Sa kakvim problemima se svakodnevno suočavaju Srbi iz Kišnice i Gornje Gušterice i kako izgleda turobna realnost preostalog srpskog stanovništva južno od Ibra, koje je, čini se, zaboravljeno od svih.
Srbi sa Kosova i Metohije se i ovog leta sećaju svojih ubijenih sunarodnika, pa ko može – odlazi na parastose. To su zločini – ubistvo Dimitrija Popovića u Gračanici, porodice Stolić u Obiliću, žetelaca u Starom Gracku, dece u Goraždevcu – koji su se dogodili u prisustvu vojne i civilne misije KFOR-a, odnosno UNMIK-a, i niko od počinilaca, izuzev u slučaju mladog Popovića, ne samo da nije pronađen, već su i istrage obustavljene. Ovo je opštepoznato, ali mora da se ponovi i milion puta, jer takvu su nam demokratiju doneli. Jednostavno, niko nije kriv za zločine nad Srbima i ne samo to – svim silama se trude da nas ubede kako to treba ostaviti u prošlosti i – neka mi Bog oprosti što ću reći – zaboraviti.
Možda ovog leta više nego ranijih godina razmišljamo o svim tragedijama koje smo doživeli, preživeli, ali i mukama kroz koje svakodnevno prolazimo, jer svedoci smo kako Rusija brani i štiti svoj narod od višegodišnje tiranije. Dok generacijama čekamo da i nas neko zaštiti, nije nam ništa drugo preostalo nego da obeležavamo godišnjice stradanja i trpimo. Taman jedna prođe, već su krenule pripreme za drugu.
Sve, međutim, prolazi u senci priča vezanih za ukidanje „KM“ registarskih oznaka. Preti se sukobima ili bolje da kažem širi se panika. Vučić rekao ovo, Kurti poručio ono, i tako iz dana u dan. Dok traje prepucavanje, priprema se njihov susret u Briselu, i ko zna koliko još briselskih susreta u narednim mesecima. Ne odustaje se od politike koja Srbima na Kosovu i Metohiji oduzima i ono malo prava što imaju.
Između svega pomenutog, Srbi opstaju na Kosovu i Metohiji. Zatvoreni u svojim selima živimo u svom paralelnom svetu, jer samo tako možemo da izdržimo okupaciju. Govorim o običnim ljudima i njihovoj borbi da sačuvaju to što imaju, da sebi organizuju život najbolje što mogu.
Zato ću pisati o Srbima koji 23. leto po redu opstaju u centralnom delu pokrajine, kao što rekoh, između parastosa i dnevnopolitičke retorike političara. Oni se na svoj način bore da sačuvaju kućni prag.
Muke u Kišnici
Mešovito selo Kišnica nalazi se pored magistralnog puta Priština-Gnjilane i po srpskom sistemu pripada opštini Priština, a po „kosovskom“ opštini Gračanica. U njemu živi 114 Srba i oko 550 Albanaca. Do 1999. godine Srbi su bili većina, odnosno nije bilo ni 10 odsto Albanaca.
Kišnica je nakon jednostranog proglašenja takozvane nezavisnosti Kosova poznata po brojnim incidentima. Preostali Srbi u selu bezmalo 15 godina trpe neki vid nasilja i torture, i to na dnevnom nivou. Nije ni pre toga bilo dobro, ali je sve mnogo izraženije otkada su nadležnosti UNMIK-a i KFOR-a predate Albancima.
Od druge polovine juna do danas u etar su otišle vesti da su postavljene dve table sa oznakama terorističke „UČK“ u glavnoj ulici u selu, i to jedna za drugom. Prekrižen je i srpski naziv za Kišnicu na tabli na ulazu u selo. Dva puta su kamenovali porodicu Trajković. Vređanje najgore vrste ne prestaje, i dešava se više puta dnevno. Snežana Jovanović, meštanka Kišnice, kaže: „Verujte, ja se više i ne obazirem na njihove uvrede jer ne želim da psihički utiču na mene, ali ne mogu da kažem da ih ne čujem“.
Zoran Marinković, predstavnik srpske zajednice iz Kišnice u Lokalnom savetu sela, kaže da nikada niko nije sankcionisan od strane nadležnih. Srbi iz Kišnice svedoče da je reč o mladim ljudima: „Uvek su to maloletnici uzrasta oko 15 godina, eventualno nešto stariji“.
Snežana priča da ih je snimala telefonom kako je vređaju na nacionalnoj osnovi i prosleđivala policiji, i sve se na tome završavalo. „Imam video zapise i njihove fotografije, i nije problem da se oni nađu jer Kišnica nije veliko mesto. Policija je posle pojedinih incidenata razgovarala sa njima u prisustvu roditelja, ali ne znam da li je nešto protiv njih preduzeto. Incidenti se i dalje dešavaju“, priča ona i dodaje da se od strane albanskih predstavnika čuje stara priča da su to deca.
Radom kosovske policije Srbi iz Kišnice nisu zadovoljni. Pričaju da su im posle najnovijih incidenata poručili da je normalno da table sa natpisom „UČK“ budu okačene širom Kosova i Metohije – toliko o tome da će reagovati da se one uklone. Zanimljivo je da se šikaniranje Srba pojačalo i od trenutka kada se u Kišnici promenio predsednik Lokalnog saveta. (Svako selo u opštini Gračanica ima Lokalni savet koji biraju meštani, i čiji je predsednik njihov kontakt sa lokalnom samoupravom. Pošto je u Kišnici albanska zajednica u većini, predsednik je Ruždija Krasnići. Njegov zamenik je Zoran Marinković, koji u tom Lokalnom savetu predstavlja Srbe.) Dok je predsednik bio Imrija Ajeti, kažu Srbi u Kišnici, bilo je manje incidenata, ali je on smenjen. Kažu i da je bio mnogo bolji za saradnju. Zanimljivo je da sada niko nema nameru da smeni Krasnićija, koji, očigledno je, svoj posao ne radi kako treba. Jednostavno, on je takav većinskoj albanskoj zajednici dobar dok Ajeti nije bio.
Za probleme Srba iz Kišnice znaju i predstavnici međunarodnih institucija. Tako je OEBS, posle pritiska medija i angažovanjem Snežane Jovanović, u Kišnici finansirao postavljanje video nadzora.Tada je video nadzor postavljen samo u jednoj ulici gde žive Srbi, i to tri kamere. Kako nikakav napredak nije postignut, 2018. godine UNMIK je finansirao projekat vredan oko 25 hiljada evra, kojim je video nadzor proširen. Međutim, video nadzor nije postavljen u onom delu Kišnice gde žive Albanci. Zato oni priđu do kamera i odatle kamenuju, psuju ili vređaju Srbe, ali iz dela gde one ne mogu da ih snime.
Trajkovići skoro svakodnevno izbacuju kamenice iz svog dvorišta, ali na kamerama koje snimaju tu srpsku ulicu ne može se videti i ko ih gađa. Pošto zbog video nadzora ne smeju da priđu bliže, ne mogu kamenicama ni da dobace do kuće i naprave veću štetu. To što Srbi znaju ko to radi, jer ih vide, policija ne uzima kao dokaz. Pošto je sve tako kako je, Albanci Srbe u Kišnici terorišu i danju, ne samo noću. Mnogi Srbi i ne prijavljuju incidente, prihvatili su ih kao sastavni deo života.
Kišnica je rudničko naselje poznato po istoimenom rudniku koji je funkcionisao u sklopu Rudarsko-metalurškog kombinata Trepča. Srbi u Kišnici kažu da trenutno radi samo rudnik u Novom Brdu. Pričaju da dovoze rudu do flotacije u Kišnici gde je melju i odvoze dalje kamionima koje prati policijski auto. Pitali su Albance, svoje nekadašnje kolege koji i dalje rade u flotaciji, gde se ruda odvozi i rekli su im da ne znaju – samo rade i ćute. Reč je o rudama olovo i cink, ali misle da ima i zlata.
U Kišnici je do juna 1999. godine bilo 120 srpskih kuća i većina Srba napustila je selo. Nešto imovine je prodato Albancima, ali je dosta srpske imovine uzurpirano. Život Srba u ovom mestu odvija se u senci incidenata. Ono što ohrabruje je da u Kišnici ima 30-oro dece uzrasta do 18 godina.
Hrabra Gornja Gušterica
Nepunih pet kilometara od Kišnice nalazi se srpsko selo Gornja Gušterica. U njemu živi oko 600 ljudi u 140 kuća. Treba ga pomenuti jer nijedna kuća nije prodata, i nijedna kuća nije prazna. U njihovom vlasništvu je oko 300 hektara obradive zemlje koja se takođe ne prodaje, odnosno malo je do sada njiva prodato, i to ranijih godina. Kada ih pitate kako su, odgovore da je njihov glavni zadatak da opstanu i da su spremni da i dalje trpe. „Najvažnije od svega je da nemamo problema s Albancima. Dvojica Srba ubijena su odmah po dolasku KFOR-a nedaleko od sela, ali se nismo uplašili i evo nas više od dve decenije posle na svom ognjištu“, kažu Srbi iz Gušterice.
Gornja Gušterica po srpskom sistemu pripada opštini Lipljan, po takozvanom „kosovskom“ opštini Gračanica, i nalazi se na magistralnom putu za Janjevo. Kroz selo prolazi i put koji vodi do albanskog mesta Oklap. Pomenutim putevima svakodnevno prolaze Albanci, ali nema incidenata. „Gde su veća srpska mesta slabo se oni junače. Udaraju tamo gde je naš narod u manjini. Takvi su oni“, kažu u Gornjoj Gušterici.
Srbi u ovom selu nisu nezadovoljni svojim životom, ali daleko od toga da nema problema. S ponosom ističu da imaju 46 mališana uzrasta od jedne do pet godina, i odmah dodaju da nemaju obdanište. Problem je i što više ne dolazi lekar, a imaju ambulantu. Kažu da bi bili zadovoljni da ih doktor barem dva puta nedeljno obilazi, pre svega zbog starijih ljudi. Kao problem u Gornjoj Gušterici navode i činjenicu da sem nedavno obnovljenog sportskog igrališta mladi nemaju gde da se okupljaju, a omladine ima.
Predstavnik sela Slaviša Simić priča da u Gušterici ima dosta porodica koje žive u oskudici, jer imaju mala primanja, odnosno minimalac od nepunih 12 hiljada dinara. Ima i samohranih roditelja sa više dece, porodica koje imaju invalide. Njih niko ne obilazi. Mnogo je mladih bračnih parova koji nemaju rešeno stambeno pitanje, a nisu ni zaposleni. „Selo je pristojno sređeno, ima lepih kuća, ali ako krenete da obilazite ljude, onda na površinu izlaze brojni problemi i zaista ljudi žive i opstaju svih ovih godina u izuzetno teškim uslovima. Sve je ovde specifično, jer živimo izolovani“, priča Simić.
Srbe u Gornjoj Gušterici Albanci sputavaju kroz institucije. Sve što zavisi od njih, poput izmeštanja trafostanice iz crkvene porte ili zamene bandere koja se toliko nakrivila da je bukvalno na krovu srpske kuće, čeka se nedeljama, mesecima. Kada je elektrosistem u pitanju oni pripadaju Uroševcu – tako je bilo i pre 1999. godine – i tu ništa ne funkcioniše kako treba. Srbi u Gornjoj Gušterici se ne žale jer su, kako kažu, navikli. „Što da se žalimo, pa sa njima je tako. Čim imaju vlast u svojim rukama rade sve što mogu da nam otežaju život. Mi više pažnju ne obraćamo. Pišemo zahteve dok ne dođu da reše problem. Muka je sa ovim našima, što se oni prave gluvi i slepi za naše probleme“, kažu Srbi iz Gornje Gušterice.
Srbi iz oba sela odlučni su u nameri da opstanu, uprkos problemima. Iz Kišnice poručuju Albancima da odustanu od proterivanja Srba: „Vreme je da shvate da će uvek biti Srba koji će bez obzira na teškoće u selu ostati“. Srbi iz Gornje Gušterice samo kažu: „Znamo se“. Tvrde da je to dovoljno, i da to može da bude poruka. Oni, pak, imaju poruku za srpske vlasti: „Nećemo odustati dok se u selu ne otvori obdanište, neko mesto gde mogu deca da nam se okupljaju, dok ne rešimo sve nabrojane i nenabrojane probleme. Moramo da se borimo zbog svoje dece, zbog njihove budućnosti ovde. Da mi taj deo uradimo, a što se Albanaca tiče, pa i njihovo vreme će da prođe“.
Ovo je naša realnost i između je svih izgovorenih rečenica proteklih nedelja u Beogradu i Prištini. Realnost skoro pa ostavljenog srpskog naroda južno od Ibra.
autor:Janja Gaćeša
