Rat koji je Austro-Ugarska povela 1914. godine protiv Srbije, nije bio samo rat protiv Kraljevine Srbije, već i protiv srpskog naroda u celini i da se ti prostori koje je okupirala Austro-Ugarska očiste od Srba koji su tu živeli vekovima.
Bečki dvor je po otpočinjanju rata sa Srbijom počeo da otvara namenske koncentracione logore za Srbe.
Prvi koncetracioni logori u Evropi delo su Austro-Ugara, a njihove žrtve su bile isključvo Srbi.
Na prostoru Austrougarske za vreme Prvog svetskog rata bilo je oko 300 logora za Srbe, a najzloglasniji bili su: Arada, Doboja, Neđmeđera, Nežidera, Boldogasonja, Šopronjeka, Mauthauzena, Ašaha na Dunavu, Jandrihovice.
U tim logorima stradalo je preko 200000 Srba, a o tome mi skoro da ništa ne znamo.
Tragično je što samo u Doboju postoji spomenik o stradalim Srbima, za druga stradalaštva i logore nema spomenika ili nekih obeležja kojima država Srbija obeležava ova mesta stradanja Srba.
Logor u Doboju osnovan je krajem decembra 1915. godine. U njemu je bilo zatočeno oko 46.000 Srba.
U logoru je ubijeno oko 12000 Srba, preminulo je oko 700 deteta.
U vreme komunističke vlasti ova stratišta su bila skoro zaboravljena i zabranjivano je da se piše o njima. O ovim stratištima skoro da nema ništa u udžbenicima istorije ni danas.
Dr Josip Škarić svjedočio je: Kada sam kao ljekar upozorio komandanta logora (austrougarskog oficira)… da se oboljelima od teških crijevnih bolesti daje kao hrana isključivo isključivo suha hrana, taj gospodin mi je jednostavno odgovorio: „Ja, pa šta ćemo. U istoriji se dešava da neke nacije nestaju, a druge se dižu… pa šta se može protiv toga činiti, da ovog puta nestane srpske nacije.“ Dušan Paravac, Dobojski logor: hronika o austrougarskom logoru interniraca u Doboju 1915-1917, Doboj 2002. str. 47.
Logor Aradska tvrđava se nalazi u gradu Aradu, današnja Rumunija. U Aradskoj tvrđavi je 1914. godine po nalogu austrougarskih vlasti osnovan logor, koji je namenjen za Srbe prognane sa prostora Bosne i Hercegovine, Kraljevine Srbije i ostalih srpskih krajeva. Srbi su u ovom logoru prolazili kroz teška mučenja. U logoru je mučenički stradalo preko 4.300 Srba (najviše iz Sarajeva i cele Bosne i Hercegovine, Srema, Braničeva). Danas je ostala tvrđava, grad mrtvih Srba.
Logor Nežider u blizini Beča bio je koncentracioni logor. Tu su najviše zatvarani Srbi. U njemu je bilo zatvoreno oko 15000 Srba a stradalo je oko 10000.
*Vešto se izbegavalo na spomen obeležju da se spomene da su stradali Srbi (pogledaj fotografiju).
Srbsko vojničko groblje u Jindrihovicama je, posle Zejtinlika u Solunu, najveće srbsko vojničko groblje!
To je mesto stradanja srpskih zarobljenika za vreme Prvog svetskog rata, za vreme Austrougarske.
Spomen kosturnica u Jindrihovicama nalazi se u Češkoj, tamo se nalaze posmrtni ostaci 7 100 Srba.
Tragično je što ni o ovom logoru nema mesta u našim udžbenicima. Žalosno je i to što na spomen ploči piše: „ovde počiva 7100 Jugoslovena“ a ne Srba. Ali, to je nažalost bilo normalno u doba komunizma kada smo postali neki jugosloveni i skoro zaboravili da smo Srbi.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
Pradeda je bio u Ašahu, vratio se. Trgovac iz Valjeva, učen čovek, sve mu uzeli ali iz Ašaha je ostala jedna dopisnica sa oznakom crvenog krsta gde pradeda piše svom miljeniku, najmlađem sinu i nežno objašnjava da čokoladu koju mu šalje podeli sa ostalima. Taj miljenik, moj deda, imao je istu sudbinu, zarobljen pre bombardovanja 6. aprila, rat je proveo u Osnabriku. I on se vratio. Pošto je znao latinski, nemački i francuski, naučene u Valjevskoj gimnaziji, deda je radio kao prevodilac. Sažeo je jedno pismo – zahtev na nemačkom da se poboljšaju uslovi boravka zarobljenicima. Ovo je urodilo plodom i zarobljenici su mu bili večno zahvalni. Sve ovo sam saznala od tetke posle dedine i tatine smrti. O tome se nikad nije pričalo.