Dejtonsko BH-praznovanje: Zbogom Sveti Dejton, merhaba Sveti Jovan ZAVNOBiH Milostivi!

0
72
Foto: printscreen

Policija Republike Srpske zabranila je, za 25. novembar, povodom 80. rođendana ZAVNOBiH-a, najavljene skupove (SABNOR-a BiH, na jednoj i Opštinske boračke organizacije, na drugoj strani) u Mrkonjić Gradu i (stranke SDP BiH) u Banjaluci jer bi, pošto je reč o organizacijama „koje imaju različita programska opredjeljenja“ – stoji u obrazloženju MUP-a RS – „postojala stvarna opasnost da bi, njihovim održavanjem, bila ugrožena bezbednost ljudi i imovine i da bi došlo do ozbiljne opasnosti od nasilja ili narušavanja javnog reda i mira u većem obimu“.

Bosna i Hercegovina, inače, nema zakon o praznicima, imaju ga entiteti Federacija BiH i Republika Srpska.

Zašto mislim da vlasti Republike Srpske, kao i većina građana tog entiteta, imaju i te kako razloga da, osim 21. novembra („Svetog Dejtona“) koji uvek „pada“ na Aranđelovdan (da li i to, kao Dan Srpske koji „pada“ na Svetog Stefana, 9. januara, smeta tzv. Visokom predstavniku samozvane međunarodne zajednice?), ako već ne slavi kao državni praznik, obeležava makar kao „preslavu“ i Svetoga Jovana Milostivoga, tj. 25. studeni, tj. Dan državnosti BiH koji priznaje samo bošnjački deo FBiH?

Čak i ne ulazeći u motive unitarističkobosanske politike koja je za svoju „krsnu slavu“ uzela hrišćanskog Jovana Milostivoga, a ne, recimo, nekog bogumilskog „sveca“ (možda Djed Rastudije, svojevremeni poglavar bosanskih bogumila, patarena, torbeša, babuna, nezavisan i od Pape i od Vizantije), jer se ekskluzivno poziva na bogumilstvo – suviše je komplikovano za razumevanje nekome ko sa BiH nema puno dodirnih tačaka.

Centralističko Sarajevo bi da tzv. Dan državnosti BiH slavi u Banjaluci, decentralistička Banjaluka ne da. A upravo Srbi, iako ne slave veštački „rođendan“ BiH, baš kao i Hrvati u FBiH, imaju napretek razloga da svakoga 25. novembra gromoglasno promovišu dobar deo onoga što, u slavu konstitutivnosti tri naroda u BiH, piše baš u dokumentima Prvog zasedanja ZAVNOBiH-a (Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine) koji su usvojeni u Mrkonjić Gradu, 1943. godine! Tim pre što to, nesmotreno ili nedovoljno promišljeno, svakoga 25. novembra od „dejtonskog mira“, 1995, bosanski unitaristi daju „na izvol’te“, pa čak i naturaju srpskim i hrvatskim zagovornicima dejtonske, konfederalno- federalne, BiH.

Komunistička indoktrinacija posle Drugog svetskog rata urezivala je decenijama u svest tadašnjih naraštaja da je aktima ZAVNOBIH-a (Rezolucija i Proglas narodima BiH) „istovremeno izražena odlučnost naroda BiH da njihova zemlja, koja nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i muslimanska i hrvatska, bude zbratimljena zajednica u kojoj će biti osigurana puna ravnopravnost svih Srba, Muslimana i Hrvata“.

Ali, baš te ključne odluke ZAVNOBIH-a – sve osim one da je BiH bezalternativno deo Jugoslavije – ugrađene su i u temelj Dejtonskog mirovnog sporazuma. Ostavljajući po strani, ideološku zaslepljenost i komunističku isključivost, suština oba teksta ZAVNOBiH-a je u naglašavanju pune ravnopravnosti, odnosno konstitutivnosti sva tri naroda u BiH.

Već u uvodnom govoru, na Prvom zasedanju ZAVNOBiH-a u Varcar Vakufu (Mrkonjić Gradu), predsednik AVNOJ-a dr Ivan Ribar je istakao da je „BiH stvorila uslove za ostvarenje principa narodnog samoodređenja; da Srbi, Hrvati i Muslimani Bosne i Hercegovine stvore svoje predstavništvo u zajednici sa ostalim jedinicama Federativne Demokratske Jugoslavije u kojoj BiH treba da uzme ono mesto koje joj pripada.”

I dva glavna referenta naglasili su upravo tu magičnu reč – ravnopravnost.

Rodoljub Čolaković je rekao da je „narodnooslobodilački pokret u BiH isto onoliko hrvatski, koliko i srpski i muslimanski.” Dok je Osman Karabegović, govoreći o stanju u BiH pod Austrijom, u staroj Jugoslaviji i raspirivanju mržnje, ocenio da je BiH „bila u rukama narodnih zulumćara, ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska…”, ali i da će „Bosanci i Hercegovci svojim vlastitim snagama postati po prvi put graditelji novog života, a BiH će onda zaista biti jednako srpska, kao i hrvatska i muslimanska.”

Da Vas podsetimo:  Danas je Sveti Nikola

Od ukupno šest tačaka Rezolucije ZAVNOBIH-a, ta konstituivnost, odnosno sva tri naroda poimenično se, naravno uz ideološku isključivost prema dotadašnjem „reakcionarnom“ režimu – pominju čak u četiri.

U prvoj se, pored ostalog, kaže da „narodi Bosne i Hercegovine, Srbi, Muslimani i Hrvati, s mržnjom i prezirom odbacuju Nedića, Pavelića i druge otvorene sluge okupatora … ustaške bande krive za nebrojene zločine nad srpskim narodom i najboljim sinovima Muslimana i Hrvata …i bande Draže Mihailovića, krive za svoje zločine nad našim narodima, naročito nad Muslimanima i nad najboljim sinovima srpskog naroda“.

U trećoj, ZAVNOBiH konstatuje da sve više „zavedenog srpskog, hrvatskog i muslimanskog stanovništva“ prilazi NOP-u.

U petoj tački se izričito kaže da „narodi Bosne i Hercegovine, kroz svoje jedino političko predstavništvo ZAVNOBiH, hoće da njihova zemlja koja nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska nego i srpska i hrvatska i muslimanska bude slobodna i zbratimljena BiH, u kojoj će biti osigurana puna ravnopravnost i jednakost svih Srba, Muslimana i Hrvata.” Među najvažnijim zadacima istaknuto je da ZAVNOBiH „učvršćuje bratstvo naroda Bosne i Hercegovine“.

A u poslednjoj tački stoji da će „Srbi, Hrvati i Muslimani nastaviti zajedničku borbu protiv okupatora do isterivanja okupatora i njegovih pomagača iz naše zemlje i njihovog uništenja“.

Četvrta tačka upućuje na neumitnost zajedničke budućnosti takve, „i srpske, i muslimanske, i hrvatske“ BiH isključivo u okviru Jugoslavije. Tu stoji da „narodi BiH stvaraju u zajednici sa ostalim narodima Jugoslavije novu demokratsku federativnu Jugoslaviju slobodnih i ravnopravnih naroda … izvojevali su pravo da urede svoju zemlju onako kako to najviše odgovara volji i interesima njih samih i svih naroda Jugoslavije. Narod Bosne i Hercegovine danas predstavlja jedino ZAVNOBiH i AVNOJ kao vrhovno političko veće …“

Na ovom zasedanju ZAVNOBiH usvojen je i „Proglas ZAVNOBiH-a narodima BiH” u kome se, između ostalog, kaže: „Udaren je temelj bratskoj ravnopravnoj zajednici svih naroda Bosne i Hercegovine … BiH će biti svoja, to jeste i srpska i muslimanska i hrvatska (naroda Bosne i Hercegovine) … u velikoj demokratskoj federativnoj zajednici naroda Jugoslavije ravnopravan član sa ostalim zemljama Jugoslavije.”

Međutim, tri dana kasnije u Jajcu, AVNOJ je neuvrštavanjem šeste baklje u grb nove Jugoslavije doveo u pitanje odluku ZAVNOBIH-a o ravnopravnosti sva tri naroda u BiH.

Podsećanja radi, i kroz glavni dokument sa Drugog zasedanja ZAVNOBiH-a (održano je krajem juna i početkom jula 1944, u Sanskom Mostu), u „Deklaraciji o pravima građana u BiH“, dalje je formalno utemeljivana ravnopravnost tri naroda u BiH.

U toj deklaraciji, pored ostalog, piše: „U plamenu pravednog oslobodilačkog rata iskiva se bratstvo Srba, Muslimana i Hrvata, i time se udara siguran temelj slobodne i zbratimljene BiH, ravnopravne federalne jedinice u Demokratskoj federativnoj Jugoslaviji. Prvi put u istoriji Srbi, Muslimani i Hrvati Bosne i Hercegovine, ujedinjeni u Narodno-oslobodilačkom pokretu, stupili su na isti put, počeli da izgrađuju svoj zajednički dom, u čije su temelje uzidane kosti njihovih najboljih sinova. Prvi put u istoriji oni su postali kovači svoje sudbine, čvrsto rešeni da jednom zauvek sahrane vijekovnu mračnu i tešku prošlost i da izgrade državnu zajednicu u kojoj će živeti u ravnopravnosti, slobodi, miru i blagostanju.“

Iz ovog teksta se nameće zaključak da bi bosanski unitaristi možda, ipak, trebalo više da slave datum ovog Drugog zasedanja ZABNOBiH-a koje je održano u Sanskom Mostu jer odluke Prvog zasedanja više odgovaraju srpskim i hrvatskim (kon)federalistima.

Međutim, jednako je važno i predvečerje tog „25. novembra 1943.“ u Mrkonjić Gradu?

Da Vas podsetimo:  Sećanje na heroje Velikog rata

Komunistički (kontra)revolucionari su , verovatno hoteći da poštuju odluke svog Četvrtog (Drezdenskog) kongresa KPJ (ovog novembra je tačno 95 godina od tada) – lomili koplja u vezi sa statusom BiH u budućoj socijalističkoj Jugoslaviji. Naime, taj kongres je „presudio“ Jugoslaviji i još te 1928. KPJ je pozvala na samoopredeljenje i otcepljenje „ugnjetenih naroda“ i „donela odluku“ o stvaranju nezavisnih država – Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, dok bi mađarski i albanski narod imali pravo da se odvoje, jer je zaključeno da je njihovu zemlju „anektirala srpska buržoazija“. Dakle, komunisti tada nikavu BiH niti Muslimane nisu videli u svojim „vizijama“.

Elem, na Prvom zasedanju AVNOJ-a (Bihać, novembar 1942) najavljeno je da će BiH biti samo autonomno područje, manje više u svojim istorijskim granicama (praktično, u granicama pod Austro-Ugarskom iz 1878, bez Sandžaka). BH-komunisti, pre svega Srbi, sve do pred kraj sledeće godine, suprostavljali su se ideji da BiH dobije status posebne jedinice u Jugoslaviji, pošto to nije imala ni do 1941. godine, ni u Kraljevini Jugoslavije ni u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Na Zasedanju ZAVNOBiH-a u Mrkonjić Gradu, takođe se oštro diskutovalo o političkom statusu BiH. Muslimani su želeli autonomiju BiH, većina Srba se protivila. Tako je i, posle Prvog zasedanja ZAVNOBiH-a i Drugog zasedanja AVNOJ-a (održanih u razmaku od samo nekoliko dana, krajem novembra 1943. godine), politički status BiH ostao nedefinisan: federalna jedinica ili samo autonomna pokrajina unutar Jugoslavije?

Umesto toga, Rezolucija Prvog zasedanja ZAVNOBiH-a ponudila je solomonsko „rešenje“ nacionalno-političke pripadnosti i statusa BiH: „Danas Narodi Bosne i Hercegovine kroz svoje jedino političko predstavništvo, Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine, hoće da njihova zemlja, koja nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska nego i srpska i muslimanska i hrvatska bude slobodna i zbratimljena Bosna i Hercegovina, u kojoj će biti osigurana puna ravnopravnost i jednakost svih Srba, Muslimana i Hrvata. Narodi Bosne i Hercegovine sudelovaće ravnopravno sa ostalim našim narodima u izgradnji narodne demokratske federativne Jugoslavije.“

Izbegnuto je pominjanje budućeg političkog statusa BiH. Samo nekoliko dana posle toga, na Drugom zasedanju AVNOJ-a, u obližnjem Jajcu, odbačena je i ideja da su muslimani narod.

Drugo zasedanje AVNOJ-a obelodaniće da su Srbija, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora s Bokokotorskim zalivom, Sandžak i Makedonija predviđeni kao buduće federalne jedinice. Bosna i Hercegovina, Vojvodina i Kosovo (Kosmet) nisu bili spomenuti u ovoj izjavi jer su njihovi statusi u novoj federativnoj konstrukciji bili sporni, pre svega status BiH i Vojvodine jer su se tu sukovljavali srpski i hrvatski interesi, s tim da je „srpska stvar“, u tom trenutku, stajala bolje.

Ondašnji komunisti uglavnom su prihvatali ocenu da u BiH žive samo dva naroda, srpski i hrvatski, i da će se bosanski muslimani vremenom utopiti u Srbe ili Hrvate. Dilema je bila da li BiH treba da funkcioniše kao autonomna pokrajina Srbije ili Hrvatske ili da direktno bude u nadležnosti jugoslovenske federacije. Zato BiH tada nije ni dodeljen status federalne jedinice.

Naime, sovjetski model državnog uređenja se bazirao na činjenici da federalne jedinice treba da budu ustrojene kao nacionalne republike, a etnički izmešane istorijske regije kao autonomne pokrajine ili oblasti priključene pojedinim republikama.

Tek kada su Tito i Kardelj shvatili da će BiH, verovatnije, postati autonomna jedinica Srbije (teže je bilo zamisliti u tadašnjim političko-istorijskim prilikama, tada još postojeće genocidne NDH, da bi se pridružila Hrvatskoj) odlučili su da BiH postane posebna federalna jedinica.

Ta dilema je konačno razrešena tek na Drugom zasedanju ZAVNOBiH-a u Sanskom Mostu 1944. godine (30. jun – 2. jul 1944), kada je BiH proglašena federalnom jedinicom, ravnopravnom s drugim federalnim jedinicama (Vojvodina, Kosovo, Sandžak i Boka kotorska nisu doživele isto priznanje).

Da Vas podsetimo:  Kako su se srpski "pacifisti" potresli zbog najave obaveznog vojnog roka u Srbiji, a iskulirali američku isporuku "DŽavelina" Prištini

Na Ustavotvornoj skupštini FNRJ-a, kada je usvojen grb Jugoslavije s pet buktinja kao simbolom pet naroda (Srba, Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca i Makedonaca), iako je bilo šest republika – poslata je poruka da se Muslimanima ne priznaje da su narod, što će se promeniti tek početkom sedamdesetih godina 20. veka.

BiH je bila jedina republika u Drugoj Jugoslaviji koja nije imala svoj matični narod, nego dva konstitutivna naroda: Srbe i Hrvate. Na popisu iz 1948. Muslimani su se mogli izjasniti kao Srbi ili Hrvati, od 1953. i kao Jugosloveni (ili neopredeljeni), a naznaka priznanja nacije pojavit će se na popisu 1961. kada su se mogli, u smislu etničko-verske pripadnosti, mogli upisati kao Muslimani – etnička pripadnost.

Svako poštovanje ustavnopravne postavke BiH kao zajednice tri konstitutivna naroda koje je potvrđivano i kroz najviše pravne akte BiH tokom postojanja socijalističke Jugoslavije, silom je poništeno onog trenutka kada su politički predstavnici dva preglasali predstavnike trećeg konstituvnog naroda, raspisujući, a potom i organizujući referendum o nezavisnosti BiH, 1992. godine, što je izazvalo građanski rat u BiH.

Jer, te 1992. godine, dva konstitutivna naroda preglasavanjem su proglasili otcepljenje BiH od jugoslovenske federacije, što je bio i formalni kraj i AVNOJ-a, ali i ZAVNOBiH-a koji danas kao Dan državnosti, današnje „dejtonske“ BiH, žele da proslavljaju, sada već, samo predstavnici jednog od tri konstitutivna naroda.

Republika Srpska svoj je državni blagdan (i neradni dan) imala na Aranđelovdan, tj. Dan uspostavljanja Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH, odnosno službenog priznanja i međunarodne potvrde entiteta Republika Srpska.

Na nivou BiH ne postoje zajednički državni praznici.

U vreme komunizma, 25. novembar je bio Dan Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine (ali, BiH u sastavu SFRJ!) kome se danas u delu politički elite jednog od tri konstitutivna naroda pokušava produžiti život i dati novi značaj koji on, kao nekadašnji simbolički kohezioni faktor, više nema.

Jer, pozivanje na taj datum od pre osam decenija, kao na „rođendan“ današnje BiH, priziva odmah i suštinu „krštenice“ kojom je, na krhotinama, tada još uvek postojeće, međunarodno priznate, Kraljevine Jugoslavije, raspaljivano šest buktinja koje će se, nakon okončanja socijalističke (kontrarevolucije), stopiti u novu jugoslovensku komunističku državu. A suština i Rezolucije i Proglasa koje su izglasali komunistički delegati (bez mandata građana) na Prvom zasedanju ZAVNOBiH-a zasnivala se na odrednici da „BiH nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, već je i jedno, i drugo, i treće“.

Zvaničnici RS primećuju da je „nametanje“ 25. novembra kao nekakvog „Dana državnosti“, još jedan „pokušaj selektivnog gledanja na istoriju, odnosno njeno skrnavljenje“, jer „ne ide“ obeležavanje jednog praznika ili „praznika“ (dan ZAVNOBIH-a) koji je vezan za nekadašnju Jugoslaviju, a da se istovremeno ne obeležava i datum održavanja Drugog zasedanja AVNOJ-a koji je, samo četiri dana kasnije, iste 1943. godine, održan u Jajcu.

Na drugoj strani, političko Sarajevo danas insistira na kontinuitetu „bosanske državnosti“ koja se traži ne samo od ZAVNOBiH-a naovamo, nego se vraća i na 1878 (prelazak iz otomanske u austrougarsku okupaciju), a sve su glasniji i oni koji govore o „milenijumskom kontinuitetu“. Iako je u Sarajevu preimenovana čak i ulica koja je nosila ime prvog predsedavajućeg ZAVNOBiH-a Vojislava Kecmanovića Đede.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime