U dosadašnjih deset godina vladavine, naprednjaci su se oslanjali na pouzdane stranačke ljude odane lično Aleksandru Vučiću.
Međutim krupni izazovi sa kojima će se od starta suočiti novi tim Ane Brnabić zahtevaće od budućih ministara i političku širinu i visoku stručnost.
Prošlo je već gotovo šest meseci od aprilskih izbora a Srbija još nema novu vladu. Tim neobičnije što većeg rivaliteta nije bilo, a pobednik se znao i mesecima pre nego što su građani zaokružli listiće. Kakve su to, onda, dileme koje muče Aleksandra Vučića, koji, što kao predsednik države, što kao predsednik pobedničke stranke, vodi proces formiranja? Toliko je odužio da je lako moguće da se javnost sa novim ministrima upozna bezmalo na samom kraju zakonskog roka, 30. oktobra.
Rat u Ukrajini
Tokom poslednje decenije navikla da se državom upravlja sa predsedničke pozicije, politička scena se i ne uzbuđuje usled neuobičajeno dugog odabira. Posle dosta dilema, Vučić se, napokon, odlučio da Ana Brnabić i dalje bude premijer, po treći put zaredom. Još duže se čekalo da se objavi kako će Ivica Dačić biti prvi potpredsednik, dok će potpredsenici biti i Siniša Mali i Miloš Vučević.
O ministrima se zasada i ne nagađa, naprednjaci su obezbedili da se u javnosti gotovo ništa ne pojavi, sem onoga što su pojedini dosadašnji ministri, u krajnje šturoj formi, nekako obelodanili. Tako smo saznali da se Zlatibor Lončar vraća osnovnom zanimanju hirurga, a da Branislav Nedimović, posle dva mandata na mestu ministra za poljoprivredu, želi da se vrati na rad u svoj okrug, Sremsku Mitrovicu.
Nije teško naslutiti da je sukob na istoku Evrope jedan od razloga zbog kojih se Vučić još ne izjašnjava. Odužio se, tok je takav da je teško predvideti dalji razvoj. A Srbiju su i pre rata, nakon koga će se formirati potpuno nova globalna politička scena, pritiskali sa obe strane. Lobiranja su išla dotle da se za pojedine ministra javno tvrdi da su favoriti jednih ili drugih zaraćenih na teritoriji nesrećne Ukrajine.
U kabinetu ambasade
Tako je Vulin, poznat po izrazito antizapadnoj retorici, u javnosti odavno „čovek Moskve“. Nedavna desetodnevna poseta srpskog ministra policije (ranije odbrane) Rusiji samo je ojačala rašireno uverenje. Sa druge strane, Nebojša Stefanović je označen kao „američki čovek“, što se, po javnom mnenju, još više odnosi na Zoranu Mihajlović, ministarku, energetike ili saobraćaja, u svim dosadašnjim naprednjačkim vladama. Uočljivo negativan odnos prema gasu kao energentu i NIS-u, u većinskom vlasnitvu ruske kompanije, idu u prilog ovakvom viđenju agilne ministarke.
Utisak o velikom uplivu najmoćnijih država sveta dodatno gradi većina srpskih političara prozapadnih stranaka, bivajući po kabinetima stranih ambasada. Uz socijaliste i desničari su bliži ruskoj diplomatiji. Razlike između dva bloka su vidljive i na pojedinim važnim državnim pitanjima. Tako su zastupnici zapadne politike naklonjeni „zelenoj agendi“ kao osnovi energeske politike, dok je druga strana za sporiju energetsku tranziciju, prvenstveno stoga što još imamo ne malo fosilnih goriva.
Pouzdani i poverljivi
Sadašnje odugovlačenje oko izbora novog kabineta Ane Brnabić svakako je u vezi sa dugim i sve surovijim ratom u Ukrajini. Uostalom, sukob na evropskom tlu utiče na političku orijentaciju bezmalo svih država u Evropi i većem delu Azije. Nije lako predvideti ishod od koga će umnogome zavisiti ne samo generalna politička orijentacija svake države, već i strategije razvoja najvažnijih ekonomskih grana. Posebno je energetika u centru pažnje. Uostalom, rat u Ukrajini se često definiše kao ekonomski, naročito energetski.
Naprednjaci su do sada u vlade birali pretežno ljude stranački pouzdane, ali i od ličnog poverenja predsednika Vučića. Takav odabir je minimalizovao ulogu vlade u korist predsednika i njegovog ličnog okruženja. Uostalom, i pre nego što se posle 12 godina vratio na vlast, Vučić je bio poznat kao izrazit lider i čovek koji većinu stvari radi sam. Naravno, uz pomoć kruga savetnika. Nije se promenio ni kada je došao na vlast, pa je opozicija kritiku usmerila na autokratski način upravljanja Srbijom.
Hoće li biti snage i znanja
Ovakvim stilom predsednik je opstajao, a često kao uspeh ističe rast BDP, zaposlenosti, zarada… Mada se na deset naprednjačkih godina može gledati i drugačije, postigli su izvestan rezultat. Problem je, međutim, što se poslednjih meseci drastično menja globalno političko okruženja. Došao je kraj istorijski rekordno jeftinom novcu i besomučnom pozajmljivanju. Novac postaje skup, a i inflacija je ne samo uzela maha, već i preti da traje duže vreme.
Upravo nove okolnosti zahtevaju sasvim drugačije upravljanje od perioda jeftinih kredita. Za novi stil vladanja potrebni su i ljudi bitno drugačijih osobina i političkog viđenja od onih koji su upravljali tokom prethodne decenije. Inteligentni i politici maksimalno posvećeni Vučić zna i oseća kakve su promene neophodne. Među njima je i kompozicija nove vlade, drugačija od svih dosadašnjih. Pitanje je, međutim, ima li predsednik znanja i snage za zaokret. Nije lako odustati od „svojih ljudi“ i osloniti se na one političke sledbenike koji, ipak, u prvi plan stavljaju interes najšire srpske javnosti.
Kako do struje
Nedoumica predsednika je tim veća što će novi kabinet Ane Brnabić već od samog starta morati da se nosi sa teškim problemima. Prvi je obezbeđenje dovoljno energije tokom zime, pre svega struje. Cela Evropa je upala u zamku velike energetske krize, ni najjače države ne znaju kako će isplivati. Srpski problem je i veći, nastao tehnološkim incidentom na energanama „Nikola Tesla“ A i B, nakon koga je proizvodni maksimum struje sa 125 snižen na samo 103 miliona kilovata dnevno. Hoće li to biti dovoljno zavisi najviše od jačine predstojeće zime, tim pre što je eventualni uvoz struje iz Evrope krajnje upitan. Moguće je da električne energije ne bude dovoljno ni na Starom kontinentu.
Za novu ekipu Ane Brnabić biće poseban problem što se u energetici malo šta može uraditi za kratko vreme. Ove zime sve je u veštom upravljanju distributera, a biće dobro ako prvi novi pogon, termalka „Kostolac“ B3, bude pušten u rad do naredne zime.
Kolike će biti kamate
Drugi sve akutniji problem je poprilično zaduženje Srbije, oko 31 milijarde evra javnog i 37 milijardi spoljneg duga. Gro je ostvaren emitovanjem državnih obveznica, dakle kamate zavisne od takozvanog euribora. Trenutno u proseku plaćamo samo 2,4 odsto kamate, što je posledica perioda izrazito jeftinog novca, ali zaokret američkih Federalnih rezervi, potom i svih ostalih svetskih emitera novca, u monetarnoj politici, doveo je do globalnog i izrazito ubrzanog rasta kamata na finansijskom tržištu. Srbija danas teško može da pozajmi sa kamatom nižom od sedam odsto.
Kako je FED nedavno po treći put uzastopno kamatnu stopu uvećao za 0,75 odsto, a do kraja godine slede još dva uvećanja, teško da se iko usuđuje reći koliko će novac biti skup u januaru mesecu kada pristiže na naplatu obveznica vredna oko 850 milijardi evra. Zapravo, sledeće godine na naplatu pristižu krediti vredni četiri milijarde evre, a biće potrebno pokriti i blizu dve milijarde evra fiskalnog deficita. Od toga po kolikoj kamati ćemo vratiti tih šest milijardi itekako zavisi javna potrošnja sledećih sezona. Slično će biti i tokom dve naredne godine.
Uvećati agrarni budžet
Treći gorući problem sa kojim će se susresti nova vlada je povećanje domaće proizvodnje. Bitan osnov aktuelne inflacije je manja ponuda, uslovljena umanjenjem proizvodnje tokom pandemije i prekida lanaca snabdevanja. Najaktuelnije je ponuditi što više hrane i energije. Mi smo solidni izvoznici hrane, a imamo i znatan potencijal za dodatni razvoj. Na novoj vladi je da maksimalno razvije taj potencijal, možda bi prvi potez u tom pravcu mogao da bude uvećanje sadašnjeg agrarnog budžeta sa nepunih 3,6 na otprilike šest-sedam odsto ukupne državne kase, što je još uvek daleko ispod udela agrara u izvozu.
Ovo su samo neki od problema sa kojim će se suočiti nova vlada. Nisu mali, naprotiv, značajni su i za državu u celini je bitno da se reše na povoljan način. Za takav epilog nisu dovoljni samo provereni partijski, već i ljudi dovoljno stručni da bi kvalitetno sagledali i vodili državnu politiku.
izvor:https://www.021.rs/
Ja mislim da će Vučić, kao i u nekoliko poslednjih godina, problem otplate deviznih dugova rešiti, dosta kratkoročno, na njemu već omiljeni način. Razjuriće u svet najmanje bar još 70.000 do 100.000 mladih, obrazovanih Srba. A oni će, čim se u bilo u kojoj državi Zapada zaposle na bilo kom poslu, odmah početi da šalju novac svojim ostarelim roditeljima da ne skapaju od gladi i bolesti! A da bi stizale te preko potrebne devize za otplatu Vučićevih megalomanskih zaduživanja, inflacija će pojesti vrednost penzija roditelja srpske mladeži na boravku u inostranstvu pa će oni- hteli ili ne hteli, slati novac i kapom i šakom! Uz već uobičajeno slanje novca ljudi koji su već pobegli iz Srbije, a ta suma po izjavi Jorganke -pardon Jorgovanke-guvernerke i do sada godišnje iznosi oko 4 milijarde evra, mada je suma dosta veća jer Jorganka računa samo novac koji stiže preko banaka a ne i onaj koji donesu naši u Srbiju za vreme posete zemlji svojih roditelja. U proseku, prema nemačkim izvorima naši iz te zemlje u Srbiju šalju po oko 300 evra mesečno po beguncu iz Vučićeve privatizovane države gde po njemu, već odavno teku „med i mleko“. Tih novih do 100.000 odbeglih bi godišnje moglo da pošalje i do 360 miliona evra -uz već pomenute „Jorgankine milijarde“- za Vučića puna kapa! A da se „Vlasi ne doste“ udariće i on i njegovi čankolizci u kuknjavu da što pre treba vratiti mlade iz inostranstva a ustvari bi najrađe da razjure bar joü pola Srbije i da ostatk države prepuse, za pare, Šiptarima, Arapima, Kinezima, Crncima, Turcima… Genijalna zamisao AV – trebalo bi ga pod hitno predložiti za Novelovu nagradu za ekonomiju i promanalazak zgrtanja deviza bez da i jedna jedina firma u Srbiji ostane u srpskom vlasništvu! Jer strani vlasnici Srbije svu zaradu izvlače iz Srbije transferom u njihove matične države.