USTAŠKI ZLOČIN U DRAKULIĆU – KRVAVA LEKCIJA IZ ISTORIJE

„Vraćam se kući, a ona pusta, samo u štali krave riču. Malo dalje čujem kako nešto krči, odlazim tamo i nalazim oko 70 tela. Jedan od njih je sedeo i ječao, mozak mu se vidi, prepoznam ga, to je Sredić Stojan, ali ništa me ne razume. Od jednog najmanjeg leša učinilo mi se da je to moja mlađa ćerka, tada sam se onesvestio.”

Jedan od preživelih – Mile Todorinović, kome je poklana čitava porodica. Dana 7. februara 1942. godine ustaše su na različite načine izmasakrirali 2.315 Srba u banjalučkim naseljima Drakulić, Šargovac i Motike.
Pokolj je počeo u 4 sata ujutru u rudniku Rakovac, a završen je u 14 časova, što znači da je jedna srpska glava padala svakih dvadesetak sekundi.
Fra Miroslav Filipović predvodio je grupu krvoloka, s natporučnikom Druge tjelesne bojne Josipom Misolovom.
Ovaj, najveći pojedinačni zločin u Drugom svetskom ratu nad Srbima, izazvao je zabrinutost i u samoj nemačkoj komandi.
Te zime bilo je preko metar snega, pa su snage klero-fašističke NDH-a u opkoljavanje pomenutih naselja krenule oko ponoći.
Najudaljenije straže bile su od centra Banjaluke udaljene oko desetak kilometara, a njih su držali lokalni Hrvati, meštani.
Ti Hrvati su bili vodiči ustašama do srpskih kuća, štala, kotara, vodenica, vajata…
Tako je toga dana u Šargovcu jedna srpska porodica bila ugošćena u hrvatskoj kući jer nisu mogli dalje prtinati, ali su komšije Hrvati sa dolaskom krvnika i sami počeli da ih kolju.
Lokalni Hrvati predvodili su ustaše bolje od pasa tragača, i ne postoji ni jedan jedini slučaj da je Hrvat rekao komšiji Srbinu da se sprema pokolj, a svi su znali.
Naprotiv, i sami su se pretvarali u najkrvoločnije zveri.
U ime anticipiranog bratstva i jedinstva svih naroda i narodnosti, posle rata nije bilo preporučljivo pričati o ovim zločinima.
Pored svih svedočenja, dokumenata i preživelih, istina o ovom zločinu decenijama je gurana na marginu.
Partija se žrtvama oduživala skromnim govorima na godišnjicama koji su cenzurisani u partijskim komitetima.
Tek toliko da se zadovolje preživeli Srbi.
Tako je Đurađ Glamočanin završio na Golom otoku jer se zalagao da se na spomenik poklanima u Drakuliću, Šargovcu i Motikama stave pravoslavna obeležja.
U ime bratstva i jedinstva, na takvim spomenicima ni krvnici ni žrtve nisu smeli biti jasno naglašeni.
Srbi nisu bili primorani samo glumiti normalan život sa svojim komšijama, već su s njima odlazili i na radne akcije gradeći auto-put Beograd-Zagreb.
Auto-put preko kojeg se danas vozimo 200 na sat, preko kostiju mučenika jasenovačkih.
Vremenom su uspešno izjednačene žrtve i dželati, a svi dželati su nestali posle 1945. godine, kao da nikad nisu postojali, kao da nikad nisu ni klali.
Josip Mislov se vratio na svoje rodno ostrvo Ugljan kod Zadra i počeo da radi kao mornar, da mirno plovi morima ovoga sveta.
Godine 1964. popisana je većina ubijenih u ovom banjalučkom masakru, što je dalo tračak nade porodicama.
Ipak, popis nije izvršen iz humanih pobuda, već zbog regulisanja ratne odštete kada je država kroz sporazum Tito-Brant dobila velika devizna sredstva.
Žrtve i njihovi naslednici nisu dobili ništa.
Država je unovčila živote poklanih Srba, zatim je tim novcem finansirala njihove večne neprijatelje u zemlji i inostranstvu.
Mnogi narodi u Evropi istražili su i kroz knjige i filmove ovekovečili zločine nad mnogo manjim brojem svojih žrtava.
Prvi koji je detaljnije obradio pokolj Srba u Drakuliću, Šargovcu i Motikama bio je pisac Jovan Babić u svom romanu iz 1998. godine „Drakulići.”
Nešto kasnije, Lazar Lukajić napisao je knjigu „Fratri i ustaše kolju.”
SPC kanonizovala je novomučenike u Drakuliću.
Broj od 2315 ubijenih Srba u ovom masakru nije zvaničan, toliko ih je identifikovano, a tačan broj se neće saznati nikad.
Ono što se zna je to, da je tada ubijeno 551 dete mlađe od 12 godina.
Toga dana patentiran je malj „srbomlat”…
Piše: Deki RS