Prokurator Hil i beogradski izvor boljeg života

I tako ti naš prokurator za slavu i veličinu i moć Amerike sazva svoje jato iz zemlje Srbije, jato koje voli da se oslovljava kao elita. Zaista su elita, ali elita sveta tame…

Uoči velikog praznika Sjedinjenih Američkih Država njegova ekselencija, prokurator Republike Srbije, gospodin Kristofer Hil, usred Beograda priredio je svečani prijem na svom tlu, tamo nekim ženevskim konvencijama tako omeđenom.

Za one koji vladaju svojim pamćenjem dotični prokurator je iz zemlje koja je pre nekoliko godina podigla sveukupnu ratnu mašinu Zapada i nasrnula punom silom (osim kopnenom) na Srbe iz Srbije i Crne Gore. U tom ratnom pohodu u istoriji ljudskog roda neznanog po obimu i sili s nesebičnim i vatrenim učešćem i dotičnog gospodina. O silini tog juriša na Srbe, kojih je duplo manje samo od Njujorka, važnog američkog grada, najslikovitije govori upotreba uranijuma, takozvanog osiromašenog, čija se pogubna dejstva na ljudski život odražavaju negde oko milion godina. A šta bi tek bilo da nije osiromašen? Uzgred budi rečeno u taj ratni pohod protiv Srba krenuli su i Nemci, prvi put posle Hitlera, i bez svastike uzeli oružje u ruke u napadu na neki drugi narod u drugoj državi, pri tom demokratski promenivši svoj ustav koji im je zabranjivao ratna dejstva van svoje zemlje. (Pa da se zna koji narod je od reda i zakona.)

Zašto prokurator? Ne samo zbog ovog P, nego i zbog srodnosti po odnosu prema Srbima, veoma blisko onom providur Dalmacije. U toj ličnosti, za trajanja Mletačke republike, sve do njene propasti, nad Srbima iz Dalmacije objedinjavala se vojna, politička, ekonomska i verska delatnost, u rodnoj svezi sa Rimokatoličkom crkvom. Da bi u vreme ratova protiv Turske, Srbe, kao svoje podanike, koristila za oslobađanje Dalmacije, što su Srbi jedva dočekali da se Turcima svete za Kosovo, a u vreme mira, s neobično visokom stopom poreza u imenu decime držala na ivici gladi, a uz to gnjecala ih kao „pripadnike grčke vere“, s neprestanim terorom nad sveštenstvom, da bi Srbi, vođeni popom Petrom Jagodićem Kuridžom, parohom Petrove crkve u Biovičinom selu, posle nekoliko prethodnih buna, podigli ustanak koji se okončao providurovim lažima, potkupljivanjima, spletkama i muljanjima, i presudom na tešku robiju vođi tog ustanka. (Nešto kao današnji Hag.)

Zar ovaj naš beogradski prokurator ne poseduje istovetna ovlašćenja od Sjedinjenih Američkih Država, za sveukupnu delatnost u zemlji Srbiji? I zar ih najdobronamernije i ne sprovodi u ime svoje zemlje, sinhrono sa iscrpljivanjem Srbije lihvarsko banditskom ustanovom sa kodnim imenom sveta zla MMF, kojoj pripomaže jednakog kodnog imena ustanova NALED. A u pljački Srbije tipa Ali Baba i četrdeset hajduka već tabana ustanova koja se krije iza salunskog imena BLEK ROK.

Dakle, za nas Srbe ništa novo, a oni koji misle da su Srbi, njima neće pomoći ni pamet Nikole Tesle. (To je ona ličnost koju su Hrvati uzeli za tri kovanice novca Evropske zajednice, a da su, neku deceniju pre toga, poklali sve Tesle.)

I tako ti naš prokurator za slavu i veličinu i moć Amerike sazva svoje jato iz zemlje Srbije, jato koje voli da se oslovljava kao elita. Ono jeste da su zaista elita, ali elita sveta tame… sveta koji je iznikao u jednom starozavetnom vremenu koje danas znamo po Mrtvom moru, vremenu kada su ljudi nasrtali na anđele nebeske, ne bi li ih silovali.

A naš prokurator, gospodin Hil, stajaše nepokolebljivo i vrlo srdačno i veoma usrdno, kao živi spomenik i primaše zvanice, probrane u zemlji Srbiji. Tako nas obaveštavaju društvene mreže, živim snimkom, da nema dilema, jer veštačka inteligencija još uvek ne bi mogla do tog savršenstva da iscrta likove tih i lidera i elite sveta tame.

Na snimku se vidi ko na dlanu jedan po jedan prilaze prokuratoru, uočljivo samozadovoljnom, valjda zbog toga što je ispunjen osećajem uspešno privedenog kraju onog posla koji je započeo kao deo ratnika tame sa Zapada u borbi protiv Srba, gde je njegova Amerika odigrala presudnu ulogu, dok su se ostali iz te družine, naročito general Majki njenog kraljevskog visočanstva sa poslednjeg ostrva, kao i Nemci, bez kukastog krsta, otimali da budu u prvim redovima.

Ni zvanice ne zaostaju u ushićenju, radosti i razdraganosti pred prokuratorom, kako mu jedna po jedna prilaze, ne celivajući mu ruku, ili nešto drugo što se po starim običajima u civilizovanom svetu radilo. Kako bi se znalo gde je kome mesto. Demokratski on pruža ruku, ne miče se sa svog malčice uzdignutog mesta, zvanica koja mu prilazi prihvata ruku, razmenjuju osmehe, poneku reč – i sve liči na primanje hostije, ili čega sličnog, da bi se ustanovila srodnost i najdublja povezanost. Jer prokurator je onaj koji vlada a njegovu vladavinu potvrđuju i obrazlažu i šire zvanice upravo primanjem te hostije, ili čega sličnog.

U opisu većine zvanica kao najvažnije i temeljne odlike ističu se mirna i dostojanstvena borba za bolji život, laž, izdaja, odricanje od Kosova u Metohije, poklonjenje Šiptarima koji su Srbima in vivo otimali vitalne organe, genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, nepominjanje Republike Srpske Krajine, gluvilo i slepilo nad šiptarskim nasiljem nad Srbima, tiha mržnja prema Rusima i strah da Srbija ne postane ruska gubernija, ruska agresija na Ukrajinu, zapadni individualizam, anglizacija svesti, ljubav prema zlatnom teletu, kultu smrti, pederastija, lezbijstvo, sodomija, pedofilija, atomizacija zajednice, odbacivanje srpskog jezika i srpske ćirilice, kultno obožavanje izopačenja, neprikosnovenost pape i Vatikana, zatucanost pravoslavlja i popovska pohlepa, dan zaljubljenih, noć muzeja, noć veštica, gađenje nad prošlošću i ljubav prema budućnosti, da bi sveukupno to objedinjavala samoživost, egocentrizam, samoljublje, bezobzirnost, bahatost, prezir prema Srbima i udvorištvo, ulizištvo i ližisahanstvo prema Zapadu i zapadnom tuđinu – kako se u enciklopedijskom smislu mogu svesti najmodernije zapadne vrednosti i geostrateški ciljevi sve i jednog ljudskog ostvarenja. Jer je Srbija, deo Evrope, pa po tome i Zapada, moliću lepo, što je humus za voljno delanje u okvirima svih ovih vrednosti.

Imena tih zvanica nisu važna, isto kao ni zrnca prašine koje će oduvati prva istorijska promaja – jer su toliko podvedeni pod jedan jedini lik da je ravno čudu ma koga od njih personalizovati, to jest uobličiti u ličnost pri pomenu. Toliko su se stopili u odricanju od svog stvarnog i istinitog lika, da ih najsažetije izražava stanje interegnuma između nekog i nikog, koliko su fluidni.

Pa nam se, u istom snimku, ukazalo na društvenim mrežama: najzad se pojavila i najvažnija zvanica, tobož udubljena u važnost susreta sa prokuratorom, ali bezuspešno prikrivši svoj stvarni lik – zapisan u Jevanđeljima. Time se upotpunjava ovaj američkim duhom upriličen skup, da bi se uvidelo kako je ova najvažnija zvanica nalik Irodu, po suštini i pojavljivanju, na radost duboke države, milenijumima znane po imenu kneza tame, ili sotone nečastive, usvojenog kao jedinog i istinitog čovekoljupca i stvarnog pravobranitelja ljubavi među svim ljudima svih polova.

Društvene mreže ne nude epilog, pa nam preostaje samo nagađanje gde se među zvanicama zadesilo devojče u skupocenoj zapadnoj garderobi i pod nakitom u vrednosti koja se krije i koje će pod prokuratovim nadzorom, a tobož u Irodovo ime, zaigrati onaj ples posle koga će Srbija ostati bez srca, da svima svane bolji život.

autor:Srđan Volarević