U prethodnoj kolumni „Naš put je – ni u čemu svesno ne podržavati laž“ (19.7.2023) pozajmio sam deo Solženjicinovog manifesta protiv nasilja „Ne živeti u laži“, od 12.2.1974. godine: „Tako smo beznadežno raščovečeni da ćemo za današnje skromno nameštenje dati sva načela, dušu svoju, sve napore naših predaka, sve mogućnosti za potomke – samo da ne poremetimo svoje jadno bitisanje. U nama nije preostalo ni čvrstine, ni ponosa, ni srčanosti. Čak se ni sveopšte atomske smrti ne bojimo, trećeg svetskog rata se ne bojimo (možda ćemo se u pukotini sakriti) – samo se bojimo građanske odvažnosti! Samo nam je do toga da se ne odvojimo od stada, da ne načinimo korak sami – i odjednom ostanemo bez belih vekni, bez gasnog bojlera, bez prijave boravka u Moskvi….“
Umesto da od Vrhovnika, u njegovom 191. obraćanju od početka godine, dobijemo odgovor na pitanje kada će ispuniti zahteve četvoromesečnih građanskih protesta i na koje ćemo izbore i kada, on nam je upakovanu u ambalaži za „Bolji život“, „Srećne ljude“, „Porodično blago“ ili „Stižu dolari“, prošlog petka, po ko zna koji put, reprizirao jednu od epizoda iz Orvelove „1984“.
I to onu u kojoj najpre „ministar obilja“ (u fiktivnoj Orvelovoj Okeaniji, koja je u večitom sukobu sa Evroazijom i Istazijom) Toma Mona, na talasu igrokaza „hleba i igara“, tj. aktuelnih sportskih postignuća naših odbojkašica, tenisera, basketaša i košarkaša kojih, naravno, ne bi bilo da nam nije našega Velikoga Brata, promptno najavljuje, pa još hitrije otkazuje pres konferenciju, jer mu šou krade Vrhovnik lično.
Džordž Orvel je to, 1948, u svojoj „1984“, zapisao ovako: „Sa telekrana nad njihovim stolom se razleže trubni signal. Međutim, ovog puta u pitanju nije bilo obaveštenje o pobedi na frontu, nego samo saopštenje Ministarstva obilja: „Pažnja, drugovi! Imamo veličanstvene vesti za vas. Primljeni podaci o proizvodnji svih vrsta robe široke potrošnje pokazuju da je životni standard porastao ništa manje nego dvadeset odsto u odnosu na prošlu godinu. Danas je u celoj Okeaniji došlo do neobuzdanih spontanih manifestacija: radnici su izašli iz svojih fabrika i kancelarija i marširali ulicama, mašući zastavama i kličući Velikom Bratu u znak zahvalnosti za bolji, srećniji život kojim nas je obdarilo njegovo mudro rukovodstvo. Evo sada nekoliko brojčanih podataka o porastu proizvodnje. U prehrambenoj industriji… Fraza „bolji, srećniji život“ ponovi se nekoliko puta. Ona je od nedavno bila postala veoma omiljena u Ministarstvu obilja.“
Piše dalje Orvel: „Basnoslovni statistički podaci i dalje su lili iz telekrana. U poređenju sa prošlom godinom bilo je više hrane, više odeće, više kuća, više nameštaja, više lonaca, više goriva, više brodova, više helikoptera, više knjiga, više dece – više svega sem bolesti, zločina i ludila. Godinu za godinom, minut za minutom, sve i svašta se pelo vrtoglavom brzinom…“
Umesto odgovora na pitanja kada će obećani beogradski, kada najavljeni parlamentarni, kada redovni opštinski i gradski po Srbiji, a kada pokrajinski izbori u Vojvodini; kada će biti ukinute nacionalne frekvencije TV trovačnicama i kada će nasilje biti proterano iz javnog prostora; kada će konačno otpočeti državni obračun sa korupcijom i kriminalom, gromoglasno najavljen još 2012. godine; ili, zašto Srbija kontrira Kini, Rusiji i Republici Srpskoj priznajući Nemca Šmita za „visokog predstavnika međunarodne zajednice“ u BiH itd. itd – srpski Veliki Brat nam je, u monodrami pod intrigantnim naslovom „Dete ujelo prase“ odigrao prvi čin paradržavne predstave„Bolja cena – cena za narod“ najavljujući sniženje cena parizera, šampona za bebe, krompira, jogurta, možebiti i hemikalija za pranje posuđa. Koje će potrajati, logično, do „ovih“, ako ih bude u decembru, ili onih sigurnih izbora u kasno proleće kojih, svakako, po slovu zakona, mora biti…
A kad je reč o večitom srpskom pitanju sa slava i parastosa („Šta će biti s Kosovom?“), e tu kao odgovor uvodimo „brigu grada Kradije i države Stradije i podršku Strađanima koji na jugu stradaju od ratobornog plemena Anuta“, iz prvih godina 20. veka, koju je Radoje Domanović ismejao u svojoj „Stradiju“. Elem, sve se u Stradiji tom prigodom, pre 120 godina, svodilo i svelo na staleške „zborove“ koji su svoj narod koji strada branili i „odbranili“ tako što su usvajali rezolucije tipa: „Činovnici sudske i policijske struke okupljeni na današnjem zboru, duboko potreseni nemilim događajima koji se svakodnevno, nažalost, odigravaju u južnim krajevima naše zemlje, zbog varvarskog ponašanja anutskih četa, nalaze se pobuđeni da donesu sledeću rezoluciju: 1. Duboko sažaljevamo što je naš narod u tim krajevima snašla takva beda i nesreća; 2. Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s njima! 3. S gnušanjem i prezrenjem konstatujemo da su Anuti nekulturan narod, nedostojan i pažnje svojih prosvećenih suseda.“
Kada glavni junak ove satirične vivisekcije Stradije / Srbije, od pre 12 decenija, rođen u inostranstvu, u svojoj šezdesetoj godini krene u potragu za domovinom svoga oca, ratnog zarobljenika, on u očevoj otadžbini, a svojoj prapostojbini, zatekne opčinjenost svakim pišljivim strancem koji kroči na strađansko / srpsko tlo. Kao i svaki stranac uostalom, i naš stranac povratnik nogom otvara vrata najviših strađanskih državnim institucija i biva „s rešpektom i poniznošću“ priman i kod samih ministara. Stranci su u Stradiji imali poseban položaj. Našem strancu koji je došao u „vitešku zemlju svojih predaka“ odmah bivaju nuđena konzulska, upravnička i slična najviša nameštenja…
Tako je iz prve ruke, u kabinetu ministra vojnog, naš stranac saznao da se, osim već pomenutim „rezolucijama“, Stradija protiv anutskih upada, bori i „mirisom izmirne i tamjana, pobožnim knjigama i redovnim molitvama ministrovim; naredbom da se vojnici svakog dana zajednički, pod komandom, mole svevišnjem Bogu za spas naše drage nam i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka“. A kad se na taj način odbrani naš stradali narod na jugu, ministar je naredio da vojnici „tri puta gromoglasno uzviknu, uz jek truba i lupu doboša: ‘Živela Stradija, dole s Anutima!“ A nakon toga će nekoliko četa, sa zastavom, „promarširati pobedonosno kroz ulice, uz gromke ratoborne zvuke muzike, a vojnici moraju koračati oštro, tako da im se pri svakom koraku ljušne mozak u glavi“.
A u slučaju da upadi anutskih četa dobiju jače razmere, ministar najavljuje i oštrije, ali opet taktične, mudre, smišljene mere: Po celoj zemlji bi se donosile oštrije rezolucije, pa, ako i to ne pomogne, ne gubeći ni časa, pokrenuli bismo „rodoljubivi list sa isključivo patriotskom tendencijom, i u takvom jednom listu osuli bismo čitav niz oštrih, pa čak i zajedljivih članaka protiv Anuta“. Ali, to je samo „ne daj bože da već, po nesreći i dotle dođe!“
I sve to zato što – „ovde nije glavno održati zemlju, već što duže održati kabinet, a mi hoćemo miroljubivu, pobožnu spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi; a što oni tako zverski postupaju prema nama, to će im bog platiti večnom mukom i škrgutom zuba u paklu ognjenome“. Uz to, vojska ima i druge obaveze važnije od zaštite Strađana od Anuta: „svakoga dana mora da čini svečanosti i parade, proizvodi osamdeset generala dnevno i da izmišlja nekakve zavere radi suzbijanja opozicije“!
Domanović „Stradiju“ otpočinje ovako: „U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika al’ pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu „veliki narodni rodoljub“.
Od ministra policije naš je junak saznao da „narod ima sve slobode, ali ih ne upotrebljava“. Narod je, inače, vrlo zadovoljan i srećan, bolje se ne da poželeti, jer je „za ovo nekoliko dana bilo već toliko svetkovina i parada“, ali u tome narodnom raspoloženju ima nešto i ministrove zasluge jer je uspeo da u ustav unese i ovo: „Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim deputacijama i depešama svaki važan događaj i svaki postupak vlade.“
U Stradiji je naredba bila takva da se „svi škandali vrše tu, pred očima policije, jer gde bi g. šef i ostali činovnici klancali po budžacima“, a u policiji su to prosto objasnili: „Ovako je lakše za nas, i preglednije. Zavade se dvoje, i, ako hoće da se tuku, dođu tu. One što su pravili škandale dole, na ulici na nenadležnom mestu, moramo kazniti.“
U čekaonici ministarstva policije čuo je, pored ostalog, od jednog doktora prava da školovan čovek ne samo da neće odmah dobiti državnu službu, već škola, naprotiv, može samo da mu škodi, zato što se ne trpe školovani ljudi. Jedan, takođe školovan, morao je, da bi dobio službu, da donese uverenje da nema nikakvu školu. A drugi činovnik je bio razočaran što još nije dobio klasu, iako je podmetnuo krivice za veleizdaju petorice ljudi koji pripadaju opoziciji“, pa je zato došao kod ministra da ga moli da ga makar „o idućim izborima izabere narod za narodnog poslanika“, jer bude izabran onaj koga policija hoće, a ne onaj koga narod bira.
Od ministra inostranih odnosa koga je zatekao kako je „prilegao na divan da malo prospava“, čuo je da čita isključivo na našem jeziku, jer „ drugi jezik ne voli i nije hteo nijedan učiti“. A nije mu se ni ukazivala potreba za znanjem stranog jezika, pošto mu to „naročito na ovom položaju, to nije potrebno; a ako bi iskrsla takva prilika, lako je poručiti stručnjaka sa strane“. Što se odnosa sa susednim zemljama tiče, Stradiji se, reče ministar, „nije ništa zla dogodilo, sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po našim selima Anuti iz susedne zemlje, no to nije ništa, to su sitnice“. A, hvala Bogu, „poješće se i ovde te svinje, još će biti jevtinije; a najzad, šta bi bilo kad ne bismo ni imali svinja“?!
Ministar privrede zemaljske se pohvalio da je gospodarstvo u Stradiji uredio tako što je u ustav uneo sledeću tačku: „Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više.“ A onda je udesio i da svako selo ima dobro uređenu čitaonicu, u kojoj svaki seljak, kao vojnu obavezu, mora provesti po dva sata pre podne i popodne, da prvo „utvrdi teoriju, pa će posle rad na polju ići lako“. Inače, tu će seljaci na raspolaganju imati i „udžbenike za grčki i latinski jezik, učiće klasične jezike, čitati Omira, Tacita, Paterkula i vazda drugih lepih dela iz klasične literature“.
Od ministra finansija je obavešten da je budžet Stradije preko osamdeset miliona, raspoređen tako da „za bivše ministre, koji su sad bilo u penziji, bilo na raspoloženju, otpada trideset miliona, za nabavljanje ordenja deset miliona, za narodne svečanosti pet miliona, za poverljive vladine izdatke deset miliona, za tajnu policiju pet miliona, za održavanje i utvrđivanje vlade na svome položaju pet miliona, na reprezentaciju članova vlade pola miliona, za uvođenje štednje u narod pet miliona“. Očekuje da će sada, na svaki način, poći nabolje, jer je već isplaćen čitav milion piscima knjiga o štednji za narod. Sam ministar je nauman da pomogne narodu u tom pogledu, te je počeo da piše delo: „Štednja u našem narodu u starom veku“; njegov sin piše knjigu: „Uticaj štednje na kulturni napredak u narodu“; a ćerka mu je do sada napisala dve pripovetke, opet za narod, u kojima se iznosi kako valja štedeti, a sad piše i treću: „Raskošna Ljubica i štedljiva Mica“, u kojoj se iznosi kako propada Ljubica zbog ljubavi, a Mica se udala za velikog bogataša, i uvek se odlikovala štednjom. „Ko štedi, tome i Bog pomaže“, poručuje se priča.
Na vojsku i ostalo činovništvo ide oko četrdeset miliona, ali to ulazi u redovni godišnji deficit, a prosveta spada – u nepredviđene izdatke. Taj veliki deficit se ne pokriva već to dolazi u dug, a čim se nakupi poviše deficita – objasnio je ovaj ministar – mi zaključimo zajam, pa tako opet, ali , s druge strane, u nekim budžetskim partijama bude suficita, pa je tako ministar, u interesu štednje, upravo otpustio jednoga služitelja i to je već ušteda od osam stotina dinara godišnje. Koliki su, pak, državni prihodi, ministar reče da baš i ne zna, ali je „čitao nešto o tome u jednom stranom listu, ali ko zna je li to tačno“?
U Ministarstvu prosvete „radio je sve sam ovejani naučnik“. Tu se tek radi temeljno i smotreno. Tako je na molbu direktora jedne gimnazije čiji nastavnici nisu primili platu pola godine, Glavni prosvetni savet odgovorio da se akt direktora, najpre, ima doterati „u pogledu gramatičkom, sintaktičkom i stilističkom“, pa je, posle tri meseca, odokativno odlučeno da se molba vrati direktoru škole, da je prepravi prema stručnim jezičkim primedbama i nanovo pošalje.
Ministar pravde nije bio u zemlji, otišao je u inostranstvo da proučava škole za gluvonemu decu, jer se vlada nosila ozbiljnom mišlju da u zemlji Stradiji osnuje nekoliko takvih škola – „da bi se time popravile rđave finansijske prilike u zemlji“ (?!), a sve zato što je ministar prosvete izjavio kako „neće da ima posla s kojekakvim gluvaćima među činovnicima“.
Kako je ministar pravde jedino brinuo o tim školama, a poslove ministra pravde preuzeo je ministar vojni, a dužnost ministra vojnog vršio je ministar prosvete, koji je i inače mrzeo i knjige i škole, te je dužnost njegovu kao ministra prosvete vršila njegova žena, a ona je, kao što svi znaju, vrlo rado čitala kriminalne romane i rado jela sladoled s čokoladom“.
U Stradiji je svako, svejedno da li star ili mlad, muško ili žensko, bio /bila toliko načičkan ordenima, zvezdama i lentama da mu se često od odlikovanja ni odelo nije videlo. Jedan je odlikovan zato što je prvi primetio i konstatovao da se reč „knjiga“ vrlo interesantno svršuje na „a“, a počinje sa „k“. Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe u bogatoj kući ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari. Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro. Jedan je odlikovan što se obogatio za nepunih pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari…
Stalne svečanosti i parade bile su strađanska svakodnevica.
Tri dana su, recimo, uz transparente sa natpisima „Za Stradiju sve žrtvujemo“ i „Stradija nam je milija i od svinja!“, trajale narodne svetkovine u čast toga što je strađanski veliki državnik i diplomata, koji ima velikih i ogromnih zasluga za otadžbinu, a i presudni uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku naše zemlje, imao jaku kijavicu koja je izlečena milošću božjom i iskrenim zauzimanjem stručnih lekara, te sad to neće smetati velikom i mudrom državniku da svu svoju brigu i staranje posveti na dobro i sreću ove namučene zemlje, i da je povede još boljoj budućnosti.
Kada je ministar finansija, na primer, uspešno operisao veliki žulj na nozi, primao je silne deputacije činovnika, nadleštava i građana koju su dolazili da mu s radošću čestitaju izlečenje žulja.
Ali da se vratimo izborima koje je, svako malo, najavljivalo ondašnje, baš kao i današnje poglavarstvo Stradije…
Glavni junak Domanovićeve satire zaključio je da se „Narodna skupština Stradije“ zove „Narodna“ po nekom zaostalom običaju, tj. inerciji jer poslanike, u stvari, postavlja ministar policije. Reč „izbori“ znači u ovakvom slučaju „postavljanje poslanika“ i vodi svoje poreklo još iz patrijarhalnog društva, kad je narod zbilja imao, pored ostale nevolje, još i tu dosadnu dužnost da misli i brine koga će izabrati za svoga predstavnika.
Nekad su se tako primitivno vršili izbori, ali je u modernoj, civilizovanoj Stradiji ta stara, glupa i dangubna procedura uproštena. Ministar policije uzeo je na se svu narodnu brigu, te on postavlja, bira umesto naroda, a narod ne dangubi, ne brine, i ne misli. Prema svemu ovome, prirodno je da se to zovu slobodni izbori.Tako izabrani narodni predstavnici skupljaju se u glavni grad Stradije da rešavaju i većaju o raznim pitanjima zemaljskim. Vlada – razume se, svaka patriotska vlada – i tu se pobrine da to rešavanje bude pametno, moderno. I tu vlada uzme na se svu dužnost. Kad se iskupe poslanici, pre nego što se počne rad, moraju provesti nekoliko dana u pripremnoj školi, koja se zove klub. Tu se poslanici pripremaju i vežbaju kako će što bolje odigrati svoju ulogu. Sve to izgleda kao priprema za predstavu u pozorištu. Vlada sama piše delo koje će poslanici igrati u Narodnoj skupštini. Predsednik kluba, kao kakav dramaturg, ima dužnost da to delo prouči i da za svaku sednicu odredi poslanicima uloge – razume se, prema njihovim sposobnostima. Jednima se povere veći govori, jednima manji, početnicima još manji, nekima se odredi da izgovore samo po jednu reč, „za“ ili „protiv“.
Naš junak se tako iznenadio kada je Vlada, po hitnom postupku, iznela na rešavanje zakon o uređenju morske flote, a još više se zabezeknuo kada je čuo da Stradija donosi taj zakon iako, zapravo, nema ama baš nijedan morski ratni brod.
„Dopire li Stradija do mora?“, upitao je i dobio odgovor: „Zasad ne. Ali, naša se zemlja graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekad bila. Mi na tome, vidite, radimo.“
Kad je ono u Stradiji, kao, pala vlada, a ista Narodna skupština izabrala novu, na sve strane, po ulicama i meanama i privatnim stanovima, razlegla se vesela pesma. Sa sviju strana Stradije dolazile su deputacije da u ime naroda pozdrave novu vladu. Mnogi listovi prepunjeni depešama i izjavama odanih građana. Sve su te izjave i čestitke nalik jedna na drugu, gotovo reći, razlika je samo u imenima i potpisima.
Izjave su obično ovakve: „Do danas sam bio privrženik prošlog režima, ali kako sam se danas, dolaskom novog kabineta, potpuno uverio da je prošla vlada radila na štetu zemlje, i kako je sadašnji kabinet jedini u stanju da zemlju povede boljim putem i da ostvari velike narodne ideale, to izjavljujem da ću od danas svim silama potpomagati današnju vladu i da ću svuda i na svakom mestu osuđivati prošli zloglasni režim, koga se gnušaju svi pošteni ljudi u zemlji. (potpis)“
U većini novina svaka nova vlada bude na isti način pozdravljena kao jedina valjana, a svaka prošla osuđena i nazvana: izdajničkom, gadnom, štetnom, crnom, gnusnom. Pa i izjave i čestitke iste, od istih ljudi, svakom novom kabinetu, a i u deputacijama su stalno isti ljudi.Činovnici naročito žure s izjavama odanosti svakoj novoj vladi, sem ako koji sme da protivnim postupkom dovede u opasnost svoj položaj i da reskira službu.
Sirota nova vlada odmah je morala misliti, a tome zanatu ministri u Stradiji nisu vični. Iskreno da govorimo, nekoliko dana su se junački, ponosno držali; dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile im i napaćene Stradije; a kad noć padne, onda se priređuju sjajne i skupocene gozbe, gde se pije, peva i drže se rodoljubive zdravice. Ali kad se državna kasa potpuno isprazni, počeše gospoda ministri ozbiljno misliti i dogovarati se šta da se preduzme u tako očajnom položaju. Za činovnike je lako, oni su i inače naviknuti da plate ne primaju po nekoliko meseci; penzioneri su stari ljudi, dosta su se i naživeli; a vojnici, razume se samo po sebi, i treba da se naviknu na muke i nevolje, pa nije zgoreg da i glad junački trpe; liferantima, preduzimačima i svakom drugom dobrom građaninu srećne Stradije lako je reći da isplata njihovih računa nije ušla u ovogodišnji državni budžet. Ali, nije lako za ministre; jer oni, razume se, treba da plate da se o njima dobro govori i piše.
Sve više i više stade se govoriti o tom spasonosnom zajmu, novine sve više i više puniše svoje stupce raspravljanjem toga pitanja. Na sve strane, na svakom mestu samo se o tome govori, zapitkuje, nagađa. Ministri trče čas u ovu, čas u onu stranu zemlju, čas jedan, čas drugi, čas po dva-tri zajedno.
Dok, jedva jednom, objaviše vladini listovi (vlada uvek ima po nekoliko listova, upravo svaki ministar svoj list – jedan ili dva) da je vlada dovela do kraja pregovore o zajmu sa stranom jednom grupom i da su rezultati vrlo povoljni. Iste te novine javiše da će za dva-tri dana doći u Stradiju punomoćnik te bankarske grupe, g. Horije i potpisati ugovor.
Jednog dana prispe strana lađa i počeše izlaziti putnici. Odjednom, masa sveta se povi ka lađi – Horije?
– Gde je, kamo ga! – žubori masa i nastade guranje, tiskanje, propinjanje, zveranje, svađa; svaki hoće da priđe bliže. A jedan stranac moli i zapomaže da ga puste, jer ima žurna posla. Jedva čovek govori, stenje upravo, pritisnut i zgnječen radoznalom svetinom. Policajci su odmah razumeli svoju pravu dužnost i odjuriše da o dolasku njegovom izveste ministra predsednika, ostale članove vlade, predsednika opštine, glavara crkve, i ostale velikodostojnike zemaljske.
I ministri se doista pojaviše sa svima velikodostojnicima zemlje Stradije. Svi u svečanom ruhu, sa svima lentama i silnim ordenima. Masa se raskloni na dve strane, i tako stranac ostade sam u sredini, s jedne strane, a s druge se strane pojaviše ministri, idući mu u susret. Ministri se zaustaviše na pristojnoj daljini, skidoše kape i prikloniše se do zemlje. To isto uradi i masa. On izgledaše nešto zbunjen, preplašen, a u isto vreme jako začuđen, ali se s mesta nije micao, stajao je nepomično, kao statua.
Ministar predsednik uze njegov kufer u naručje, s nekim strahopoštovanjem, a ministar finansija, opet, štap znamenitog čoveka. Poneše te stvari kao kakve svetinje. Kufer je, razume se, i bio svetinja, jer je u njemu sigurno sudbonosni ugovor; upravo, u tom kuferu beše, ni manje ni više, već budućnost, srećna budućnost cele jedne zemlje. Zato je, dakle, ministar predsednik, znajući šta nosi u svojim rukama, izgledao svečan, preobražen, ponosit, jer u svojim rukama nosi budućnost zemlje Stradije. Glavar crkve, kao čovek Bogom obdaren velikim duhom i umom, odmah je i sam uvideo važnost tog kufera, te sa ostalim prvosveštenicima opkruži ministra predsednika, i zapevaše pobožne pesme.
Stranac je, razume se, odmah izabran za počasnog predsednika ministarstva, za počasnog predsednika opštine, Akademije nauka, i sviju mogućih humanih društava i udruženja u Stradije, a njih ima sijaset, pa čak i društvo za osnivanje društava. Sve ga varoši izabraše za svog počasnog člana, svi ga esnafi priznaše za dobrotvora, a jedan puk vojske u počast njegovu prozva se „Silni puk Horijev“.
Već dva dana traje burno veselje po celom gradu. Svira muzika, zvona zvone, pucaju prangije, bruje pesme, rasipa se piće.Trećeg dana, ministri, iako mamurni od veselja, moradoše žrtvovati odmor tela svog za sreću zemlje i naroda, te se iskupiše u punu sednicu: da sa Horijem završe pregovore o zajmu i potpišu taj epohalni ugovor.
– Hoćete li duže ostati ovde? – pita ga ministar predsednik.
– Dokle god ne svršim posao, a on će duže trajati!
– Nama su vaši uslovi poznati, a i vama naši, te držim da neće biti nikakvih smetnji! – reče ministar finansija.
– Smetnji? – reče stranac uplašeno.
– Da, držim da ih neće biti!
– I ja se nadam!
– Onda možemo odmah potpisati ugovor! – reče ministar predsednik.
– Ugovor?
– Da!
– Ugovor je potpisan; i ja ću se još sutra krenuti na put; a, pre svega, ja ću Vam i sada i dovek biti zahvalan na ovakvom dočeku. Iskreno da Vam kažem, ja sam zbunjen, još nisam dovoljno svestan šta je sve sa mnom. Doduše, u ovoj sam zemlji sad prvi put, ali nisam mogao ni sanjati da ću kao nepoznat ma gde biti ovako dočekan. Ja još držim da sanjam.
– Potpisali ste, dakle, ugovor? – viknuše svi u jedan glas, oduševljeno.
– Evo ga! – reče stranac, i izvadi iz džepa tabak hartije na kome je ugovor i uze čitati na svom jeziku. Ugovor je bio između njega i jednog šljivarskog trgovca iz unutrašnjosti Stradije, gde se onaj obavezuje da mu liferuje toliku i toliku količinu šljiva za kuvanje pekmeza, do tog i tog dana…
Šta se u jednoj civilizovanoj i pametnoj zemlji i moglo drugo učiniti, već da se stranac, posle takvog glupog ugovora, protera iz Stradije, tajno, a posle tri dana da vladini listovi donesu beleške: „Vlada energično radi na ostvarenju novog zajma, i svi su izgledi da ćemo još do kraja ovog meseca primiti jedan deo novaca.“
Naravoučenije ovodanjsko:
„Stradiju“ , kao i sve najbolje svoje satirične pripovetke, Domanović je napisao u poslednjih nekoliko godina (između 1898. i 1903) obrenovićevskog apsolutizma.
Stradija se okončava ovako: „Svet se malo raspitivao o Horiju, pa prestade, a zatim opet sve po starom… Nekako mi se dopadaše opšta harmonija u Stradiji. Glavar crkve je uman i duhovit čovek. Ko bi se mogao setiti da u najsudbonosnijem trenutku, kad se rešava sudbina zemlje, setiti da zapeva pobožne pesme nad kuferom onog pekmezara i time moćno pripomogne trudoljubivoj vladi u velikim podvizima?“
Dok Orvel, 1948. godine, svoju „1984“ zaključuje ovako: „Bilo je određeno da se Novogovor prihvati tek 2050. godine…“
Možda se baš Orvelu, još ono onomad, „javio“ pravi datum našeg „utapanja“ u EU ili u nešto drugo (baš ta, a ne 2030. godina koja je trenutno u opticaju i koju i sam Vrhovnik naziva „samo lepim željama“). A dotle? Možda se ceo svet svede na Orvelovu fikciju i samo tri države: Istaziju, Evroaziju (pošto se prethodno Evropa utopila u Rusiju) i Okeaniju, u koju su ušle SAD (u koje se, pre toga, utopila Velika Britanija), Severna i Južna Amerika, Australija, jug Afrike i Tihi okean.
Do tada današnjoj Stradiji suđena je sudbina Okeanije.
Sa sve trima glavnim parola Partije: Rat je mir! Sloboda je ropstvo! U neznanju je moć!
I redovnim kampanjama „Dva minuta mržnje“ dnevno i „Nedelja mržnje“ mesečno koje organizuju Ministarstvo istine i Policija misli / zlomisli…
