Hrvatski košarkaš Dino Rađa prvi se popeo sa Franjom Tuđmanom na Kninsku tvrđavu, da bi zajedno uz jagnjetinu proslavili etničko čišćenje trista hiljada krajiških Srba. “Naježio sam se kada se dizala hrvatska zastava, a ja sam poneo i Hajdukovu“, rekao je tim povodom Rađa. Toni Kukoč se, prema priči, naljutio što na jagnjetinu nije bio pozvan i on.
Pošto se veliki broj prognanih Srba naselio u Beogradu, opravdano je pretpostaviti da je među onima koji su u beogradskoj “Areni“ aplaudirali Rađi i Kukoču bilo i njihovih potomaka, od kojih su neki možda kao odojčad putovali ka Srbiji u traktorskim prikolicama. No sve da takvih i nije bilo, aplaudirati u sred Beograda onima koji su sa ciničnim osmehom ispratili traktorske prikolice pune srpske nejači i to slavili uz pivo i jagnjetinu, spada u ono što je psiholog Dragan Krstić nazvao “istorijskom perverzijom“ (koju je detektovao i rastumačio na nizu društveno-istorijskih pojava srpskog HH veka). Ukoliko je u publici bilo i “dece Oluje“ istorijska perverzija je tim veća i grozomornija.
Drugi psiholog, Jovan Mirić, penzionisani profesor razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u svom delu “Svlačenje visine“ opisuje istinit događaj sa prostora Korduna u toku Drugog svetskog rata. Tu kratku priču iz njegove knjige navodim u celosti:
“Jedna ustaška satnija pod komandom Mirka Radočaja upala je 7. maja 1942. godine u srpsko selo Mašvina, na Kordunu. Ustaše su nosile fesove sa slovom U, jer je u satniji bilo dosta muslimana. Odmah su zapalili pravoslavnu crkvu i u školi poklali sedamnaest žena, dece i staraca.
Malo kasnije uhvatili su dve sestre, Zorku i Dragicu Mandić iz istog sela. Dragica je na rukama nosila sina od dve godine. Neki Antun, ustaša iz Brinja u Lici i čuveni koljač, poterao je sestre da ih zakolje. Zorka je videla šta im se sprema pa je zastala i sagnula se, tobože da zaveže opanak, a Antun je prošao pored nje i nastavio za Dragicom. Čim ju je obišao Zorka je skočila na njega s leđa, oborila ga na zemlju i zaklala ga njegovom kamom. Skinula mu je ustašku uniformu i neprimećeno pobegla sa sestrom i njenim detetom. Odmah potom otišla je u partizane.
Mirko Radočaj je posle kapitulacije Italije 1943. godine prešao na partizansku teritoriju i ubrzo postao odbornik u svom selu.
Posle rata, 1948. godine, Mirko Radočaj se oženio – Zorkom Mandić. Njeni srpski poznanici pitali su je kako je to mogla učiniti kad je znala da je njen muž nekada komandovao bojnom koja je počinila pokolj u njenoj Mašvini. Zorka je odgovorila da je sada nastupilo bratstvo i jedinstvo i da ne treba sve Hrvate optuživati za zločine.“
Poslednja rečenica iz ove priče neodoljivo podseća na objašnjenja koja su se ovih dana povodom aplauza u “Areni“ mogla čuti od mnogih Srba – da je tokom devedesetih bilo jedno, a sad je navodno drugo, te da se ne treba “vraćati u prošlost“ već “gledati u budućnost“, jer je “dosta bilo ratova, vreme je da živimo u miru i slozi“. Tumačeći bizarnu udaju Zorke Mandić za predvodnika ustaških koljača, koji su i njoj zamalo došli glave kao što su njenim meštanima, profesor Mirić kaže da je “boravkom u partizanima Zorka bila izložena komesarskoj ideološkoj obradi, pa je postala neka druga Zorka od one koja je nekad skočila na koljača i zaklala ga“. Ta ideološka obrada i dalje živi u svom recikliranom obliku, nalazeći svoje uporište u zapadnim globalističkim ideologemama, kao nekad u jugo-komunističkim (koje su takođe zapadnog porekla). Sve u svemu, jedna površnost i neozbiljnost u odnosu prema osvedočenom neprijatelju, koja Srbima u budućnosti ne obećava ništa dobro, jer su i “Bljesak“ i “Oluja“ postali mogući zbog iste takve višedecenijske površnosti i neozbiljnosti, kakvu pokazuje primer Zorke Mandić. Istorija se uvek ponavlja onima koji olako ignorišu njene lekcije i pouke, i koji bi samo da “gledaju u budućnost“ naivno misleći da ona sa prošlošću nema baš nikakve veze.
Ako bi, na primer, Sabahudinu Gruhonjiću i njegovima jednom pošlo za rukom da otcepe Vojvodinu i proteraju vojvođanske Srbe, šta mislite koga bi tada podržali Dino Rađa i Toni Kukoč? Da li bi se solidarisali sa Srbima i uznegodovali protiv daljeg komadanja Srbije, da li bi ih na to obavezali aplauzi i ovacije koje su pobrali u “Areni“? Ili je verovatnije da bi i na Petrovaradinskoj tvrđavi jeli jagnjetinu iz istih razloga zbog kojih su to činili na Kninskoj?
Autor: Svetislav Pušonjić
