Idemo na sport, jer u politici je stanje – ko shvati, razumeće, i jednako se to odnosi i na domću, kako na vlast tako i na opoziciju, i na međunarodnu scenu – Amerika, poznati svetski mirotvorac i čuvar demokratije diljem sveta i šire, sa svojom neutaženom željom da ovlada svetom (a naročito Rusijom), Evropa, koja je u tome bespogovorno prati, uz interno nadmetanje ko će da ponese titulu prve pratilje Mis Amerike, Rusija koja protiv Ukrajine vodi otvoreni rat da spreči taj scenario, pa taj rat ne sme da izgubi, i udruženog Zapada koji ne sme da dozvoli da u tom ratu Rusija pobedi – a sve to primenom nove američke doktrine koju je Bajden saopštio na početku mandata – da američki vojnici više neće ginuti po svetu, a rat ko svaki rat ima i žrtava – prva žrtva te doktrine bio je Avganistan, a ovde Ukrajina i sad se ta zemlja svesrdno razara – i materijalno i ljudski, a pomenuta doktrina radi – američki vojnici više ne ginu po svetu, ta uloga je namenjena jadnom ukrajinskom narodu.
* * *
Dakle, šta ima novo u sportu, najpre o aktuelnostima iz košarke. Juče je Partizan pred prepunom Štark arenom izgubio od Olimpijakosa i sad zavisi od drugih – ne da li će igrati u fajnal 4, što je bio projekat „Obradović Željko“, za razliku od projekta „Obradović Saša“ koji sa Monakom nema tih problema.
Tim povodom, nakon utakmice, u studiju Sport kluba je upriličena i stručna analiza, a gost je bio i proslavljeni jugoslovenski, hrvatski i svetski košarkaš Toni Kukoč koji je o Željkovim trenerskim dostignućima rekao sve najbolje, zasluženo ga navavši najuspečnijim evropskim trenerom koji bi sa svojim trenerskim umećem imao uspeha i u NBA, izrazivči pritom samo sumnju u pogledu načina komunikacije sa igračima – „ne znam da li bi igrači u Americi to istrpeli“.
Ovaj autor ima brojne svedoke – naročito među navijaćima Parttizana koji vazda tvrde da je Željko Onradovič takvim stilom osvojio devet titula evropskog prvaka, te da je to i ključ njegovog uspeha, a ja tvrdim da desetu titulu takvim stilom neće osvojiti, bez obzira koga da trenira.
Stvar je u tome što su se vremena promenila. U vreme Željkovih uspeha Evroliga je bila „druga liga“ NBA-a, pa nije ni postojala neka narošita želja NBA igrača kojima je rejting u padu da dolaze u Evropu, a i plaćanja su ovde bila u skladu sa tim. Danas vi nemate ni klub sa začelja Evrolige koji nije prepun bivših NBA igrača. Evroliga i po kvalitetu i po plaćanju dostiže kvalitet NBA i vi ne možete da očekujete od igrača koji prima tri miliona eura po sezoni da trpi torturu trenera koja ne priliči ni košarkašu počretniku koji se tek bori za svoje mesto pod suncem. I tu je poenta – ne može se titula Evrolige osvojiti samo na punoj posvećenosti takvih igrača i indolenciji onih dokazanih.
Željko Obradović ima tim jači od Crvene zvezde – ne mogu se porediti Panter, Ledej, Naneli, Kaminski, Dožer … sa Bolombajem. Hangom, Giedrajtisom. Tobijem, Smartom, Gilespijem …, čak ako se tu dodaju i sa svojih 36 godina fenomenalni Teodosić i Nemanja Nedović koji igra dobro svaku petu utakmicu, pa sa tim svojim kvalitetima ne bi zavredneo da kod Željka bude ni u rosteru među prvih 12.
I tu dolazimo do druge neoprostive greške Željka Obradovića. On ima Aleksu Avramovića, koji je biser košarkaški, koji je nebtojamo puta svojim trojkama dovodio do delirijuma navijaće Partizana, pa valjda i samog Željka, koji je juče presedso na klupi tri četvrtine utakmice, bez ijednog koša, a Željko kao razlog poraza navodi da (njegovih) startnih pet, bez pomoći sa klupe nisu mogli da iznesu celu utakmicu. Pa dobro, Avramović je izgubio tri lopte – sve u prvoj četvrtini. Dešava se to. Prvu izgubiš, možda i nepažnjom – trener skoči na tebe i povučete iz igre, drugu izgubiš iz straha, ukočen i prestravljen da ti se ne desi ono prethodno, možda i umećem protivničkog igrača, kof treće si već frustriran … sledi kazna, povlačenje iz igre, ni u toj ni u one preostale tri četvrtine utakmice ne učestvuješ. Šta je sa Smailagićem – samo jedna trojka, Anđuđićem koji šutira trojke 4 od 4, ne sećam se kad je promašio slobodno bacanje, Trifunovićem ili Nanelijem – Zvezda nema takvog košarkaša. Svi oni bez koša. Jesu li dobili šansu ili su svi bili kažnjeni, pa presedeli na klupi. Pa kako se onda žaliž da nije bilo pomoći sa klupe? Željko taj tvoj stil je prevaziđen. To je iz vremena kad su košarkaši koji igraju u Evropi bili malo plaćani i sve trpeli samo da se dokopaju NBA, a ne danas kad igraju za tri miliona eura po sezoni. Oni sad to više neće da trpe. Trener mora da bude i psiholog.
Ili slučaj Novaka Đokovića koji je još drastičniji. Više sam tekstova o njemu napisao, ponosan na njegovo tenisko umeće, gladijatorske borbe u prepunim arenama širom sveta – i protiv protivnika iz igre i onih na tribinama, nisam propuštao ni njegova obraćanja na svečanostima posle pobeda, osvojio je sve što se u tenisu može osvojiti, najveći je teniser svih vremena – da ne nabrajam legende koje je nadmašio, sumnjam da će njegove rezultate i u budućnosti iko preteći, proglašavan je, ne jednom, i najboljim svetskim sportistom godine, a on sada u 36. godini sve to jeftino krčmi, gubi od kvalifikanta 100… na svetskoj rang listi, svađa se sa sudijama, psuje najgorim psovkama svoje saradnike iz stručnog štaba pred prepunim stadionom, ko će znati zbog čega – valjda zbog toga što igru onog 100. igrača sveta nisu izučilii i pripremili ga …
Pa gde da igru tog neznanca skeniraju ako njega nigde i nema, ako nikog pre Đokovića nije ni pobedio …. A sve to zato što u igru više ne ulazi dovoljno pripremljen, a to ne ide – danas svi igraju tenis. Ili igraš ili ne igraš. Treba znati i gubiti, a i znati kad se povući, a ne da doživiš da ti samo posle ovih poslednjih uvreda koje si im javno naneo tri člana tvog stručnog štaba, uključujući i trenera, jednostavno „uzmu kapu“ i odu od tebe takvog, umesto da se do kraja života ponosite i ti i oni na ono što ste pre toga zajedno postigli.
A da sve to može i drugačije, ponovo ću pomenuti Tonija Kukoća koji je ovih dana boravio u Beogradu povodom promocije dokumentarnog filma „Magična sedmorka“ – filmu o njemu kao jednom od najboljih evropskih košarkaša. „Veoma mi je stalo da na kraju karijere ostavim utisak normalne i dobre osobe“, reče Toni.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić
