Predak

0
287

-Šta bi Neši da da sinu ime Filip?-

pitao se moj otac na glas jednom prilikom, misleći verovatno na svog dedu Filipa. Nisam ni ja imao neki naročit odgovor. O pradedi  nisam nažalost mnogo znao.

Desetak godina kasnije, dok smo Filip i ja na nekoliko dana bili u selu kod Kostojevića, krenem  iz porodične kuće Simića da tražim sina, jer je već počelo da se smrkava. Njega sam inače doveo u selo upravo pred naš put u USA da zapamti mesto odakle su mu preci. Usput sretnem nasmejanog rođaka komšiju Miću, a na moje pitanje da li zna gde je Fića reče da su sva deca iz komšilika gore kod groblja, gde igraju lopte.

Kakvog  groblja? – pitam.

-Porodičnog, u stvari samo nekoliko spomenika ima tamo, a tvoj pradeda Filip takođe ima svoju spomen ploču.

Nisam znao za taj podatak, pa ga podstaknem da dalje priča.

-E vidiš, tvoj pradeda je, kad je ono krenulo da se ratuje sa Austrougarskom i kad beše mobilizacija poveo svog konja sa sobom otišavši u komandu. Išao je svuda gde i vojska, pa tako krene u povlačenje preko Albanije. Oskudica hrane je bila velika kao što znaš. Umiralo se masovno od bolesti, gladi i iscrpljenosti pa je vojska predlagala Filipu da zakolju konja da bi imali šta da jedu par dana.

Ja sam konja  poveo iz sela i moram ga u selo vratiti, odgovori im vojnik Filip. Dalje nisu mogli da se ubeđuju  sa njim znajući da je životinja neophodna za nošenje nihove opreme.

-Posle par dana tvoj pradeda je klonuo od izgladnelosti i beše ostavljen pored puta, jer mu nije bilo spasa. U koloni  vojnika koja je prolazila naiđe moj pradeda, inače iz ovog našeg sela i priđe mu.

-Ljeba…Ljeba, buncao je nesrećni Filip ili ‘Vilip’ kako su ga meštani zvali, vadeći  krvavu šaku iz usta sa koje je već pojeo nekoliko prstiju!

Čekaj…Čekaj, oću ja da sve bude jasno pa prekidam rođaka.

‘Oćes reći da je  jeo svoje prste?

-To ti pričam burazere, kaže odsečno Mića.

-Već je bio izgubljen u bunilu, ali konja nije dao.

Povuče onda dim iz cigarete malo dublje, pa ga izbaci tek iz drugog izdisaja. Sve mi se pomešalo u glavi. To, da  mi je moja žena Jasna rekla kako ime Filip znači ljubitelj konja, slučajni susreti nas dvojice, naših pradeda, kao i odlomak koji sam pročitao u “Srpskoj trilogiji” Stevana Jakovljevića:

-Išao sam peške. U jednoj šumi pored puta ležao je vojnik. Oči su njegove bile mutne, a grudi su se s naporom nadimale. Ostavili su ga da umre.Malo dalje ležao je iznemogao konj.

Izašli  smo na proplanak gde su se deca igrala.

-Filipe! –

pozvah glasno. Moj sin se okrenu ka meni, pa kad vide da ništa ne govorim, već zurim u nebo, nastavi da trči za loptom.

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime