Titoisti još uvek vode građanski rat

Dok ne budemo smeli da kažemo da je titoistički režim pobio više Srba nego NATO, i dok nam publika u bioskopima bude plakala zato što „nema više Juge“, bićemo oteta zemlja

Moja baka je volela Jugoslaviju. Iako je jedva spasila glavu od ustaške kame, proterana sa svog ognjišta, razdvojena od porodice, izgubivši ne samo oca već i njegov grob negde u tom metežu, volela je da sluša Terezu Kesoviju, čitala je Zagorku i velika želja joj je bila da vidi Kamenita vrata u Zagrebu i Baščaršiju (mada je zbog traume Bosna nije mnogo privlačila i nije nikada posetila selo iz kog je proterana). Smatrala je sve to delom svoje kulture, ali je o srpskoj srazmerno malo znala.

Činilo joj se da su Hrvati „manje seljaci“ od Srba, a Bošnjaci, opet, za razliku od nas, poštuju i „drže svoje“. Nije bila kriva za to neznanje, kompleks kulturne inferiornosti razvijan je kod Srba temeljno i planski i još uvek je duboko ukorenjen u našoj samopercepciji. Naravno, mnogi drugi faktori, pre svega ekonomski, činili su pripadnike nižih društvenih slojeva, kojima je i moja baka pripadala, prijemčivim za najrazličitije manipulacije.

Kao devojčica oterana u izbeglištvo, ne završivši ni četiri razreda škole, bila je jedva pismena, ali ne samo to – bila je gladna, željna svega, poštena – nije mogla da zamisli, uprkos svojoj prirodnoj visprenosti, da bi neko mogao sa televizije, a na kredit su kupili prvi televizor u selu, „toliki narod da laže“. Okružena sirotinjom i teškom mukom radničko-seljačkog života, gledala je Titove balove podjednako očarano kao holivudske filmove i svaku mrvicu koja bi iz tog sveta pala u njenu svakodnevicu (makar u vidu kredita koji su morali da uzmu kako bi kupili komplet Remarkovih knjiga) doživljavala je kao blagoslov učešća u životu velikih, bogatih i – srećnih.

Činjenica da su klasna jednakost i revolucija bile laži koje su omogućile nasilni dolazak na vlast i bogaćenje novoformirane vladajuće elite progutana je zajedno sa tim mrvicama. U tom sirotinjskom Diznilendu nije bilo mesta za pitanja i neprijatna saznanja jer su minule traume još bile odviše sveže. U Kraljevu je kontroverza oko otetog nemačkog tenka živa i dan-danas, ali baka nije dozvoljavala da se dogma iz Bulajićevih filmova dovede u pitanje. Tito je, na kraju krajeva, ugostio njenu miljenicu Elizabet Tejlor. Ako ga poštuje takva ličnost, onda je on sigurno ispravan i poštovan, pravi „svetski čovek“. Baka je znala da su trudnu komšinicu udbaši tukli u stomak kako bi odala muža koji je za vreme rata navodno bio četnički jatak, ali nije umela da se odredi prema tome.

Emotivna manipulacija

Pretpostavljam da ste do sada razumeli kako ne pišem ovaj uvod u želji da ogovaram svoju pokojnu baku, te ste paralelno sa čitanjem ove male studije slučaja dešifrovali model ovladavanja pojedincem koji jugokomunistička elita koristi i danas. Danas zapravo i više nego ranije, jer su neke represivnije instrumente moći ipak izgubili u međuvremenu.

Emotivna manipulacija evociranjem uspomena na „bezbrižnu mladost“ istovremeno kreira mit o zlatnom dobu za mlađe generacije koje ne pamte život u SFRJ, ali će im zato roditelji, bake i deke, kao što je i meni moja, zagledani u vreme kada su bili mladi, potvrditi da se tada „dobro živelo“. Romantizovanje prošlosti je gotovo instinktivni proces određen činjenicom naše sopstvene prolaznosti, ali ne možemo a da se ne zapitamo kako je to romantizovanje života u Jugoslaviji prelepa reminiscencija na „neka srećnija vremena“, dok se svaki pokušaj dostojanstvenog prikazivanja bilo koje epizode iz srpske nacionalne istorije provlači kroz stotinu filtera ne bi li se uočio i isključio taj romantičarski ton, te da bi konačni proizvod – film, pesma, knjiga, predstava – bio što „objektivniji“?

Strah od buđenja nacionalne svesti Srba iznova se opravdava fantazijom u kojoj je svaki rodoljubivi Srbin agresor – što je šovinizam po sebi – i pritom se dosledno zataškava istorijska istina da ratove devedesetih nije izazvao srpski hegemonizam – desili su se kada su se fragmentarni nacionalizmi zemalja SFRJ sukobili sa jugoslovenskim (tek nakon formalnog odlaska socijalističke vrhuške s vlasti u Beogradu Crna Gora uspeva da se odvoji mirno, bez krvi). U tom smislu, buđenje jugoslovenskog sentimenta predstavlja suštinsku opasnost pre svega po Srbe, jer su u svakoj Jugoslaviji ubijani najmasovnije.

Tako dolazimo do bizarne okolnosti da nas izgleda samo budni nacionalizmi bivših članica SFRJ čuvaju od mogućnosti da se još jednom podmetnemo pod srbosjek.

Da je Beograd centar jugofilske pseudoelite poznato je i potvrđeno više puta – predstavnici te ideologije u popularnoj kulturi, politici, novinarstvu i javnosti uopšte sami se time ponose. Tako u Beogradu još uvek postoje „Jugoslovensko dramsko pozorište“ i „Jugoslovenska kinoteka“ valjda zato što bi, kao u uobrazilji moje polupismene bake, „srpsko“ zvučalo nedovoljno svetski a odviše – seljački, ugrozilo bi tobož kosmopolitski a zapravo srbofobni duh kojim se simbolički drže pod okupacijom i navedene ustanove i Beograd.

Tu se dotičemo teme nacionalnih kompleksa, o kojoj sam pisala u prethodnom tekstu. Ali stvar nije prosta – neće nam nacionalno buđenje pojedinca, samo po sebi, doneti slobodu. Postoje objektivne političke okolnosti, još uvek neprijateljske prema Srbima. Nekoliko puta, baveći se ovom tematikom, bila sam dobronamerno od strane prijatelja upozorena da se ostavim toga, jer kao književnik mogu mnogima da se zamerim, „oni sve drže“, pa to može da nanese štetu mojoj „književnoj karijeri“. Kao u vreme OZNE i UDBE, mi još uvek šapatom izgovaramo svoje strahove, iskustva, objektivne istorijske činjenice i mišljenja da ne bismo dospeli na crnu listu zamerivši se ostacima jugoslovenske pseudoelite koja još uvek poseduje vlast kao naša specifična duboka država.

Titoistička TV bajka

Pre nekoliko dana, na svečanosti povodom obeležavanja sedamdeset sedme godišnjice operacije „Halijard“, američki ambasador tendenciozno je (i to nije prvi put) izbegao da kaže kako su američke pilote spasili četnici – upotrebio je umesto toga čudnu sintagmu „hrabri Šumadinci“ što nije samo nenamerno duhovito već je i duboko uvredljivo. Prema kome? Ne samo prema onima koji su tu nemoguću misiju izveli, prema njihovim potomcima, već pre svega prema istorijskoj istini na koju se srbofobni plagijatori istorije neprekidno pozivaju.

Tako nam se u dokumentarno-igranoj seriji RTS-a „Jovanka Broz i tajne službe“ njen odnos sa Brozom prikazuje kao bajka o Pepeljugi – komesarki iako zapravo poseduje sve elemente horora o manipulaciji nezaštićenom ženskom osobom od strane starijeg muškarca na poziciji moći, zbog čega se danas u feminističko-liberalnom poretku ide u zatvor, a u istim takvim medijima pretpostavljeni predator mesecima razapinje. Kako je moguće da niko iz NVO posvećenih osnaživanju žena, a koje danonoćno izigravaju savest našeg društva, nije reagovao na mišljenja izneta u toj seriji, na primer – kako svakoj mladoj devojci imponuje da dobije pažnju tako moćnog muškarca, kako su svakako mnoge mlade devojke želele da budu na Jovankinom mestu?

Priznaćete, prethodnih meseci takav narativ nije smeo da se čuje u našoj javnosti, iako je donekle zdraviji i tačniji od onog kojim nam feminističke komesarke ispiraju mozak. Seksualni odnosi sa maloletnicima u tumačenju levo-liberalne ideologije u slučaju Josipa Broza postaju dokaz njegovog „šmekerizma“, a ne seksualni prestup. U skladu sa opisanom hipokrizijom, serija je propraćena aplauzima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, koje, inače, svakodnevno vojuju protiv „mizoginog patrijarhata“.

„Može da priča ko šta hoće, ali Tito i Jovanka su bili veličanstveni!“ – izrečeno je pre nekoliko dana u etar. SFRJ je tako jedina zemlja u kojoj su teror, ubistva, pljačke, pasja groblja, Goli otok, progon neistomišljenika, zaduživanje, diktatura i mali diktator kao lik u čitankama bili – veličanstveni. Verovatno jesu onima koji su taj režim zadužili i održavali kao i onima koji to danas čine. Ali oni polako gube bitku sa vremenom. I uz punu eksploataciju „žala za mlados’“, točak istorije se okreće, vreme ide unapred a ne unazad. Jugokomunisti su svesni da nemaju još mnogo manevarskog prostora, a nisu spremni da izgube svoje privilegije.

Pokušavaju da se odupru promenama što im olakšava činjenica da nikada, zapravo, nisu poraženi niti pozvani na odgovornost, da su se vrlo lako povezali sa stranim fondovima kapitalističkih zemalja pa su svi troškovi propagandnog rata koji vode pokriveni, ali globalno (i globalistički) uvezan mrežom interesa i interneta svet današnjih omladinaca izložen je pre svega anglosaksonskoj popularnoj kulturi i propagandi kojom je obojena – bliža im je Amerika i ideja o čoveku-nomadu bez identiteta nego konkretna Jugoslavija koja postaje, protekom vremena, samo jedna od lekcija u udžbeniku istorije.

Rat protiv istorijske istine

Zato veterani manipulacije odlučuju da napuste samodovoljne urbano-avangardne, pseudokosmopolitske i suštinski malograđanske narative o samima sebi kao (kulturnoj) eliti i silaze u narod kako bi mu mesijanski doneli još jednu srceparajuću priču iz žanra „ko nas zavadi“, predstavljajući se odjednom kao pripadnici naroda, a ne odnarođena elita.

Preuzimajući iz kulturnog konteksta na koji su do juče bili izrazito gadljivi, potpuno paradoksalno ali nužno, jer ciljaju najširu moguću populaciju, Tomu Zdravkovića, iz nepatvorene atmosfere privatnog derta smeštaju ga u jugonostalgični kontekst. Zato pre možemo da govorimo o eksploataciji nego o ekranizaciji što gledaocu prestaje da bude suštinski važno kada se u sve upletu emocije.

Naravno, „Toma“ nije film o Jugoslaviji. Manipulacija ne funkcioniše kao reklamna poruka. Ali analiza reakcija na film, ukoliko je uzorak reprezentativan, može gotovo nepogrešivo da dešifruje podtekst zato što ljudi najčešće neposredno dele one utiske koji traju mnogo duže i urezuju se dublje nego imena likova, radnja i replike.

To je atmosfera, ali uslovno i poruka dela, ona emocija koju proizvodi subliminalno ili ne nužno tako suptilno navođenje „između redova“. Stoga se jedna lična istorija, sa opštim mestima oslikanim kroz sentimentalna podsećanja na „neka lepša vremena“, ali bez kritičkog osvrta na to kome su i zašto bila lepša, kada su ljudi bili „iskreniji“, a odnosi među njima „pravi“, na kraju simbolički ukršta sa bratstvom i jedinstvom tri naroda koji su personifikovani kroz likove tri jugoslovenska pevača različitih nacionalnosti. Tu je veza između različitih nivoa realnosti, društveno-istorijske uslovljenosti i iskustva pojedinca potpuno banalizovana što neodoljivo podseća na jedan od argumenata u korist komunističke vlasti koji glasi – Tito je posle rata izgradio zemlju. Sledstveno se može zaključiti da su sve zemlje u kojima Tito nije vladao valjda do dan-danas ostale u ruševinama.

Samo ideološki namerno napravljena konfuzija između objektivnog i subjektivnog, privatnog i opšteg, ličnih iskustava i istorijskog pamćenja (ili zaborava) čitavog naroda, čini društveno prihvatljivim romantičarski zašećerena sećanja na zemlju u kojoj je, i zbog koje je, stradalo tokom dvadesetog veka više od dva miliona Srba. Padanje u dert zbog nestanka države čije je istorijsko trajanje omeđeno Jasenovcem i Olujom odraz je suštinskog odnosa koji jugokomunistički ideolozi i konspirolozi imaju prema Srbiji, Srbima i srpskim žrtvama – to je ekranizacija nepoštovanja i bahate ignoracije.

Kako je moguće da uprkos relevantnim istorijskim i arhivskim uvidima o prirodi Brozovog režima i šteti koju je naneo Srbiji mi i dalje tolerišemo da nam sa TV ekrana govore kako je Broz bio veličanstven? Možete li zamisliti da neko javno, nesarkastično, Jevrejima poruči da je Hitler bio veličanstven? Ili je poređenje ipak preterano?

Povlađivanje jugofilskom narativu proističe iz lične sentimentalnosti koliko i iz neznanja.

Ali na kraju, svako ima pravo na sopstvene uspomene sve dok njihovo javno evociranje ne produbljuje tuđe traume i strahove. Deca devedesetih bombardovanje 1999. godine često opisuju sasvim suprotno očekivanjima – kao nekoliko meseci izuzetnog iskustva upućenosti na sebe i druge, bez škole i obaveza, gotovo kao bezbrižnu pauzu od stvarnosti. Ali to smo mi, deca koja su bombardovanje preživela. Mnoga nisu. Možete li zamisliti film o tome kako je taj period bio poseban, ljudi topliji jedni prema drugima, a opšta opasnost faktor ujedinjenja? Ja mogu.

Možete li zamisliti film koji priziva novo bombardovanje zato što smo tada skupa sedeli u skloništima i slatko jeli embargo kolače čiji je ukus i dan-danas neponovljiv? Ja ne mogu. I ne želim. To je ona tačka gde se razilaze naše privatne uspomene i realno sagledavanje istorijske stvarnosti, realnog stradanja realnih ljudi.

Titoistički režim pobio je neuporedivo više Srba nego NATO bombe 1999. godine. Dok to ne budemo smeli da kažemo glasno, i dok nam publika u bioskopima bude plakala zato što „nema više Juge“ bićemo oteta – okupirana zemlja.

Oni građanski rat još uvek vode, protiv istorijske istine i protiv budućih generacija Srba, dok mi ćutimo da im se ne bismo zamerili.

„Strah životu kalja obraz često“, a mi još uvek, dosledno i oportunistički, pristajemo da živimo u strahu. I dokle tako?

autor:Tajana Poterjahin

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj“ (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg“ (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter“ (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

https://standard.rs/