Da li je suštinski interes jednog društva na početku XXI veka demokratija ili proizvodnja privida demokratije
Na izmučenom društvenom biću Srbije, vidljiva je još jedna boljka. Naime, učesnici političkog života u Srbijici – redom označavajući sebe kao političke organizacije koje se bore za ideje, doveli su sebe pred (ne)očekivani izbor. Da li je suštinski interes jednog društva na početku XXI veka, demokratija ili proizvodnja privida demokratije? Odnosno, da pojednostavimo, za većinu bezbrižnih srpskih političkih stranaka izbori su važniji od demokratije. Zbog čega je tako, i kako smo došli u ovu situaciju koja se već može odgonetnuti na nivou patološkog bavljenja. Kratak istorijski ekskurs nam daje za pravo da na samom početku zaključimo, da kad god su se Srbi poigravali sa demokratijom kao izabranim načinom društvenog uređenja, uvek su posledice bile dugoročne. Tako je bilo 1931, tako je bilo i 1946. godine.
U uslovima zgažene pravne države i prisustva institucija samo na nivou prevare i laži, aktivni učesnici srpske političke scene, prihvatili su nametnute i preporučene metode političke borbe. Iako su znali da je reč o unapred izgubljenoj borbi. I za Srbiju, i za demokratiju. Na ovaj način, u potpunosti je izmešten politički život kao takav, na nivo bezakonja i često neskrivenog nasilja. Naravno prva žrtva ovih procesa (koji je započet dolaskom na vlast radi potpisivanja Briselskog sporazuma), predstavljala je inače krhka srpska demokratija. Ubrzo nakon Briselskog sporazuma, izbori su se pretvorili u sveopšti rat svih protiv sviju koji je rezultirao unapred dodeljenim ulogama. Vladajuća stranka dobila je carte blanche za dalje ukidanje pravnog sistema i suspenziju Ustava, konstruktivni sateliti su dobili svoj deo kolača i „nadu“ da će jednog dana ući u parlament, dok su naizgled najistrajniji opozicionari dobili obećanje da će u slučaju zamora biti progurani kroz skupštinske dveri u nekom novom sazivu. Na ovom mestu, mora se priznati da je vlast u potpunosti ogolila ne samo srpsku političku scenu, već prevashodno karakter domaće pseudoelite. I ovo zaslužuje jedino priznanje!
Međutim, nije prošlo ni godinu dana od prebijanja opozicionog aktivista, učešća državnih sekretara na lokalnim izborima u Lučanima, gašenja ostataka srpske državnosti na Kosovu i Metohiji, a srpske opozicione stranke su shvatile da ništa ne predstavlja vrednost po sebi, kao što je to neprestano učešće u nametnutom političkom vodvilju. Kao beskrajni plavi krug i u njemu zvezda. I to upravo u uslovima kada se akteri i rezultati unapred znaju. Kada se zna da birački spiskovi nisu sređeni, dok se opozicioni lideri medijski satanizuju – do mere fizičke likvidacije, da se proganjaju opozicioni aktivisti u lokalnim sredinama, kada se zna da opet rezultati izbora neće biti objavljeni ni šest sati nakon okončanja izbornog procesa – barem dok se ne objave rezultati u sedištu vladajuće stranke.
I političko demokratski diskurs je poražavajući: jedna vlast brutalna po sredstvima, anacionalna po prirodi i nemoralna po odnosu prema sebi i drugima, već godinama svoju vladavinu zasniva na proizvodnji mržnje, afera, unutrašnjih sukoba i bratskih podela. Svaka integrativna ideja je omalovažena i uprljana. Otud i činjenica da Ustav države menja jednostranački parlament.
Izbori kakvi se najavljuju, organizuju se sa jedinim ciljem, da nas sve ponize, da daju legitimitet vlastima za dalje dilove sa pobunjenicima iz Prištine, da multinacionalne korporacije pretvore Srbiju u poslednju geološku deponiju, da i dalje učestvujemo u procesu stvaranja „albanskog komonvelta“. Otud i taj sardanski osmeh Evropske unije upućen opoziciji sa pozivom da učestvuje na izborima. Sada na ovom mestu, jasno je da svi politički akteri od građanskih demokrata, do nacionalista, regionalista i suverenista, moraju da daju odgovor na pitanje: Zašto učestvovati na izborima koji imaju jedini cilj ponižavanje Srbije i ponižavanje demokratije?
Negativan odgovor na novonajavljenu izbornu farsu, predstavlja ujedno nepristajanje na kolonijalnu demokratiju, nepristajanje na izbor između nacije i demokratije, pravnog poretka i bezvlašća, izbor između Kosova i Srbije u EU. Zato svaka stranka koja nema odgovor na ovo pitanje, već kao jedinu svoju svrsishodnost vidi u ulozi korisnog idiota i učešće na izborima za novo „vreme čuda“, ne samo da ne zaslužuje poverenje građana, već svojim činjenjem dokazuje i potvrđuje tezu da je od svih kriza ipak najveća moralna kriza kojima smo svi ophrvani. Danas odbijanje učešća na ovakvim izborima nije znak slabosti. Naprotiv! Neučešće je dokaz nepristajanja na zacrtane istine i presuđene sudbine, političke i kolektivne. Ujedno i dokaz da i dalje ima snage za istinsku nepatvorenu borbu!
autor:Goran V. Đorđević
