Šmitova drskost kao najava velikog okršaja

U BiH se stvaraju uslovi za „savršenu oluju”. A svi znaju šta bi jedna takva oluja značila ne samo za BiH, već i za zemlje u okruženju. Očigledno se Zapadu žuri da završi „nezavršeni posao” na Balkanu

Zamislite da ste stranac u tuđoj zemlji i da ste tu bez poziva domaćina. Domaćin vas upozorava da ste došli nepozvani i da treba da se povučete sve dok ne dobijete njegovo odobrenje.

Međutim, vi kao stranac ne marite nimalo za reči domaćina. Naprotiv – oholo izjavljujete da ne samo da vam ne pada na pamet da odete, već ćete ići gde god hoćete po zemlji u kojoj niste dobrodošli, i još pretite domaćinu posledicama ako pokuša da vas spreči.

Ovako bi se ukratko moglo opisati ponašanje samozvanog visokog predstavnika u BiH, Nemca Kristijana Šmita. On vrlo dobro zna da njegovo imenovanje nije odobreno od strane Saveta bezbednosti UN, kao što je to bio slučaj sa svim njegovim prethodnicima. Zato ga ne priznaju ni Banja Luka, ni Moskva, ni Peking.

Deo njegove drčnosti zasigurno leži u tome što ga, osim Kolektivnog zapada, nažalost – priznaje i Beograd – što je sramota o kojoj je već bilo reči u ranijoj kolumni, i koja bi morala što pre da se ispravi. Pogotovo s obzirom na poslednje Šmitove pretnje na račun Srpske i još arogantnije ponašanje.

Ko će popustiti?

Kao što je već poznato, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je 6. septembra najavio donošenje uredbe o zabrani Šmitovog ulaska u Republiku Srpsku, kao i njegovo hapšenje i deportaciju ako ipak uđe.

Šmitov odgovor je bio pun kolonijalne nadmenosti. Lažni visoki predstavnik je za narednu sedmicu najavio posetu Republici Srpskoj, uz upozorenje njenom predsedniku da se „spremi za neke neugodne trenutke”.

Očigledno je da bi popuštanje bilo koje strane bilo percipirano kao ponižavajući politički poraz koji bi bukvalno mogao da okonča nečiju karijeru. Čak bi i kompromis bio slično percipiran, s obzirom na apsolutne pozicije koje su obe strane zauzele.

Teško da će Šmit, odnosno njegove gazde, pristati na retroaktivnu proceduru formalnog imenovanja kroz Savet bezbednosti UN, budući da bi to potkopalo njihovu dosadašnju poziciju da je Šmit već legalan.

Ne manje izgledno je da Republika Srpska popusti u svom zahtevu za strogim poštovanjem ustaljenih dejtonskih procedura o imenovanju visokih predstavnika – jer bi to potkopalo celu njenu politiku – zasnovanu na striktnim pozivanjem na izvorni Dejton po svim pitanjima. Da ne govorimo o tome da bi i Šmit i Dodik bili percipirani kao slabi ako bi odstupili od svojih apsolutnih pozicija.

Dodik na svojoj strani ima međunarodno pravo – koje, nažalost, Kolektivni zapad više ne konstatuje, osim ako mu to nije u interesu. Šmit, pak, na svojoj strani ima Kolektivni zapad i njegovo cinično pozivanje na „poredak zasnovan na pravilima”, odnosno na poštovanje „pravila” koje taj isti Zapad piše i/ili primenjuje po svom nahođenju i pragmatičnim potrebama.

Zasigurno će biti onih koji će se bojažljivo zapitati – a šta je sve ovo trebalo Dodiku, odnosno Republici Srpskoj? Zašto nisu samo ostavili Šmita da ide gde hoće i govori šta hoće, ostajući na čvrstoj poziciji da, što se njih tiče, on samo govori kao običan nemački građanin, odnosno turista, i da ništa od onoga što on eventualno „odluči” njih ni najmanje ne obavezuje.

Odgovor je jednostavan… Što bi Šmitu duže bilo dopušteno da glumi visokog predstavnika, to bi više bio potkopan autoritet vlasti u Republici Srpskoj koja ga ne priznaje. Da ne govorimo o tome što Šmitove „odluke” – one već donete ili najavljene – direktno ugrožavaju dejtonski status i postojanje Srpske.

„Savršena oluja”

Početkom jula Šmit je „poništio” zakon koji je izglasala Narodna skupština Republike Srpske, a kojim se ukida obaveza ukidanja odluka visokog predstavnika u Službenom glasniku Republike Srpske, kao i Zakon o nesprovođenju odluka Ustavnog suda BiH na teritoriji Republike Srpske. A već neko vreme Šmit najavljuje i kriminalizaciju poricanja nepostojećeg genocida u Srebrenici, kao i donošenje zakona o državnoj imovini, kojim bi imovina koja se vodi na Republiku Srpsku bila pravno tretirana kao imovina BiH. Što se tiče ovog poslednjeg, Dodik je najavio da će Srpska proglasiti „samostalnost” onog trenutka kad Šmit pokuša da taj zakon nametne.

Što bi se reklo, stvaraju se uslovi za „savršenu oluju” u BiH u relativno kratkom roku. A svi znaju šta bi jedna takva oluja značila ne samo za BiH, već i za zemlje u okruženju. Očigledno da se političkom Zapadu žuri da završi „nezavršeni posao” na Balkanu, odnosno da trajno neutrališe i pokori srpski faktor – i u Srpskoj, i u Srbiji, i u Crnoj Gori, i u Makedoniji.

Kao što se Kurti koristi kao agent-provokator zapadne duboke države za destabilizaciju radi nove rekonsolidacije pod zapadnom kontrolom, tako se i Šmit koristi za dizanje tenzija u cilju izazivanja krize kojom bi politički Zapad upravljao u željenom pravcu.

Ciljevi su jasni. Zarad trajnog neutralisanja srpskog, a time i multipolarnog faktora u regionu, potrebno je ukinuti ili obesmisliti Republiku Srpsku, formalizovati izdvajanje Kosova i Metohije iz sastava Srbije, trajno marginalizovati srpski faktor u Crnoj Gori i izbrisati sve tragove srpskog postojanja u Makedoniji. U tom cilju, glavni saveznici su muslimanski ekstremisti u BiH, nastavljači NDH u Hrvatskoj, šiptarski teroristi na KiM, i tzv. Montenegrini u Crnoj Gori.

Ako neke ovaj raspored snaga podseća na onaj iz 1941, reklo bi se da ne greše. I tad i sad je, zaklinjući se u „evropske vrednosti”, važeći rajh pokretao novi pohod na Istok, pritom na sve načine pokušavajući da stabilizuje i kontroliše njegovu pozadinu. I tada i sada, srpski faktor mu je „kvario sreću”. Od tradicije ne bi valjalo odstupiti.

AUTOR:Aleksandar Pavić