Hrvati — narod koji se sakrivao od istorije

Za „Hrvate“ se nije znalo dok nije naređeno da Srbi-katolici moraju biti „Hrvati“

Najnovije zalaganje Matice hrvatske i HAZU da se Srbima produži jasenovačka terapija podršku je dobilo i u umovanju Slavice Stojan da se protiv Srba i buba treba boriti istim sredstvima („gaženjem nogama, otrovima, plinskim plamenicima“). Time je najviša hrvatska nacionalna pamet potvrdila ono što je svetu odavno poznato, tj. da Hrvati baš i ne moraju biti narod kad već imaju privilegiju da budu katolici: pokušali su da budu narod kao čakavci — ali je to kratko potrajalo; potvrdili se kao katolička koljačka rulja u Tridesetogodišnjem ratu (1618–1648) i u nemačko istorijsko pamćenje upisali se po izreci „Sačuvaj me, Bože, gladi, kuge i Hrvata“ (eno im o tome potvrde na zidu katedrale u Magdeburgu); pokušali zatim da se priključe slovenačkim kajkavcima — ni to im se nije dalo; posle su najavili želju da budu „Iliri“ — tek je za to trebalo imati pameti; 1843. objavili u Zagrebu Gundulićevog „Osmana“ — i posle se raspitivali je li to štampano na nekom afričkom jeziku; sedam godina kasnije Vuk i Daničić u Beču im ponudili srpski jezik — ali se pokazalo da im je trebalo obezbediti i prevodioce.

I počekali još nekoliko decenija da im u Dubrovnik (1896) stignu prva četiri Hrvata, da im njihovi srpski istovernici objasne da se, i tamo i u Bosni, govori srpskim jezikom, da im prirede srpsku gramatiku, da im prepišu („od slova do slova“) Vukov Srpski rječnik (1852), a da im Ivan Broz prevede i Vukov pravopis; i da to sve „Hrvati“ odmah zgrabe — i preko svega rastegnu „hrvatsku etiketu“; i pristanu na to da se upišu u državne i nacionalne lažove ili u ono što Srbi elegantnije označuju kao nacionalne lopurde; nemački biskupi Štrosmajer i Štadler za to vreme ubedili bosanske franjevce da ne srbuju i ne pišu ćirilicom i da će se za njih mnogo glasnije čuti ako se upišu u vatikanski koljački ešalon i podupru Stepinac-Broz-Bakarićev jasenovački projekat; i svi zajedno, i u savezu sa svojim zapadnim zlikovcima-podupiračima, tokom prošloga veka zatru makar tri i po miliona Srba.

Srbi nikad ni prema kome nisu imali „imperijalnih pretenzija“, a Hrvati će u vezi s tim imati samo jedan sitan problem: njihova „nacionalna krštenica“, na početku prošlog veka, ispisana je i potpisana srpskim jezikom; i to će Hrvatima priznati Vigand (koji dan pre Maretića) i Leskin (koju godinu posle njega) ističući da je jezik na koji su se polakomili — „srpski ispisan latiničkim slovima“, ali im nisu razjasnili ni jednu uzgrednu sitnicu: nisu im rekli koja je to latinica (Hrvati su znali za nemačku, mađarsku, talijansku) pa su im Srbi i to morali razjašnjavati i napravili im, po srpskim pravilima, ono čime se danas Hrvati diče kao sa „svojom latinicom“. Za sve ono, dakle, što Hrvati „hoće“ da predstavlja današnji „njihov kulturološki i civilizacijski stupanj razvoja“ oni nemaju nikakvih zasluga mimo onih lopovskih: sve su im to priredili Srbi, najpre Srbi-katolici, a potom i Srbi-pravoslavni (oni im priredili i Sinjsku alku jer od svih viteških poduhvata Hrvati su jedino znali da kolju nejač, pa se i onaj njihov general–alkarski vojvoda proslavio pokoljima žena i dece). I to Hrvati sami najbolje potvrđuju: njih je njihova crkva učila da budu dobri katolici i, kad zatreba, dobri koljači dok za pitanja duha ona nije bila ni zainteresovana ni nadležna pa nije jasno ni koji im je jezik ni koje pismo mogla prirediti da se njime upišu na balkansku etnojezičku mapu (pri čemu je u ne tako davno vreme hrvatsko ime bilo toliko poštovano da su hrvatski plemenitaši njime pre imenovali svoje konje nego svoje kmetove). I kad su Štrosmajer, Štadler i Posilović, na onome Katoličkom kongresu 1900, naredili Srbima-katolicima da se „prepisuju u Hrvate“, zaboravili su da ih upozore na to da će posle morati da kradu sve ono čega su se odrekli kad su pristali da uskoče u kožu one čemerne istoverne plemenske skupine koja se vrlo uspešno sakrivala pred svim istorijskim pomenima (a jedino se glasito predstavila u već pomenutom Tridesetogodišnjem ratu). I koja je svojim čemernim imenom pristala da osramoti i svu balkansku prošlost i, zajedno s onom albanskom, evropsku civilizaciju u celini: te dve skupine Evropi su mogle ponuditi jedino ono što su od Srba otimale budući da same nisu mogle stvoriti ništa jer od razaranja i klanja nisu imale vremena ni za kakve druge poslove. (Valja, pri tom, biti i pravičan pa priznati: Arnauti su uspeli da u istorijskim spisima prvi put budu pomenuti pri kraju XI veka, a Hrvatima je to pošlo za rukom tek pet ili šest vekova kasnije.)

Takvi će „Hrvati“ reći da imaju „svoju državu, svoju vojsku, policiju, svoje granice, svoje funkcionalno gospodartvo“, ali će zaboraviti da dodaju da su:

za „svoj jezik“ prvi put čuli pre 12–13 decenija ne primećujući da je on „od slova do slova prespisan od srpskog Cicerona“ (kao što su se i sami prvi put našli na srpskom jezičkom prostoru);

da su se njihova vojska i policija, zajedno sa Brozovim komunistima, najglasitije proslavljale pokoljima Srba od Jasenovca do Paga, pa do Sremskog fronta, pa do Kočevskog roga, pa do tenkovskih tranšeja oko Dravograda;

da je Italija, posle kapitulacije 1943, svoja jadranska ostrva i pojas dalmatinske obale predala Jugoslaviji kao odštetu za satiranje Srba, a Broz to posle ostavio Hrvatima kao priznanje da su za te zločine najzaslužniji;

da je „funkcionalnost njihovog gospodarstva“ utemeljena na mnogo desetina milijardi evra koje je Hrvatska otela od Srba kad ih je zatrla i/li prognala s onih prostora koji su vekovima, milenijima, bili srpski, a Hrvati za njih prvi put čuli kad i za „svoj novi jezik“.

Da bi se takve pojedinosti lakše razumele, treba podsetiti na činjenicu da se, prema nalazima F. Šišića, na početku ΧVΙΙ Hrvati nalaze po podnožju Velebita i u Gorskom kotaru, odakle će se nešto kasnije proširiti na tri slovenačke županije (Zagrebačku, Križevačku i Varaždinsku). I drugde se za njih nije nigde znalo do kraja XIX veka kad je naređeno da Srbi-katolici moraju biti „Hrvati“, tj. upisati se u ono što je dotle pomenuto samo kao koljačka rulja iz Tridesetogodišnjeg rata. Među dubrovačkim Srbima-katolicima ta se pamet zadugo nije mogla utemeljiti, a pravoslavni Srbi, na tragu dugog istorijskog pamćenja, smatrali su i svojom dubrovačku književnost po istoj logici po kojoj su gledali i svoju katoličku sabraću, a kad je posle 1896. Dubrovnik toliko pojevtinio i „postao hrvatski“, Srbi su procenili da to može važiti samo za „potonji vakat“, ali ne i za ona davnašnja vremena do kojih hrvatsko pojevtinjenje nije moglo dosegnuti.

Kao sitan periferni srpski etnički i jezički ogranak, Hrvati su odskočili i od Srba-katolika i od istorije i prirodno je shvatanje da se u pitanjima duhovnosti nisu mogli snalaziti niti razumevati poziciju Dubrovnika kao srpske kulturne metropole i kao sponu sa srednjovekovnom tradicijom i istorijom. Za pravoslavne Srbe to, međutim, više nije imalo značaja: dubrovačka književnost odavna se našla u riznicama srpske kulture, a hrvatska zvonjava o tome da Srbe obeležava „sveprisutna neutaživa žeđ za prostorom“ može se oceniti kao logoreična brbljarija: Srbi nikad nisu posezali za tuđom tekovinom i uvek su imali ponešto za čim bi mogli posegnuti i neki „drugi Hrvati“, a ne samo ovi o kojima govorimo. I za koje sve činjenice govore da su oteli, pokrali, opljačkali sve ono čime se danas hvale kao svojom tekovinom.

A kako izgleda „neutaživa [srpska] žeđ za prostorom“, neka nam pokažu neke možda čudne pojedinosti.

na osnovu kojih je činjenica T. Volanski, polovinom XIX veka, etrurske arheografske relikte dešifrovao „u slovenskom ključu“, nešto pre toga „pod isti ključ“ P. Solarić poturio — Sikule, nešto kasnije M. Budimir — Sabine, u naše dane Đ. Tomecoli — Venete (a ubrzo posle toga — i kritski „minojski problem“);

na osnovu kojih je činjenica Tomecoli, baveći se „venetskim problemom“, utvrdio da se moderni talijanski jezik uobličio oko 1.500. godine, a da je venetski neuporedivo stariji (za starinu drugih evropskih jezika ostaje nam da se „raspitamo“ kod njihovih proverenih poznavalaca, a među njima neki će reći da se glavnina tih jezika počela uobličavati posle raspada Rimskoga carstva);

otkud na Pirinejima baskijski jezik i u njemu mnoštvo srpskih reči;

neko će nam razjasniti kako su se one „slovenske“ reči gnezdile u evropskim jezicima i otkud onih 600 (a pominje se da ih ima čak i 4.000) koje Ranka Kuić nalazi u velškom jeziku; i zašto ona („Ranka Velšanka“) zapisuje da se u Velsu uvek oseća[la] kao i u svojoj Hercegovini;

gde je to Miloš Crnjanski, pre 60 godina, našao tako frapantne toponimijske paralele srpskog jezika sa prilikama na Britanskim ostrvima, kakve su, recimo, Mosor, Orien, Kom, Lovcin, Šar, Liig, Bar, Peukh, Sutla, Sana, Una, Korana, Morača, Bojana, Vardar, Šolta, Kornat, Pašman i mnoštvo drugih;

kakve je slične činjenice po Francuskoj beležio Miloš Milojević pre nego što mu je to onemogućeno; i koliko je hiljada različitih onomastičkih činjenica pobeležio Joshua Whatmough (1897–1964) u knjizi Dialects of Ancient Gaul (1949), za koje bi se pre moglo pomisliti da su nedavno popisane po našim prostorima nego po Galiji — iz Cezarovog vremena;

kako se dogodilo da je sva Grčka zasuta slovenskom toponimijom i zašto je, od 30-ih godina HIH veka do našeg vremena, mnogo hiljada „slovenskih“ (manje bismo pogrešili ako bismo rekli — srpskih) toponima „preimenovala po starogrčkom obrascu“; i na osnovu čega Ekonomid 3.000 grčkih leksičkih osnova povezuje s ruskim jezikom;

da li je Nemačka na tri četvrtine ili na četiri petine svoga sadašnjeg prostora satrla Slovene, a Lužički Srbi ostali da svedoče o tamošnjim poslednjim slovenskim tragovima (a o tome, recimo, samo u severoistočnoj Bavarskoj od VIII–XII veka, sačuvano toliko toponimijskih podataka da ne možemo znati koliko je ostalo prostora za one „odomaćene nemačke“).

I neka to bude potvrda za Stojankinu i Stojanovu priču o „neutaživoj srpskoj žeđi za prostorom“: dok su Srbi stizali do Islanda i Indije, Hrvate je Vatikan poveo do Magdeburga, ali je posle zaboravio da im pokaže put to Zagreba pa još ne znaju kad su se tamo priključili Slovencima.

I ako sve te reči pokušamo obuhvatiti jednim pogledom, naći ćemo se pred najvećom zagonetkom pred kojom se živa duša još uvek može naći: otkud sve one po evropskim jezicima, kad su se našle u tim jezicima i kako su se u njima „ugnezdile“; njihove registre priređivalo je više istraživača, neki od njih ograničavali su se na koju stotinu, neki na koju hiljadu, a ja ću ovde navesti samo dve takve reči — i to tek da pokažem njihovu „evropsku rasprostranjenost“. Jedna je ona pod čijim se zracima „greju“ svi Evropljani, a u srpskom jeziku ima lik sunce, ta reč u slovenskim jezicima (i njihovim dijalektima) ima glasove [s-l-n] i oni se najčešće svi čuvaju (tek u pokojem od njih jedino se mesto [l] može pojaviti „nešto drugo“) dok se u evropskim jezicima, redovno, gube ili [l] ili [n]; pogledajmo sada kako se ta srpska reč „čuje“ u tim jezicima: dan.-šved.-norv.-portug. – sol, island. – sól, lat. – solis, ital. – sole, franc. – soleil, grč. – ἥλιος, leton.-litv. – saule, rum. – soare, nem. – Sonne, engl. – sun, holand. – zon, luksemb. – Sonn (a ne znam kako se u irskom i škotskom pojavilo ghrian); druga je reč ona pod čijim se pahuljicama svi Evropljani „rashlađuju“, Srbi je imenuju kao sn(ij)eg i ona u nekim evropskim jezicima takođe ima zanimljive paralele: dan. – sne, norv. – snø; šved. – snö; island. – snjór; leton. – sniegś; litv. – sniego; irski – sneachta; škot. – sneachda; ital.-portug. – neve; špan. – nieve; lat. – nix; franc. – neige; holand. – sneeuw; nem. – Schnee; friz. – snie; luksemb. – Schnéi; engl. – snow.

Kao osnova za odgovore na sva ta pitanja možda bi moglo poslužiti ono što neka „moderna Evropa“ danas pokušava predstaviti kao Zagonetku podunavske civilizacije, tj. kao „otkriće najstarije visoko razvijene kulture Evrope“. Ta je Evropa, međutim, malo autistična: ona ne primećuje da je ta kultura utemeljena u donjem Podunavlju, tj. na Helmu, tj. na Iliričkom poluostrvu, tj. tamo gde se za Evropu, može biti, čulo tek koji vek (da ne kažemo — koji dan) pre nego za Hrvatsku. Za tu će civilizaciju Harman reći da se malkice proširila prema severoistoku, ne veli da se mogla širiti i uz Podunavlje niti objašnjava koliko su joj bili daleko Etrurci, Baski, Vandeja ili Britanska ostrva (da Island i Krit opet ne pominjemo). Drugi će istraživač, međutim, reći da je ono širenje prema (severo)istoku, pre pedesetak vekova, donelo prve pomene današnjih Rusa, da je taj talas stigao do Urala, prelio se prema Indiji (jedan krak odvojio se prema Iranu, drugi prema južnoj Arabiji i Etiopiji). I na tome talasu u Indiju stigao i sanskrit — koji će Panini „uglačati“ nekoliko vekova pre Hrista.

I taj istraživač navodi da se „ispostavilo da je u gotovo čitavoj Evropi, od Islanda na severu pa sve do Grčke na jugu, zajednički predak bio isti“, pri čemu danas znamo da ono što zovemo „indoevropskim jezicima“ ima ishodište na onim prostorima koji se označavaju kao – Balkan. „I to ne prosto Balkan, već Srbija, Bosna, Hrvatska, Makedonija“. U vezi s tim valja, uzgred, istaći jednu sitnu pojedinost: istraživač o kome je reč „gleda“ današnju političku mapu Balkana, a da je potražio neku makar vek ili dva stariju, na svim tim prostorima mogao je naći jedino — Srbe: Hrvati su se tada još skrivali po šikarama u velebitskom podnožju (ili tek otkrili put do Zagreba), kao makedonski rođendan beleži se 2. avg. 1944, kao bosanski 27. sept. 1993, svi oni do pre stotinak godina priznavali da su bili Srbi, a tek im se kasnije učinilo da će biti pametniji ako se odreknu starog imena i potraže novu nacionalnu krštenicu.

I to su Srbi jednako dobro znali i kao katolici i kao pravoslavni, ali kad je Vatikan odlučio da „njegovi Srbi“ nisu narod nego samo katolici i kad ih je prepisao u hrvatsku duhovnu (moralnu i svaku drugu) sirotinju, razumljivo je postalo i to da oni nisu znali ni ko su ni šta su mimo onoga čemu ih je poučavao Vatikan; oni su, istina, kasnije počeli pričati da ih je bilo i do Baltika i Urala (o tome im nešto pripovedao Pavle Riter Vitezović), ali se nikako ne mogu setiti kad su se prvi put pojavili u Zagrebu, kao što se saznalo da je Gulisav, kao prvi dubrovački Hrvat, morao čekati više od trista godina da mu se 1896. priključe prva četiri sunarodnika. I da od tada počinje sve ono što označavamo kao sunovrat Dubrovnika, tj. temeljito pojevtinjavanje svega što se tome gradu kasnije događalo i čime je obeležena njegova tragična pozicija u „povijesti jednovjekovne hrvatske uljudbe“. Hrvati su, naime, vrlo uspešno osramotili sve čega su se dohvatili, Srbi znaju da je njihove sunarodnike katoličanstvo zadesilo pre 10–12 vekova i da su, koji milenijum pre toga, zajedno već bili stigli i do Islanda i do Indije i zajedno obeležili temelje današnje evropske civilizacije, a Hrvatima i njihovoj današnjoj evropskoj duhovnoj sirotinji ostalo jedino da te temelje prljaju i sramote, između ostaloga i pričom o „neutaživoj srpskoj žeđi“ za onim prostorima s kojih su Hrvati poslednje svoje pretke istrebili tek tokom više poslednjih decenija. I na njihovom mestu našao se onaj „hrvatski soj“ koji su Dubrovčani označavali kao „dogone“. I među kojima su se lako raspoznavali katolici, a mnogo teže Ljudi: Hrvati su se još skrivali po Velebitu i Kotarima, iz Zagreba im nije javljeno na koju im se stranu valja okrenuti, ovi dubrovački „dogoni“ predstavljali su onaj „pohrvaćeni katolički otpad“ koji se u grad slivao iz zaleđa, a još nije stigao da promeni ni ime, ni gaće ni opanke. I to činio na osnovu Katičićeve putovnice da je Dubrovnik bio „hrvatski“ još u „mlađe kameno doba“ (sad se samo proverava je li to bilo do 1939. ili je to okamenjeno doba dočekalo 1945. godinu i Đilasa — da im „Hrvatsko Podunavlje“ proširi makar do Iloka jer su tamo „imali većinu“ — bilo ih je 6.000 prema 12.000 Srba).

I da se ovde, ipak, zaustavimo. Ako ne možemo stati na trag normalnijoj hrvatskoj pameti, ne moramo tragati ni za svakom njihovom nesuvislošću.

Pa ni za onom njihove Stojanke Stojanove.

Autor: Dragoljub Petrović