Kada čujete gospodara srbistanskog Vučića i njegovu nazadnu bratiju, a niste deo nazadnog stada, kako tvrde da Srbistan nesagledivo napreduje i preti da zaseni države koje slove za bogate i razvijene, verovatno vam na um padnu najrazličitije i najogavnije psovke kojima obiluje naš jezik. Pa, ipak, šta god vi mislili postoji nešto, zahvaljujući čemu su Srbistan i nepunih sedam miliona Srbistanaca daleko iza sebe ostavili, recimo jednu Nemačku i njenih 83 i kusur miliona stanovnika.
Kada se u obzir uzme da je u Srbistanu, takvom i tolikom, zaključno sa 21. julom registrovano 127 političkih partija, što je ipak minoran broj u odnosu na 570 koliko ih je bilo posle ponovnog vaspostavljanja višestranačja, a da je u Germaniji onolikoj kolika je, pravo da učestvuje na poslednjim izborima imalo svega 53 partije, jasno je da Nemci debelo zaostaju za nama. Kada se tome doda i podatak da registracija političke partije u Srbistanu zahteva nimalo zanemarljiva novčana sredstva, odnosno 30 hiljada evra samo za overu potpisa bez dnevnica službenika, proizilazi da politika u Srbistanu predstavlja mnogo profitabilniji biznis nego što se to i da pretpostaviti, jer malo je verovatno da bi neko tek tako u vetar bacao 30 i kusur hiljada evra bez igleda da uloženi novac povrati ili višestruko umnoži. Stoga, ne treba mnogo pameti da bi se razumela dešavanja na usitnjenoj srbistanskoj političkoj sceni, gde su materijalni i lični interesi davno u zapećak potisli ideologiju i moralne principe.
Kako stvari stoje, uskoro će registar stranaka postati bogatiji za novu partiju nastalu prostom ćelijskom deobom Narodne stranke, koja, očigledno, nastavlja tradiciju DS. Nema sumnje da će deset hiljada Srbistanaca podržati „projekat“ Miroslava Aleksića, nekadašnje uzdanice Dinkićevih Ujedinjenih regiona, svojevremenog koalicionog saučesnika trsteničkih nazadnjaka i dojučerašnjeg potpredsednika Narodne stranke. Nema sumnje da će i ovoga puta Srbistancima, baš kao i u vreme kada je Vuk Jeremić oko sebe okupljao bivše čačanske nazadnjake, biti bitno šta ko govori i obećava umesto gde je, ko su i šta bili oni koje je oko sebe okupio novopečeni partijski lider, koji kao po pravilu iza sebe vuče podugačak politički i stranački rep.
Ali šta da se radi.
Sagledavanje realnog stanja na ovim, nesretnim, prostorima oduvek se doživljavalo kao bespotrebni luksuz kome podležu tamo neki dokoni Nemci i ostali, što, umesto partijskim liderima, više veruju sopstvenim očima, novčanicima i stomacima i uz sve to od partija zahtevaju finansijske izveštaje kako bi mogle da učestvuju na izborima.
Neka cveta hiljadu cvetova umeju da kažu, citirajući kineske komuniste, dežurni demagozi i nepopravljivi idealisti, kada se povede reč o usitnjavanju srbistanske političke scene. Pri tom zaboravljaju da dosadašnja praksa nedvosmisleno ukazuje da se iz te proste čelijske deobe u minornom broju slučajeva izrodilo nešto kvalitetno i respektabilno. Nema sumnje da hiljadu cvetova na gomili predstavlja lep prizor, ali nikako ne treba smetnuti s uma da među njima ima popriličan broj onih što uopšte ne mirišu, a neki čak i neprijatno zaudaraju.
Piše: Aleksandar Arsenijević
