Post-izborna kriza, legitimitet i „krvavo zarađeni“ mandati

1
68

Dva meseca nakon održanih vanrednih parlamentarnih i delimičnih lokalnih izbora traje i dalje duboka post-izborna kriza koju naprednjačka vlast nastoji da pacifikuje i ignoriše. Ona je zato već uveliko pokrenula proces konstituisanja novog parlamentarnog saziva i izbora organa vlasti u lokalnim zajednicama u kojima su održani izbori, bez obzira na to što opozicija i dalje nastoji da dovede u pitanje validnost i legitimnost izbornih rezultata, ukazujući na očigledne primere izborne krađe, ali i brutalno kršenje demokratskih principa u sprovođenju celokupnog izbornog procesa.

Nakon objave izbornih rezultata opozicija se opredelila za nastavak poništavanje izbornog procesa i to u tri pravca-u okviru institucija, na ulici organizovanjem protesta i u okviru Evropskog Parlamenta, koji je i doneo Rezoluciju u kojoj je osudio izbornu krađu i doveo u pitanje demokratski karakter ovih sprovedenih vanrednih izbora.

Predloženo je formiranje posebne komisije koja bi ispitala navode opozicije o sprovedenoj izbornoj krađi i dala preporuke za ponavljanje izbora na svim nivoima što je i osnovni zahtev opozicionih stranaka. Na ovu inicijativu je vlast reagovala kao i mnogo puta do sada, pojačavanjem poznate retorike da je „ona bila i ostala jedini garant nacionalnog opstanka Srbije“ i ponovila zahtev A. Vučića da se „ostvari što veće političko jedinstvo“, jer braneći njegovu uzurpatorsku vlast brani se održanje i suverenitet naše države. To će sigurno biti i glavni sadržaj izborne kampanje za predstojeće preostale lokalne izbore u junu mesecu ove godine.

Niko nije imao ozbiljna očekivanja da se unutar naših zarobljenih institucija može ostvariti bilo kakvo reagovanje, koje bi dovelo u pitanje politički monopol naprednjačke vlasti, a i protesti građana su nakon izbora izgubili snagu i brojnost (što mnogo govori o organizacionoj i mobilizatorskoj snazi i mogućnosti postojećih opozicionih stranaka), što je za naprednjački režim od presudnog značaja.

Angažovanje proevropskih stranaka u okviru Evropskog parlamenta već je oglašeno kao „izdajničko“ i upravljeno protiv „vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije i A. Vučića“, jer on u svojim megalomanskim projekcijama sebe vidi kao jedino oličenje srpske države i garant njenog suvereniteta. Bez obzira što je svojom katastrofalnom politikom na Kosovu i Metohiji doveo u pitanje opstanak srpskog naroda u ovoj našoj Pokrajini, o čemu se pro-evropska opozicija nažalost veoma retko i samo usputno oglašava.

Odmah nakon izbora glavno pitanje pred kojim se našla parlamentarna opozicija bila je dilema da li treba učestvovati u radu novog saziva Narodne skupštine, nakon insistiranja na izbornoj krađi i na taj način obezbediti A. Vučiću preko potrebni legitimitet, jer njega to jedino zaista i interesuje. Glavni argument većine aktera u opozicionim redovima su bili sadržani u stavu da se radi o krvavo zarađenim mandatima, da ulazak u Skupštinu znači nastavak institucionalne borbe i mogućnost da se opozicionim strankama obezbedi finansijska stabilnost što bi doprinelo jačanju njihove stranačke infrastrukture.

U tim raspravama se moglo čuti da bi davanje ostavke na dodeljene mandate bila neka vrsta političke samokastracije opozicionih stranaka, visoko moralna i moralizatorska predstava koja ne vredi ništa, a koja bi dovela do potpune izolacije opozicije i njenog slabljenja. Opozicija je dobila podršku za borbu, a ne za prihvatanje delovanja u ilegali i sve to se javlja kao jedan od glavnih motiva za prihvatanje delovanja u ovom sazivu Narodne skupštine. Bez obzira na to što ni u prošlom mandatu parlamenta opozicija nije uspela, osim što je donekle podigla svoju medijsku vidljivost, vodila često besplodne rasprave, organizovala političke performanse, da izmeni ili spreči donošenje nijednog zakona, ali je zato obezbeđivala legitimitet vladajućem režimu i njegovoj oligarhiji, u čijem interesu su i mnogi zakoni i izglasavani delovanjem disciplinovane naprednjačke glasačke mašinerije.

U ovoj raspravi o potrebi učešća u radu Narodne Skupštine došlo je do očite inverzije, više se i ne pominje u velikoj meri presudan značaj masovnih protesta građana koji su trajali od maja meseca 2023. godine nakon tragičnih događaja u školi Ribnikar i u selima u okolini Mladenovca, kada je život izgubilo dvadeset mladih ljudi, već se kao glavni faktor formiranja liste „Srbija protiv nasilja“ ističe zrelost proevropske opozicije, koja se najzad uspela ujediniti, kao i prethodno delovanje opozicije u Narodnoj skupštini, koje je bilo odlučujuće u postizanju dobrog rezultata na vanrednim izborima.

Da Vas podsetimo:  KLjUČNI DOGAĐAJI ZA RASRBLjAVANjE PORED 1918. SU I KOMUNISTIČKI KONGRES U DREZDENU, ZASEDANjE AVNOJA U JAJCU I TITOV USTAV IZ 1974.

Zato i nije slučajno što građane koji su mesecima učestvovali na protestima niko nije ni nameravao da konsultuje o tome šta oni misle da li treba nakon izborne krađe učestvovati u radu Narodne skupštine. Moglo se organizovati posebno istraživanje koje bi pokazalo raspoloženje i opredeljenje građana da li treba iznova dati legitimitet naprednjačkom režimu. Ne treba da nas čudi i iznenađuje što su se protesti nakon izbora osuli i da je nastalo razočarenje i rezignacija, jer su očigledno na opozicionoj političkoj sceni nakon izbora kao politički akteri ostale samo stranke i njihovi krvavo zarađeni mandati, a građani i članstvo stranaka su marginalizovani što je i dovelo do gašenja protesta.

Nakon ulaska u Narodnu skupštinu na političkom poprištu su ostale opozicione stranke i njihovo pozivanje na neophodnost uvažavanja i praktikovanja političkog pragmatizma. Miroslav Aleksić kao jedan od nosilaca liste „Srbija protiv nasilja“ najbolje je izrazio o kakvoj se inverziji zaista radi. „Prethodni skupštinski saziv je pokazao da je opozicija uprkos svim opstrukcijama ipak uspela da upozna građane Srbije sa onime što se dešava u našoj zemlji. Upravo je rezultat našeg parlamentarnog rada to što je opozicija uspela da ostvari najbolji rezultat od 2012 godine. Nemam dilemu da ćemo uspeti i sada kada smo brojniji i kompaktniji“. U tom tonu su i stavovi Biljane Đorđević iz Zeleno-Levog Fronta. „Teza da je ulazak u institucije izdaja, za mene je jedna veoma pervertirana logika i ja je ne bih prihvatila, jer mi nismo lojalna opozicija koja će da glasa za sve predloge vlasti“.

U tekstu „Opasno odustajanje“ Jelene Jerinić i Đorđa Pavićevića mogla se videti i ovakva vrsta argumentacije. „Predlagači odustajanja izgleda znaju da bi efekat bivanja u institucijama, pre svega Narodnoj skupštini, bio i legitimisanje vlasti, jer bi se navodno stvorio privid političkog pluralizma. Efekat legitimisanja više zavisi od ponašanja poslanika nego od prisutnosti. Odustajanje može biti opasno čak i da deligitimisanje režima bude uspešno (ako je režimu uopšte ostalo nešto od legitimiteta što bi se moglo oduzeti) i ostaviti brisani prostor vlasti“.

Zanimljivo je spomenuti i mišljenje dr. Vladana Petrova profesora Pravnog fakulteta u Beogradu koji u tekstu „Odbijanje mandata je suprotno Ustavu“ iznosi sledeći stav, koji je dosta u saglasnosti sa prethodno iznetim polazištima predstavnika proevropske opozicije. „Neprihvatanje mandata jeste potiranje narodne volje izražene na izborima. Ono je obezvređivanje volje birača, koji su dali glas listi, čiji kandidati razmišljaju da li da se uopšte prihvate mandata je igranje sa demokratijom. To je neovlašćeno bacanje glasova koji su dobijeni na izborima. Time se sprečava ostvarivanje biračkog prava relevantnog broja birača. Ti birači nisu „fantomski“.

Profesor ustavnog prava Tanasije Marinković, takođe sa Pravnog fakulteta u Beogradu, kao pravni ekspert neposredno je učestvovao u izbornom procesu kao član izborne komisije i rukovodilac pravnog tima liste „Srbija protiv nasilja“ jasno je izneo stav da ne treba učestvovati u radu ove Narodne Skupštine nastale nakon dokazane izborne krađe

Za razliku od profesora V. Petrova, on inače često nastupa kao otvoreni i gorljivi glasogovornik naprednjačkog režima,profesor ustavnog prava Tanasije Marinković, takođe sa Pravnog fakulteta u Beogradu, kao pravni ekspert neposredno je učestvovao u izbornom procesu kao član izborne komisije i rukovodilac pravnog tima liste „Srbija protiv nasilja“ jasno je izneo stav da ne treba učestvovati u radu ove Narodne Skupštine nastale nakon dokazane izborne krađe.

Ovom prilikom važno je navesti i stav profesora Ognjena Radonjića jednog od učesnika protesta građana koji je izneo sledeće mišljenje o pitanju ulaska i delovanja u Narodnoj skupštini. „Ključno je u ovom trenutku da se fokusiramo na naše probleme, da opozicija bude jedinstvena i ne legitimizuje krađu kroz ulazak u parlament, jer se onda samo vrtimo u krug. Ako na sledećim izborima birački spiskovi i uslovi ne budu promenjeni time ćemo još dublje potonuti u blato“.

Da Vas podsetimo:  I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"

Ako se već proevropska opozicija poziva na interese i volju građana ali i na značaj delovanja studenata i mladih ljudi bilo bi za njih veoma bitno i instruktivno da pažljivo pročitaju mišljenje studenta Dimitrija Popovskog, koji je uhapšen nakon policijske intervencije ispred Gradske Skupštine. „Svakodnevno se postavlja pitanje treba li opozicija da prihvati mandate određene neregularnim izborima i mahinacijama. Možda jeste praktično prihvatiti te mandate, kako neki tvrde, ali mislim, kao i verovatno većina ljudi koji smatraju da su njihovi glasovi pokradeni, da je takva odluka nemoralna. Uostalom, i ta demokratska Evropa bi naše opozicione političare daleko ozbiljnije shvatila ukoliko bi pokazali spremnost na ovakvu žrtvu. Isto tako, možda za celu redakciju NIN-a nije bilo praktično da napusti naš najstariji nedeljnik, ali su osetili da je to njihova moralna dužnost“.

Takođe je od posebne važnosti uzeti u obzir i mišljenje najuglednijeg istraživača javnog mnenja Srećka Mihailovića čiji stavovi se zasnivaju na ozbiljnoj i to ne samo istraživačkoj argumentaciji. „Zastupnici demokratskih izbora su izgubili duel sa zastupnicima lažnih izbora. Na strani lažnih izbornih pobednika bili su i sila (fizička) i pare i moć oficijalnih pseudo institucija. Sila i svakojaka moć mogu da učine protekle izbore legalnim, ali ne mogu ih učiniti legitimnim, nema te legitimacije koja se zasniva na poništenoj izbornoj volji biračkog naroda“. Ovo je svakako argument više da se u ovakvoj nelegitimnoj narodnoj Skupštini ne koriste krvavo zarađeni mandati, jer je legitimitet prava Ahilova peta diktatorskog režima A. Vučića.

Na strani lažnih izbornih pobednika bili su i sila (fizička) i pare i moć oficijalnih pseudo institucija. Sila i svakojaka moć mogu da učine protekle izbore legalnim, ali ne mogu ih učiniti legitimnim, nema te legitimacije koja se zasniva na poništenoj izbornoj volji biračkog naroda

Pored navedene inverzije kojom se opozicija poslužila vođena potrebom da sebi obezbedi opravdanje za ponovno davanje legitimiteta naprednjačkoj vlasti, ona je poništila sve uslove i mogućnosti za toliko puta najavljeno stvaranje društvene opozicije, za koju se samo prigodno i demagoški zalagala. Jer se očito sada proevropska opozicija sve više predstavlja (i to naročito nakon donošenja Rezolucije Evropskog parlamenta o izborima) kao građanski orijentisana politička snaga koja se najzad formirala kao „ozbiljna“ alternativa A. Vučiću. O tome slavodobitno izveštavaju nezavisni i objektivni građanistički orijentisani mediji „N1“, „Nova S“, novine „Nova“, „Vreme“ i „Danas“. Tako je Zapad konačno dobio jasno opredeljenu građansku i proevropsku političku alternativu na koju može da računa, pošto je sa političke scene eliminisana mogućnost stvaranja snažnog bloka političkih snaga koje su jasno nacionalno opredeljene i dosledno i bez politikantskih kalkulacija ne pristaju na priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije.

Zašto je rasprava o učešću poslanika opozicije u novom sazivu Narodne skupštine od posebne važnosti za naše shvatanje suštine politike, u kojoj se moraju poštovati jasno određeni demokratski i moralni principi, što je u osnovi samog pojma i značenje legitimiteta. Jer pitanje legitimiteta jedne vlasti spada pre svega u sferu moralne zasnovanosti određenog društvenog i političkog poretka.

Stalno pozivanje na stav da se „od Makijavelija, a i pre njega ne može više govoriti da u politici moral i načelnost igraju veoma važnu ulogu“ služi samo kao prigodno opravdanje da se politički pragmatizam, politikantsko trgovanje uticajem i podelom partijskog plena, ali i prihvatanje diktata realnih odnosa u političkom životu, proglase za najvažnije i najdelotvornije u funkcionisanju političkih procesa.

Pozivanjem na delotvornost i neophodnost uvažavanja političkog pragmatizma mogu se opravdavati i najnemoralnije delovanje u političkim dešavanjima. Ranko Pivljanin glavni urednik lista „Nova“ u tekstu „Treba li opozicija da ‘vrati’ mandate“ kaže: „Međutim, moral u politici postojao je još samo u antičko vreme i to na stranicama Aristotelove Nikomahove etike“. Ako moral više ne postoji u politici, na čemu se onda zasniva delovanje preoevropske opozicije (stranke ove orijentacije već su očigledno uspele u nameri da ostvare monopol u sferi opozicionog delovanja) jer se one često pozivaju na neprikosnovene evropske vrednosti koje spadaju i visoko vrednovane moralne vrednosti. A upravo bi poštovanje moralnih i demokratskih vrednosti morale da budu glavna prednost u odnosu na naprednjački režim koji je oličenje amoralnosti, nasilja, klijentelizma i kriminalizacije našeg političkog života.

Da Vas podsetimo:  Vojska umesto da čuva zemlju i narod, progoni svinje

Zato je legitimitet od izuzetne važnosti za delovanje opozicije u današnjoj političkoj situaciji kada naprednjački režim odavno nema legitimitet, vlast zasnovanu na dobrovoljnom i slobodnom pristanku građana ove zemlje. Bez legitimiteta ova vlast ne može da i dalje stvara privid pluralizma i višestranačkog parlamentarizma, a bojkotovanje rada Narodne skupštine, nastale na izbornoj krađi, do kraja bi ogolilo diktatorski karakter naprednjačke vlasti i dodatno bi produbilo političku krizu, koja je nastala nakon izborne krađe na ovim vanrednim izborima. Ne bi moglo ni da se održi obećanje A. Vučića da će „sledeći izbori biti održani 2027. godine“ jer ne bi mogla da se održi ovakva krnja i oktroisana Narodna skupština, u kojoj su samo predstavnici vladajućih oligarhijskih struktura. To bi u suštini bio jednopartijski parlament koji nema osnovni uslov održanja i ne poseduje legitimitet. A. Vučić i njegov kleptokratski i diktatorski režim našli bi se na stvarnom brisanom prostoru.

Bez legitimiteta ova vlast ne može da i dalje stvara privid pluralizma i višestranačkog parlamentarizma, a bojkotovanje rada Narodne skupštine, nastale na izbornoj krađi, do kraja bi ogolilo diktatorski karakter naprednjačke vlasti i dodatno bi produbilo političku krizu, koja je nastala nakon izborne krađe na ovim vanrednim izborima

Jedino jasnim, beskompromisnim i čvrstim stavom zasnovanim na moralnim i demokratskim načelima o radikalnoj izmeni izbornih uslova za predstojeće lokalne izbore, uključujući i mogućnost bojkota izbora ako zahtevi ne budu ispunjeni, može se obezbediti dalja podrška građana za njihovo učešće u borbi za demokratiju u našoj zemlji i povratiti vera da su promene moguće.

Već su predstavnici „Proglasa“ jasno definisali niz uslov za promenu izbornih uslova kao preduslov za izlazak na predstojeće lokalne izbore, ali bez jasnog odgovora šta da se radi ako se vlast kao i uvek do sada bezobzirno ogluši na iznete zahteve. Na to pitanje mogu dati odgovor ne samo prevashodno opozicione stranke, već i mnogi drugi akteri u našem političkom i društvenom životu, i taj odgovor mora uslediti što pre i što odlučnije. Bez tako formiranog stava samo će se dodatno kruniti podrška građana, širiti pasivizacija, odustajanje i rezignacija što je inače i glavni cilj diktatorskog režima A.Vučića.

To bi u suštini bio jednopartijski parlament koji nema osnovni uslov održanja i ne poseduje legitimitet. A. Vučić i njegov kleptokratski i diktatorski režim našli bi se na stvarnom brisanom prostoru

Logičan i jedini mogući odgovor na sasvim izgledno oglušavanje naprednjačkog režima na zahteve za temelju izmenu izbornih uslova za predstojeće preostale lokalne izbore je odluka o bojkotu tih izbora, svako polovično i pragmatično rešenje, ili prihvatanje što prihvatljivijih izbornih uslova samo će dodatno učvrstiti poziciju naprednjačke vladavine. Na taj način bi se samo ponavljala dobro poznata istorija izbornih krađa i izbora koji su sve samo ne slobodni i demokratski.

Borislav Pekić je kao aktivni i delatni učesnik u stvaranju uslova za formiranje demokratskog društva u vreme kada se obnavlja o višestranački život u Srbiji ovako govorio o odnosu politike i morala: “Politika je javni moral. Moral je privatna politika. Priznajem da nikada ništa nisam tako mrzeo i prezirao kao mesijanstvo, nečovečnu težnju da se ljudima nametne neka formula spasenja. Lični moral je osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi ali nikad nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina-završava sa žrtvovanjem tuđih života. Bez vojske ćemo možda biti izgubljeni, bez političke mašte, verovatno, ali bez morala svakako“.

autor:Marinko M. Vučinić

1 KOMENTAR

  1. KADA NEĆE, NEĆE!

    Za predsednika ΛV, prof dr Nestorović se ponaša neodgovorno, neće da sluša i neće da razgovara. On se ponaša intelektualno i veruje sebi, a drugima ne aplaudira, ne klima glavom i nije uvlakač, kao većina naprednjaka. Zaista novi izbori traže vreme i koštaju, a sigurno bolje poslanike neće da se izaberu, već će biti uglavnom isti ili slični. Danas nije održana konstutivna sednica Skupštine Beograda zbog nedostatka kvoruma. Nova sednica je zakazana za prvi mart. Po svemu sudeći, kako stvari stoje, zbog izborne krađe i sledeća sednica isto će proći. Na vidiku su novi izbori o trošku naroda.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime