Četvrt veka od NATO agresije – gde se nalazi srpska kultura otpora?

Šta nam dve fotografije govore o srpskoj kulturi otpora prema zapadnom imperijalizmu četvrt veka nakon slavne odbrane i tragičnog povlačenja sa KiM, i nakon nepune 24 godine polukolonijalnog režima koji je usledio

Par dana pre nego što je u Srbiji obeležena 25. godišnjica od početka nelegalne i varvarske kampanje bombardovanja u kojoj je učestvovalo 19 država-članica NATO, na društvenim mrežama se pojavila zanimljiva fotografija. Dva dečaka sa kultne protestne fotografije iz 1999. godine – one na kojoj se izražava podrška bivšoj stažistkinji iz kabineta tadašnjeg američkog predsednika kao i topla srpska dobrodošlica samom predsedniku – uslikala su se ponovo na istom mestu, sa istom navijačkom šminkom, i sa kopijama originalnih plakata iz onog vremena.

Fotografija je, naravno, opravdano izazvala oduševljenje i odobravanje među svekolikim Srpstvom, ali pažljiv posmatrač nije mogao a da ne primeti da uzrast dvojice protagonista nije jedina razlika u odnosu na slavni original. U oči prvo pada da su originalni plakati o Bilu i Moniki (i RV i PVO) bili ispisani latinicom, dok su sada prebačeni na ćirilicu. Na staroj slici niži od dečaka imao je na licu nacrtane srpsku i jugoslovensku trobojku, dok je viši celo lice obojio u jugoslovenske boje, a bio je i ogrnut jugoslovenskom zastavom. Na novoj je opstala samo jedna mala jugoslovenska zastava na licu prvog momka, dok je drugi jugoslovenske boje i zastavu zamenio srpskim. Pored slavnih slogana na plakatima su opstali simboli NATO sa kukastim krstovima, ali je u novijoj verziji obrisana poruka „smrt separatistima“. Najzad, što je možda najmanje bitno, ali je veoma simbolično: „meta“ koju je oko vrata nosio prvi dečak 1999. bila je prava meta za pikado – ona koja se gađa pravim strelicama – dok je na novoj verziji ona zamenjena platnenom metom koja se gađa bezopasnim, magnetnim igračkama za decu.

Da li je „nikad u NATO“ dovoljno?

Šta nam ove dve fotografije govore o srpskoj kulturi otpora prema zapadnom imperijalizmu četvrt veka nakon slavne odbrane i tragičnog povlačenja sa KiM, i nakon nepune 24 godine polukolonijalnog režima koji je usledio? Dok prva fotografija odiše neobuzdanim prkosom, druga deluje sterilno, neprirodno i iščašeno.

Razlika je baš kao razlika između pravog i magnetnog pikada – društvo koje u svoje vreme šokiralo celi svet koncertima na mostovima i naizgled potpuno neracionalnim inatom prema u tom trenutku jedinoj svetskoj supersili danas deluje onemoćalo i slabo, ali i dalje spremno da podigne srednji prst agresoru i uputi mu po koju sočnu psovku.

Ukratko, nekada smo svoje neprijatelje mogli i da ubodemo, a danas smo ograničeni na simboličke gestove. Ali da li je to dovoljno?

Verzija dve fotografije koja je postala viralna na eks-tviteru bila je propraćena natpisom „i posle 25 godina poruka je ista – nikad u NATO“. E, ako su promene pisma i zastave na dve fotografije bile kozmetičke, ovo je već ozbiljan falsifikat. Srpski vojnici nisu 1999. ginuli „da Srbija ne bi ušla u NATO“ (ali može u EU, razumete, to je drugo), već da odbrane svoju otadžbinu (celu svoju otadžbinu – SR Jugoslaviju) od terorista koji su bili podržani potpuno otvorenom vojnom agresijom koja je za cilj imala njeno uništenje, otcepljenje teritorija i slamanje svakog potencijala da se na Balkanu vodi samostalna, suverena, ili jednostavno srpska politika.

I ako je vojska tada uspela da se sa svojih karaula i položaja povuče u borbenom redu kao respektabilna i neporažena vojna sila, uz međunarodne garancije da će Kosovo i Metohija svoj status rešavati u okvirima suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, veoma brzo je „u miru izgubljeno ono što je sačuvano u ratu“. SR Jugoslaviji – tom detetu koje je u Evropi prvo povikalo „car je go“ – prvo je obrisano ime, zatim je uz otvorene mahinacije, korupciju i pravno nasilje iz nje izdvojena Crna Gora i pretvorena u još jednu antisrpsku tvorevinu (koja je pritom – bukvalno na pakost sopstvenom narodu – učlanjena i u NATO), a simboli SRJ se svakodnevno blate i omalovažavaju, kao da neko ne želi da ga podsećaju na ono što je pod tim simbolima ostvareno i odbranjeno.

Četvrt veka kasnije, teroristi na KiM dobili su policijske uniforme, ali nastavljaju da pale, ruše i progone ono malo kosovskih Srba koliko je uspelo da se očuva u srpskoj južnoj pokrajini. NATO preko teritorije Srbije prevozi vojnu tehniku i ljudstvo ne potpadajući pod srpske zakone. Svaki pokušaj prosrpske politike u Crnoj Gori guši se praktično u začetku. Zapadni ambasadori i diplomate i njihovi agenti uticaja i propagandisti na terenu ne silaze sa srpskih medija, gde nastavljaju da ponižavaju, nipodaštavaju i blate ugled srpske i jugoslovenske vojske, omalovažavaju njen herojski podvig i vređaju i relativizuju zločine i žrtve jedne – treba ponoviti – nelegalne i varvarske vojne operacije. U situaciji u kojoj se nalazimo – „nikad u NATO“ nije dovoljno.

Zašto nas je NATO bombardovao

Ovde pre svega treba da nam bude jasna jedna jednostavna činjenica: mi nismo takvi kakvi jesmo zato što nas je NATO bombardovao, nego nas je NATO bombardovao zato što smo takvi kakvi jesmo.

Skoro četvrt veka od svrgavanja Miloševića i praktično neograničenog političkog i ekonomskog inženjeringa pod dirigentskom palicom zemalja-agresora, Srbija je i dalje pod podozrenjem kao crna ovca, hajduk i remetilački faktor na Balkanu, bilo da ne uvodi sankcije Rusiji, ne zabranjuje kineske firme i ruske medije, ili prosto odbija da padne ničice kada neko od kolonijalnih predstavnika zamaše svežnjem novčanica koji se ulaže u prisposobljavanje srpskog društva stranim kolonijalnim potrebama.

Ako je iko izvan kruga NATO lobista i plaćenih dvorskih luda gajio ikakve iluzije da je SRJ bombardovana „zbog zločina protiv čovečnosti“, krvava intervencija Izraela u Gazi koja se odvija pred našim svima nam je pružila svedočanstvo da nema zločina koji zapadne zemlje nisu spremne da ignorišu, dokle god nisi na njihovoj „listi nevaljalaca“. Na tu listu, danas više nema nikakve sumnje, dolazi se isključivo vođenjem samostalne i suverene politike, a ona uvek i bez izuzetka podrazumeva otpor zapadnom imperijalizmu i neoliberalnom (a zapravo pseudoliberalnom i čak antiliberalnom) kolonijalizmu. SRJ je, baš kao i SFRJ/FNRJ pre nje i Kraljevina Jugoslavija pre nje – uz sve njihove objektivne i očigledne nedostatke i koliko god se nama ideološki ne dopadala – sa svojim izlazom na more, mineralnim resursima i slobodarskim duhom predstavljala opasan presedan koji je morao biti uništen. I to je i učinjeno. Temeljno.

Danas je jedini duhovni naslednik svih ovih Jugoslavija Republika Srbija, čije su mogućnosti – pogotovo nakon nasilnog odvajanja Crne Gore i četvrt veka kolonijalnog uništavanja – znatno ograničene, ali večita zabrinutost stranih ambasadora i palacanje jezikom njihovih trbuhozboračkih lutaka iz nevladinog sektora (i zemalja regiona) svedoči o tome da i dalje predstavljamo opasnost po idiličnu „evropsku baštu“ Žozepa Borelja. O tome svedoči i činjenica da kosovsko pitanje i dalje ostaje otvoreno kao poluga pomoću koje se srpsko društvo može držati u stanju trajne političke krize.

U tom kontekstu, naši autošovinisti su donekle u pravu – u pitanju jeste civilizacijski sukob. Oni i njihovi zapadni gospodari Srbiju i Srbe uopšte doživljavaju kao strano telo, kao „rupu u evropskom tepihu“, kao žarište zaraze koje se mora držati pod lekovima da se ne bi proširilo na celi Balkan i šire.

Naše „nikad u NATO“ nije nikakav „plod istorijskog nesporazuma“, već onih istih civilizacijskih razlika koje su nas dovele u sukob sa „porodicom evropskih naroda“ 1914. i 1941. godine. I instrumenti koje u borbi protiv nas koriste naši neprijatelji nisu se promenili, iako su i oni sami – poput dečaka sa protestne fotografije – postali tragikomična kopija onoga što su nekada bili.

Srpski konformizam i jugoslovensko buntovništvo

I zaista, da nije tih večitih zabrinutih poruka i očinskih saveta zapadnih ambasadora i diplomata i da nije histerije sa kojom se njihovi puleni obrušavaju na sve što prepoznaju kao isuviše srpsko (od srpske crkve i jezika do kandidata za „Pesmu Evrovizije“), možda bismo i zaboravili da i dalje predstavljamo nekakav politički faktor i opasnost koju treba sputati, suzbiti i zadržati. Ali ako smo već svesni da u nama i dalje vide neprijatelja, onda treba da budemo svesni i svih onih kukavičjih jaja koja nam podmeću, a koja bi pod krinkom srpskog nacionalizma i patriotizma trebalo da nas skuvaju i naprave od nas tragikomične, narcisističke parodije nalik na evropsku (i balkansku) „NATO-desnicu“.

Pritom ova podmetanja nisu uvek toliko očigledna kao u slučaju odurnih i sramotnih instrumentalizacija Milunke Savić, Mihajla Pupina i Borislava Pekića u agitacionim spotovima američke ambasade. Na suzbijanju buntovnog duha i kulture otpora Srba se radi pedantno i sistematski, a mete propagande nije uvek lako prepoznati. Jedna od meta ove perfidne kampanje je i sama Jugoslavija, koja je od države koju su Srbi u dva navrata herojski branili svojim životima u Krajinama, Bosni, Dalmaciji, Hercegovini itd. od ovih istih neprijatelja pretvorena u nekakvu sramotnu prošlost koje bi Srbi, valjda, trebalo da se stide, i da je što pre potisnu iz sećanja.

Jugoslovenstvo je poželjno samo ako je reč o toksičnoj jugonostalgiji, koja nije ništa drugo nego kargo kult vremena kada je Brozova diktatura, uprkos slobodarskoj retorici i antikolonijalnoj ideologiji, bila de facto ekonomski i kulturni protektorat NATO.

I opet, u skladu sa standardnim pravilima igre – ne smeta ni srpski nacionalizam, ni četništvo, ni srbovanje, dokle god je sterilno i usmereno na prepucavanje sa jednako bednim okolosrpskim nacionalistima, a ne na oslobođenje i ujedinjenje. I komunizam je u redu, dokle god se pod njim podrazumeva buržujsko bonvivanstvo Koče Popovića i brionski nestašluci Josipa Broza, egzodus radnika u Nemačku, šverc farmerki iz Trsta i „istorijsko ‘ne’ Staljinu“, ali nikako zajednička borba sa Crvenom armijom za oslobođenje Evrope od nacizma.

Kada im stvarno smetaš, onda te ubiju

Koliko god to nama izgledalo paradoksalno, Zapad ima problem sa Jugoslavijom i ulaže ogroman napor da se srpsko sećanje na nju falsifikuje i da se na taj način spreči bilo kakva ozbiljna pretenzija srpskog naroda da na Balkanu bude ozbiljan i samostalan geopolitički igrač. I mada se mi bacamo kamenjem na Jugoslaviju jer po našim aršinima nije bila dovoljno nacionalistička, problem sa velikim Jugoslovenima je u tome što su, takvi kakvi su bili – od kralja Aleksandra do Slobodana Miloševića – bili opasniji nacionalisti od nas.

Jer o jednom ne treba imati nikakvu sumnju – znaš da im stvarno smetaš onda kada te ubiju. Kralj Aleksandar je ubijen u Marseju jer je bio prepreka za ono što je Nemačka započela 1941, a završila 1995. i 1999. godine. Miloševićevi mlaki govori samoupravljačkog birokrate bili su dovoljni da ga proglase za metu raketnih napada i osude na nedostojanstvenu smrt u stranom kazamatu (sećate se – „nisu oni bombardovali narod, već Miloševića“). Kompletna srpska nacionalna elita zajedno danas možda zavređuje neko oštro saopštenje Evropskog parlamenta i zabrinut intervju američkog ambasadora. Doduše, nema nikakve sumnje da smo i dalje na „listi nevaljalaca“. Neki narodi mogu biti otvoreni nacisti, mogu vršiti zločine protiv čovečnosti na očigled planete, a da zapadna oligarhija ni ne trepne. Srbima se ne sme dozvoliti da budu nacionalisti, pa čak ni jugoslovenski.

Ovi dani sećanja na bombardovanje su, stoga, dobar povod za nas da sebi postavimo pitanje – kakvi smo bili 1999. godine, a kakvi smo danas? I da li smo danas bliže slobodi nego što smo tada bili, ako i jesmo – nedvosmisleno – veći Srbi? Ali, može li se zaista biti Srbinom ako nisi slobodan?

Možda danas pišemo ćirilicom, možda imamo zastavu sa orlom i ocilima, možda pevamo „Veseli se srpski rode“ umesto „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, ali šta nam to vredi ako smo izgubili slobodu da sami odlučujemo u kakvom društvu želimo da živimo, sa kim hoćemo da radimo i trgujemo, ko su nam saveznici, a ko neprijatelji? Poput dvojice dečaka sa fotografije, postali smo stariji, zreliji i mudriji. Ali je teško oteti se utisku da smo kao naivna i sluđena deca bili – opasniji.