Iako su Rusija i Kina sprečili protekle nedelje građanina Šmita da se obrati na sednici SB UN i tako, praktično, čvrstim stavom ugasile funkciju visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, teško je pomisliti da Zapad neće još „silovitije“ krenuti protiv Milorada Dodika i interesa Republike Srpske.
Jer, za to još postoji pogodno tle — matrica koja još ne izlazi iz kolektivne svesti u Srbiji i regionu je da će na Balkanu na kraju sve biti onako kako Zapad oličen u Americi i evroatlantskom bloku kaže.
Šta Zapadu jedino preostaje?
Godinama se stvara, razvija i perfidno širi defetistička ideja da šta god Srbija i srpski narod čine, žele, kakve god njihovi lideri poteze da povlače, uvek ih čeka potpuno isti ishod — onaj koji je već zacrtan u Beloj kući, Stejt Departmentu, Dauning stritu u Londonu ili u Saveznom kancelaratu u Berlinu.
I koliko god realnost demantuje takve procese, neprekidno se u intelektualnim, medijskim, naučnim, NVO i ostalim krugovima pojačava kampanja da nas neminovno čeka — gašenje „genocidne tvorevine“ Republike Srpske, članstvo Kosova u UN, ulazak svih preostalih balkanskih zemalja u NATO, proterivanja Srpske pravoslavne crkve iz Crne Gore, raskidanje srpskog partnerstva sa Rusijom…
A šta imamo u realnosti?
Lažna država Kosovo od samoproglašenja 2008. godine ne da ne uspeva da postane članica UN, nego ju je proteklih godina otpriznalo 18 zemalja, a priča se da srpska diplomatija u „rezervi“ ima bar još deset država koje čekaju mig da povuku potpis sa priznanja.
Paradigma o genocidnoj Republici Srpskoj ne samo da je srušena u SB UN kad je Vitalij Čurkin drmnuo veto na britansku rezoluciju o srpskom genocidu, već je i međunarodna komisija predvođena Gideonom Grajfom, (nagrađenim prošle nedelje Nemačkoj) u opsežnom izveštaju utvrdila da genocida u Srebrenici nije bilo.
Republika Srpska ne samo da ne odustaje od dejtonskih ovlašćenja već i komandant EUFORA pre neki dan priznaje da bi sve tri etničke zajednice u BiH mogle da imaju svoju vojsku ukoliko se one formiraju po zakonu.
Patrijarh Porfirije, uprkos višemesečnih javnih priprema da će biti sprečen u „hegemonističkom naumu“, ipak dolazi na Cetinje i ustoličava mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija…
Koliko god da se stvara fama i doktrinacija da će Srbija ući u NATO, na terenu naša država deluje sve neutralnije.
Koliko god se podmeću spekulacije da se sprema veliki zaokret od Rusije, na terenu teče ruski gas kroz srpski gasovod, a lista zajedničkih projekata dve zemlje – od PVO sistema do Petrohemije — uvećava se na nedeljnom nivou.
Pretnje, pisma, optužbe…
Vraćamo se na sednicu SB UN na kojoj je Šmit ućutkan diplomatskom akcijom Rusije i Kine.
Taj događaj je realan. A paradigma koja se iz njega rađa je da će sada uslediti sankcije Republici Srpskoj, da će krenuti žestok politički napad na Dodika i njegovu politiku, da će se Rusi proterati iz Srpske. Presavili su tabak i „snažni“ bošnjačko-albanski kongresmeni u SAD, pa pišu Bajdenu srceparajuća pisma protiv Srbije i Srpske.
Matrica se, znači, ponavlja.
Što više propada Zapadni inženjering na Balkanu, to se više preti njegovom nasilnom primenom. To se više mistifikuje njegova snaga i pojačava očekivanje da će evroatlantska čizma u produžetku utakmice preokrenuti sve u svoju korist.
Tako se i na Balkanu, u stvari, na delu vidi propast unipolarnog sveta oličenog u ostvarenju isključivo NATO ciljeva.
Jer, od njihovih opipljivih rezultata, ostaje samo atak na kolektivnu svest da će ipak na kraju sve biti kako Zapad „nacrta“.
Hoće. Samo što nije…
autor:Predrag Vasiljević
