Kada se sve sabere i oduzme, kosovskometohijski Srbi posle toliko godina okupacije i progona, ispod svog parčeta neba i dalje stoje na crti zlu, koje je dostiglo vrhunac u martu pre bezmalo 25 godina. Daće Bog da tako i ostane
Krajem februara u selu Ljubičevo u opštini Prizren uhapšena su dva Albanca pod sumnjom da su pretili dvojici vojnika iz italijanskog sastava KFOR-a. Da se incident dogodio potvrdio je i potparol policije za region Prizrena, Šaćir Bitići. On je kazao da su osumnjičeni prišli pripradnicima KFOR-a u kafani i vređali ih, kao i da je došlo do „velikih tenzija”. Potvrdio je da je jedan od dvojice uhapšenih pretio da će pobiti vojnike, i da su u kući jednog od osumnjičenih pronađeni puška i municija.
Mnogi bi rekli „vest kao vest, posvađali se ljudi u kafani”, ali…. Ona za nas, koji još uvek živimo na Kosovu i Metohiji, nije neočekivana, odnosno znali smo da će to početi da se dešava pre ili kasnije. Činjenica je da su Albanci nervozni i nezadovoljni, i kao posledica toga događa se ono za šta su mnogi mislili da doseže domen naučne fantastike.
(Sećam se jedne konferencije za štampu u Prištini, u glavnom štabu UNMIK-a. Albanski kolega novinar, rođen i odrastao u Medveđi, provocirao me je govoreći kako nam je preostalo – nama, Srbima – da pišemo „tzv. Vlada u Prištini”, „Prištinski univerzitet sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici”, da koristimo znake navoda za sve i svašta, i slično. Slušala sam ga i ćutala sve dok nije rekao: „Za vas je KFOR okupatorska vojska, a Kosovo smatrate okupiranim”. Tada sam reagovala i kazala mu da smo mi još pre nekoliko godina jasno rekli da su oni za nas okupatori jer je to istina – ali da će i oni imati isti problem, jer će za njih to tek da postanu. Bila je to 2005. godina. U kratkoj poseti Prištini bio je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov. Pored sastanaka sa tadašnjim šefom UNMIK-a Soren Jesen-Petersenom i Ibrahimom Rugovom, tzv. predsednikom Kosova, otvorio je rusku kancelariju za vezu u Prištini.)
Nervoza Albanaca
Svakodnevno nam se dešavaju pretnje, vređanja, sitne čarke, a ljudi to ne prijavljuju policiji jer je sve to postalo sastavni deo naših života. U većini tih incidenata Albanci pominju „UČK” i imaju na delovima odeće – kapi, jakni, majici, duksu – natpis i grb ove terorističke organizacije. Pre nekoliko dana, moj prijatelj je imao neprijatanu situaciju sa jednim takvim kada mu je u Gračanici ušao u auto, i uz pogrdne reči insistirao da bude odvezen u Prištinu. Jedva ga je izbacio iz auta! Rekao mi je da mu je na majici pisalo „UČK-KBS” (skraćenica za tzv. Kosovske bezbednosne snage). Sećate se da je uoči pretprošlog Božića na Miloša i Stefana u Štrpcu pucao upravo pripadnik tkz. KBS-a?
Ovo su svakodnevne teme razgovora Srba među sobom, jer poslednjih nedelja svako ima neko svoje iskustvo na osnovu kojeg primećujemo da nešto nije u redu. Jedino što možemo jeste da nagađamo, pa tako jedni misle da od 1980-ih godina prošlog veka njih u ovo doba godine uhvati neka manija da terorišu Srbe i da se nešto bune. Drugi misle da sa njihovom nervozom i čudnim ponašanjem imaju veze Rusi koji napreduju sa Specijalnom vojnom operacijom (SVO) u Ukrajini. Pominju ljudi kao jedan od razloga i to što odlaze sa Kosova u tolikom broju, zbog saznanja da su polasci avionima ka zemljama Zapadne Evrope unapred rezervisani i po nekoliko meseci, dok autobusi svakodnevno odvoze ljude – čega smo i mi svedoci.
Ovo doba godine je vreme kada obeležavaju različite godišnjice poput ubistva Adema Jašarija (7. mart 1998.), i mnogi misle da njihova nervoza ima veze sa time, jer svedoci su nečaga što je suprotno od njihove borbe, izgleda nam kao da se polako bude iz sna o izgradnji nove „države” na Balkanu. Kad malo dublje razmislim, ima istine u svemu navedenom, jer su sa okupljanjima na ulicama uvek počinjali u februaru ili martu. U to doba godine su najavljivali krvavi utorak, krvavu nedelju, pretili nam, organizovali demonstracije i lomili sve po ulicama većih gradova na Kosovu i Metohiji tražeći svoju republiku. Štrajk glađu rudara Trepče bio je u februaru 1989. godine, na primer. Setimo se i divljanja za vreme Martovskog pogroma 2004.
Što se Rusa tiče – to im je rak rana od trenutka kada je SVO otpočela, a običan albanski narod ne krije strah zbog posledica iste. Otvoreno nas pitaju šta imamo na tu temu da kažemo, a više nas je na različitim mestima čulo kako govore „Putin lud, Putin lud…”, očekujući da vide hoćemo li nešto prokomentarisati.
Napad na KFOR
Kada je njihov odlazak u pitanju, kroz jedan primer ću vam dočarati šta se dešava ovih dana na terenu. U prevoz kojim Srbi svakodnevno putuju od Gračanice do Lipljana ušla je Albanka srednjih godina i, vidno zabrinuta, na albanskom jeziku počela da razgovara sa jednim od putnika, Srbinom kojeg poznaje. (Ona koristi taj prevoz jer živi u većinski srpskom selu i to joj je jedini javni prevoz koji ide do grada.) Kada su završili razgovor, pitali smo ga šta joj je i zašto je tako nervozna? Saznali smo da mu je rekla da su trojica njene braće sa suprugama i decom – njih ukupno 15 – zaključali svoje kuće i otišli u Nemačku. Požalila se da ne zna šta da radi jer njena deca idu u školu, a svi koje poznaje ili odlaze ili o pričaju o odlasku u skorijoj budućnosti. „Oni nisu za to da idu u inostranstvo, ali gledaju šta se oko njih dešava i ne znaju šta da rade”, rekao nam je. Razumela je da nam je prepričao njihov razgovor i gledala je u nas, očekujući da joj kažemo nešto što znamo. Većina je slegla ramenima, stavljajući joj time do znanja da ne znamo ništa – kao što je već imala prilike da čuje od svog poznanika.
Primetno je da su im gradovi prazni, da je saobraćaj na putevima ređi – jednostavno, da nema ljudi. Samo prošle godine je u tzv. ambasadi Nemačke u Prištini zahtev za radnu vizu predalo 56.000 Albanca. Među njima je bilo oko 1.000 pripadnika tzv. KBS-a. Poznato nam je i da je posle 1. januara ove godine znatan broj njih skinuo uniformu, razdužio oružje, i otišao put Nemačke i drugih evropskih zemalja. Sve to utiče na raspoloženje pojedinaca koji ostaju ovde, uprkos tome što nisu zadovoljni ostvarenim do sada, te su im Srbi i dalje trn u oku. (Znate, taman i da su ti italijanski vojnici krivi i da je situacija bila obrnuta, odnosno da su Italijani vređali njih – pre samo nekoliko godina Albanci bi to pretrpeli. Ne bi uzvraćali jer sve je bilo podređeno nekom višem cilju, zbog kojeg jednostavno ne bi smeli tako da se ophode.)
To je realnost na Kosovu i Metohiji u prva dva meseca 2024. godine. Običan narod se o svom jadu zabavio. Srbi su brinuli o tome kako da dođu do para, da izdrže najnoviji udarac zabrane dinara. A Albanci, ogromna većina, tražeći sigurno tlo što dalje odavde. Političari u svom svetu bistre politiku. U jeku svega napisanog je zvanična Priština obeležavala „Dan nezavisnosti”, i zaista su se potrudili da se realnost ne vidi.
Ono što je nama, Srbima, upalo u oči jeste činjenica da su vratili američke zastave na ulice, tih nekoliko dana oko 17. februara. Nije ih bilo sigurno poslednjih desetak godina, izuzev retkih pojedinaca koji ih još uvek drže ispred svojih kuća, nevezano za pomenuti datum, i koje su se ishabale usled različitih vremenskih uslova. Na primer, u Lipljanu nije bila okićena američkim zastavama glavna ulica u gradu – koja je zatvorena za saobraćaj i kojom u 99,9% slučajeva šetaju Albanci – ali jeste ulica kojom se odvija glavni saobraćaj.
Kada bi neko pitao nas koji ovde živimo da to prokomentarišemo, rekli bismo da to nije kićenje nalik onome od pre 20 i više godina – kada je to bilo idolopoklonstvo, u prenosnom smislu – već više, podsećanja radi, da su njihov projekat. Kao kada u masi podignete ruku. Nema koji se sećamo i vremena kada je bilo i zastava Nemačke, Engleske i mnogih drugih evropskih zemalja je napad na pripadnike italijanskog KFOR-a izuzetno zanimljiv. Tako nešto je bilo nemoguće zamisliti, ali, eto – dočekasmo i da njima prete da će ih pobiti.
Na crti zlu
Sve pobrojano se dešava uoči godišnjice prvog pogroma Srba, koji je počeo agresijom NATO pakta 24. marta 1999. godine, a nastavio se zlodelima Albanaca u prisustvu misija UNMIK i KFOR. Pet godina kasnije, 17. marta, počeo je i drugi – Martovski pogrom – koji, takođe, nije sprečen od pomenutih misija, a koji je za cilj imao da što više Srba napusti svoje kuće i imanja. Podsetiću, KFOR je tih dana imao jasnu komandu samo da šalje kamione u srpska sela u cilju „evakuisanja” Srba, ali ne i komandu da odbrane ljude i njihova imanja kako bi im pomogli da ostanu na svojim ognjištima. Na prste se mogu nabrojati Srbi koji su se vratili svojim kućama u prethodnim godinama. Ni tu nije postojala iskrena želja tzv. „međunarodne zajednice” da sprovede pravdu i prekine nasilje nad Srbima.
Šta da kažem na kraju? Fakat je da sa Kosova i Metohije odlazimo i mi – Srbi, ali to se dešava zbog nepravde koja nas pritiska više od jednog veka, jer pred njom ceo svet zatvara oči. Ta istina – ali i nečinjenje srpskih vlasti da dostojanstveno sa nama brani temelje svoje države – teže padaju od svih zuluma koje generacijama trpimo od Albanaca. Sa užasom doživljavamo činjenicu da su poslednjih 15 godina predstavnici vlasti iz Beograda prihvatili da je ovo projekat i da nam traže mesto u njemu, ne hajući što se zove „država Kosovo”, niti brinući šta mi mislimo, kako živimo i kakav teror trpimo, kao posledicu njihovog neprestanog popuštanja.
Ipak, kada se sve sabere i oduzme, kosovskometohijski Srbi i posle toliko godina okupacije i progona, ispod ovog, svog, parčeta neba i dalje stoje na crti zlu, koje je dostiglo vrhunac tog 24. marta – pre bezmalo 25 godina. Prilično smo uzdrmani, ali stojimo. Daće Bog da tako i ostane. Ostalima, u ovoj opštoj ludnici od sveta, neka bude po onoj narodnoj: „Kako ste sejali, tako ćete i da žanjete”.
autor:Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
