbenika, a tako nešto je i neverovatno i neprilično. Govori se o tržištu udžbenika, a to je tržište na kome se nalaze umovi i srca naše dece. To zapravo čak nije ni tržište jer je nad njim uspostavljen monopol, uglavnom nemačkih izdavača“, ukazuje u razgovoru za RT Balkan istoričar Miloš Ković.

valitet, udžbenika, kako on kaže, nije sporan, jer u okviru institucija postoji uhodan sistem koji taj kvalitet overava. Međutim, problem je u tome što, iako su ti udžbenici pisani dobro, u njima vlada „raznoglasje, odnosno kakofonija podataka“.

Podaci su koliko-toliko unifikovani, ali su interpretacije vrlo često „čudne“, upozorava naš sagovornik, dodajući da su problemi u prećutkivanju ili naglašavanju pojedinih tema.

„Recimo kad je reč o nastavnom programu, po najnovijim izmenama, đaci u jednom razredu uče čitav period od Karla Velikog, odnosno ranog srednjeg veka sve do Luja 14, odnosno 18. veka. Neoprostivo je da sve to bude nagurano u jednu godinu s obzirom na to koliko je srednji vek značajan za srpski narod. To je klasično, zlatno doba srpske istorije. A s druge strane, cela jedna godina ostavljena je da se radi 20. vek gde ima veoma mnogo praznog hoda i lekcija koje su zaista mogle da izostanu. A onda se ulazi u ovaj najnoviji period za koji je zaista potrebno vrlo ozbiljno vrednovanje„, ističe Ković.

On međutim dodaje da nastavnici i kada u udžbenicima nema podataka o nekom važnom događaju, mogu da se potrude i da „nadograde“ dečje znanje i kažu im nešto o tome. Ukoliko ipak, nešto nije u nastavnom programu, sve su prilike da deca o tome neće ništa ni naučiti.

Jedan udžbenik za jedan razred

Uprkos inicijativi da iz „identitetskih predmeta“ Srbija dobije samo po jedan udžbenik za jedan razred i da to štampa državni izdavač – „s tim se ništa nije uradilo i ništa se nije promenilo“.

„Ovakvog stanja recimo nema u Republici Srpskoj. Tamo jedan razred ima jedan udžbenik. Ne vidim zašto je to problem. Kako to rade velike ozbiljne zemlje poput Rusije – jedan razred ima jedan udžbenik istorije koji pišu vrhunski stručnjaci i koji je verifikovan u nekoliko navrata“, pojašnjava Ković.

Dok Zapadne zemlje uz pomoć recimo Vodiča za nastavnike istorije iz „kuhinje“ Haškog suda, ili brojnih simpozijuma na kojima se „edukuju“ srpski predavači pokušava da u srpske škole progura svoje interpretacije naše prošlosti, Srbi se i dalje muče da se dogovore oko toga kako će gledati na sopstvenu istoriju.

Relativizacija sećanja?

„Reč je o jednom koruptivnom sistemu u kome nažalost učestvuju neki istoričari. I nije samo reč o udžbenicima, već o celom sistemu. Imate seminare za nastavnike koje vrlo često finansiraju spolja i ti seminari su obavezni, tu se skupljaju bodovi i besplatni su. Ali, kako se organizuju ti seminari i šta se na njima govori? Ja sam na to više puta upozoravao, ali ništa se tu ne menja. To je sistem u kome se relativizuje istorija, sećanje i predanje srpskog naroda“, ističe Ković.

Da bi se situacija popravila potrebna je politička klima, ali i lična inicijativa autora koji se ne ustručavaju da saopšte istorijsku istinu, uveren je Dević.

„Tek u poslednjih desetak godina paradigma je počela da se menja i da se umesto večitog posipanja pepelom govori i o srpskim žrtvama u Krajini, Sarajevu, Podrinju. Tek u takvoj klimi postaje moguće da se o Republici Srpskoj ili Kosovu i Metohiji piše u udžbenicima. Led je probijen sa segmentom o bici na Košarama, a predstoji nam dodatno ispisivanje stranica istorije o savremenoj Kosovskoj bici. Istoričar koji se potrudio da 2021. prvi put posveti jedan deo udžbenika Košarama bio je Predrag Vajagić iz Bačke Palanke, inače potomak čuvene braće Vajagića, devetorice Solunaca koji su kao dobrovoljci došli u srpsku vojsku iz Amerike“, zaključuje naš sagovornik.