Nikad mirniju predizbornu kampanju nisam video otkako je višestranačja u Srbiji. Moguće je da u nekom studiju, gde se dobila prilika da se politički program predstavi ili iznesu zamerke vlasti i poleti pokoje pero zbog žustrijeg međustranačkog okršaja ali realno, ništa to nije.
Rijaliti programi su nam konačno dotukli sve osećaje za pravu meru i pristojnost, tako da nam ovakva predizborna utakmica više ne može (kao nekada) priuštiti ni to uzbuđenje, tu strast, niti čudno zadovoljstvo dok gledamo kako se naši političari više nego adekvatno rvu i valjaju u narodskome blatu. Dominantan je utisak da više nema tog uzbuđenja u narodu, pritajene ali silovite energije koja je znala da utiče kako na njegovu kolektivnu sudbinu, tako i na drastično menjanje širih istorijskih tokova.
Neko će pomisliti da smo kao nacija možda konačno sazreli i dostigli nivo nekakvog anglosaksonskog dostojanstva u političkom životu. Neko će, kao i uvek, ponavljati mantru da je ovo sada dobro a da je za sve “dobro“ što nam se dešava zaslužan On, naš veliki vođa iz frižidera. Ipak, verujem da je najveći broj onih koji će se složiti da je narod zapravo prešao tu crtu akumuliranja nezadovoljstva i da se dobrim delom već pomirio sa neminovnim.
Lično, ja to nikako ne bih nazvao apatijom ili depresijom. Nije ovaj “mir“ takav. A nije ni zatišje pred buru. Obrnuli smo igricu, što bi se reklo, ne treba nam više ni takvo “buđenje“. Otupeli smo, mirni smo, duboko nezadovoljni i iskreno razočarani, ali smireni. I valjda konačno znamo šta nam je činiti.
Promena. Za početak ove scenografije a kasnije i samog narativa. Jer je u ovakvom političkom sistemu promena zapravo jedini garant njegove smislenosti i održivosti. Ljudi su kvarljiva roba. A njihovi lideri pogotovo. I zato nam ne može pomoći nikakvo konzerviranje ili čuvanje po frižiderima.
Iskreno, mislim da je običnom čoveku više potpuno nebitno ko je taj koji će nam sutra biti predstavljen kao naš novi vođa. Mislim da ga je iskustvo srpskog višestranačja konačno dovelo do nepobitne istine da je zapravo jedino što mu je zaista potrebno, jedan objektivan i funkcionalan sistem a ne lideri koji su i alfe i omege ljudskih sudbina i kvaliteta naših života.
Narod više sa pravom nikome ne veruje. Odavno već ali sada je to aksiom koji se više ne može preispitivati. Veru prosečnog građanina Srbije da će “ovi“ ili bilo koji drugi da hapse otimače i vraćaju oteto, uništila je nepovratno aktuelna vlast. Može opozicija da priča i obećava i lustracije i bele knjige i invaziju vanzemljaka koji će da nam reše stvari u kući, ma nema šanse… Narod ne kupuje više to.
Može novi vožd da nam bude i lep i visok ili pak mišićava plavuša, kakve to veze više ima? Batali me sa vođama, daj mi nešto konkretno. Upaljač, hemijsku, kalendarče, asfalt u uličku… Šta god. Ali daj da si i “ja“ nešto uzmem od “vas“ a ne samo vi od mene. To je današnji čovek srpskog sveta u predizbornoj kampanji.
I ako je, da vam kažem. Valjda postoji i tako nešto što se zove konačni prag našeg ljudskog dostojanstva?! Za koji verujem da je pređen. Ili da ćemo ga definitvno preskočiti u narednih par godina koje će biti i gladne i željne. I globalno i lokalno.
Možda će se sela popuniti a gradovi provetriti? Možda će Srbin opet smoći snage da kaže i “popu-pop i bobu-bob“? Da ne bude više kuče u čakšire koje se mora ‘vata u svako kolo iako mu nije do igranje. Možda, možda…
Nekako verujem da hoće. Da smo shvatili ipak da “ne se znaje jer Zare igra“ i da smo svi sa Zareta u isti tim. Da su nam navijači sopstvena deca koja sa tribina sve vreme vikaju “čukam stranci, ajmo naši“ i da ako ne pobedimo sad, u zadnji minut, svi će da postanu stranci. A onda će stvarno da nam bude “chukam“.
I tu je politika, kakva je ova danas, apsolutno više nemoćna i nebitna. Prestonički lideri i funkcioneri ništa ne rešavaju. To je pokazala svetska kriza sa Koronom, to pokazuje aktuelni rat u Ukrajini, to će nam pokazati svi globalni potresi koji će neminovno uslediti.
Ispada da su nam zaparloženo dedino njivče, familija i dobre komšije zlata vredni i zapravo jedini garant sopstvenih sloboda. Defragmentacija dosadašnjeg globalnog sistema izgleda neminovno vodi do Netflixove nemačke franšize ’’Plemena Evrope’’. Živi bili pa videli. Netflix ionako služi da nas navikne da nam nijedan scenario više ne izgleda nemoguće.
Može zato vladajuća sekta da vodi u predizbornoj hiperprodukciji spotova, da apsolutno izdominira i u njihovom kvalitetu i pi-aru i marketingu, da promptno reaguje na rezultate istraživanja i preko noći izbaci ono što svaki čovek danas želi da čuje, a to su reči “mir“ i “stabilnost“. Ali džaba ljudi. Ne ide posle toga “Vučić“ iako nam to vrlo vešto sugerišete. Što reče jedan politički analitičar, više ide kombinacija: “Hir. Labilnost. Vučić.“
Na kraju krajeva, svi umesto u neki imaginarni semafor sa rezultatima vlasti, svakog jutra, podneva i večeri makar jednom pogledaju u svoj frižider. I tu osim predsednika koji ih čeka u zasedi između načetog margarina i tegle sa džemom rđavog poklopca, često nemaju mnogo šta drugačijeg da vide. I naravno da nisu zadovoljni iako možda i iskreno vole ovog lika što ih svakodnevno zaskače na najrazličitijim mestima.
Ide sve to svojim tokom, zemljaci. I otopiće se vožd i završiće u kanti, nije to glavni problem. Ostaće nam ponovo pitanje kakav će nam biti sistem za popunjavanje praznine frižidera nakon što iz njega i izbacimo “onolikog čoveka“…
Ostaje nam problem ponovnog susreta sa realnošću i razumevanja sebe u svetu. Jer je i taj svet na prekretnici gde nam možda ni frižideri više neće služiti za čuvanje kvarljive hrane i nezasitih lidera.
autor:Ljuba Kostić
