Deca bez tereta

0
84

Odrastala sam u Lebanu. Pešačili smo do škole i vraćali se sa drugovima nazad. Naše vreme večere je bilo u 19 sati. Crtaći u sedam sati i 15 minuta i pre polaska u školu.

Jedenje u restoranu nikad se nije dogodilo. Kafići, barovi, igraonice za decu, ni reči od toga.

Skinuli bi školsku odeću čim bi došli kući i sami obukli svoju, onu za igru. Morali smo uraditi domaći zadatak i razne kućne obaveze, pre nego što su nam dopustili da se napolju igramo sa komšilukom. Večerali smo za stolom, porodično.

Naš fiksni telefon stajao je na našem stolu u glavnom hodniku i imao je kabal u prilogu, tako da privatni razgovori nisu postojali, svi smo sve čuli.

Televizori su imali samo nekoliko kanala. Zapravo, možda, tri. Morali smo pitati pre promene kanala i sami otići promeniti kanale. Gledali smo ponekad video kasete u pubertetu kao vrhunsku nagradu.

Igrali smo se vojnika, skrivali se i tražili po kraju, preskakali, skakali, penjali, trčali, vozali bicikle…

Boravak u kući je bila kazna i jedino što smo znali o “dosadi “ je: “Bolje ti je da nađeš nešto da radiš pre nego što ti ja nađem!”

Jeli smo što je mama napravila za večeru ili ništa nismo jeli…

Svi su bili dobrodošli, a niko nije izašao iz naše kuće gladan.

Nije bilo vode u flašama, pili smo iz slavine ili sa česme iz dvorišta. I svi su bili zdravi, a i sa bunara se voda pila.

Omiljena poslastica nam je bila parče hleba s’ masti i soli i aleve paprike, ponekad i sa margarinom i soli, sa domaćim pekmezom od šljiva. Bila je još ukusnija uz prijatelje.

Gledali smo crtaće subotom ujutro, igrali lopte nasred ulice, hodali po šumama i livadama. Penjali na drveće, imali svoja skrovišta, jeli voće na granama. Ponekad smo skupljali plodove voćkica za potrebe porodice, ponekad usisavali, prali sudove, prali auto, što je bio uvek porodični dogovor kao deo radnih obaveza za decu.

Da Vas podsetimo:  Prekasno brinemo o sebi i prirodi, naknadna pamet kao epilog donosi rak

Nismo se ničega bojali. Igrali smo se do mraka… zalazak sunca je bio naše vreme za povratak kući, a naši roditelji su uvek znali gde smo i šta radimo.

Ako se neko posvađao, to je bilo i opet smo bili prijatelji par dana kasnije, ako ne i pre.

Poštovali smo starije jer su sve naše tetke, ujaci, dede, bake, i najbolji prijatelji naših roditelja bili produžeci naših roditelja, a niste hteli da vam govore roditeljima ako ste se loše ponašali. O učiteljima kao autoritetima u to vreme, ne moram ni da govorim, znalo se za poštovanje, red, rad i disciplina.

Ovo su bila dobra vremena. Toliko današnje dece nikada neće znati kakav je osećaj biti takvo dete. Žao mi je zbog toga.

Hvala ti Bože za takvo detinjstvo.

Dobra stara vremena.

 

 

 

 

autor:Ljubinka Buba Bogdanović

https://jugmedia.rs/

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime