Proučavajući arhive negdašnje austrijske vojske, Srbi su pronašli da je načelnik austrougarskog generalštaba, general Bek, zaključio 1895. godine da su Kosovo i Makedonija, a ne Carigrad, strategijski ključ Balkana
Ubistvo
Iza te medijsko-političke zavese, koja je za Srbe postala vrlo providna, kriju se realne strateške namere rukovodilaca Novog svetskog poretka koje dovode u pitanje životni opstanak srpskog naroda. Titova smrt i, kasnije, pad Berlinskog zida su obeležili radikalnu promenu američkih strateških planova. U očima zapadnih stratega, Titova Jugoslavija je bila pion na šahovskoj tabli protiv Moskve. Jer čak i kad se Tito pomirio sa Hruščovom, Jugoslavija je ostala nezavisna od Sovjetskog Saveza, kao potencijalni saveznik Zapada. Posle Titove smrti, a naročito posle rušenja Sovjetskog Saveza, Jugoslavija je izgubila razlog postojanja i našla se na strateški praznom prostoru, bez ičije podrške. Za Amerikance je postalo daleko unosnije da, u saglasnosti sa Vatikanom, Nemačkom i islamom, odmah preuzmu stvar u svoje ruke. Time je Amerika postigla dvostruki cilj: sprečila je ruski uticaj u tom delu Evrope i došla u položaj da Evropu drži u šahu. Stoga neki srpski vojni stručnjaci misle da je Amerika bila spremna da interveniše na Kosovu još 1981. godine, da su šiptarske demonstracije trajale nešto duže.[1] Ovako, trebalo je čekati da predsednik Buš ponovo potpali požar na Kosovu svojom izjavom 1989. godine: „Ostajem zabrinut zbog etničkih Alabanaca na Kosovu. Albanci su ponosan i hrabar narod čija prava moraju biti zaštićena.“[2] Neki ugledni srpski pofesori su zapamtili da je američki ministar spoljnih poslova, Džems Beker, 1991. duhovito izjavio da Srbiju „treba svesti na pretkumanovsku Srbiju“.[3] A to je bilo u potpunom skladu sa planom o „novoj arhitekturi Evrope“ koji je predsednik Buš objavio iste godine. Uostalom, zaključak Komiteta za spoljne poslove Kongresa SAD iz 1992. godine nedvosmisleno potvrđuje da je požar na Kosovu bio jedan od ciljeva američke politike: „Aktivirati Kosovo, kad god treba izdejstvovati ustupak Beograda“.[4] Da taj program nije ostao mrtvo slovo na hartiji, moglo se videti već na pravoslavni Badnji dan, januara 1993, kada su Amerikanci poslali Srbima ultimatum: „Ne dirajte Kosovo“, tako da je Jugoslovenska armija morala proglasiti maksimalnu uzbunu.[5]
Zatim je došlo i do konkretnih vojnih utvrđivanja na terenu: stvaranja američkih vojnih baza u Makedoniji, pod izgovorom nužne odbrane od „severnog suseda“ i u Albanije, gde su 1996. održani zajednički vojni manevri trupa NATO-a i albanske vojske.[6] S obzirom na planinske prostore budućeg fronta, tom prilikom je ispitana mogućnost prenošenja trupa i ratnog materijala helikopterima. Po predviđanjima srpske vojske, u američkom programu postoji želja da se na svaki način zaposedne aerodrom u Prištini koji je za njih od neprocenjive vrednosti, kao što su već uspeli sa aerodromom u Tuzli koji je danas najveća američka vojna baza na Balkanu.[7] U svakom slučaju, njihov cilj je da se srpsko-arbanaški sukob što više zaoštri, kako bi intervencija NATO-a postala tobož neizbežna. Zato do sada niko nije pokušao da smiri šiptarski terorizam koji bi jedino prestao kad bi ga zapadne sile javno osudile. Međutim, zapadni državnici teže da terorizam prikažu kao arbanašku oslobodilačku gerilu, a isključivo optužuju Srbe i od njih zahtevaju da povuku svoje trupe. A to je veliko ohrabrenje za Šiptare koji su prethodno bili poučeni primerom Slovenije, Hrvatske i Bosne.
Treba imati u vidu ogroman strateški značaj Kosova i Metohije. Proučavajući arhive negdašnje austrijske vojske, Srbi su pronašli da je načelnik austrougarskog generalštaba, general Bek, zaključio 1895. godine da su Kosovo i Makedonija, a ne Carigrad, strategijski ključ Balkana. Po njemu, Balkan je pao pod tursku vlast posle bitke na Kosovu, a ne posle zauzimanja Carigrada. znači da posedovanje te oblasti obezbeđuje prevlast na Balkanu.[8] To su takođe vrata za prodor u Panonsku niziju i Evropu. Pored toga, Kosmet je istovremeno glavno uporište tzv. „islamske transverzale“ koja ide putem: Carigrad – Priština – Novi Pazar – Goražde – Sarajevo – Bihać – Velika Kladuša, a za vreme Osmanlijskog carstva se protezala sve do Beča.[9] Srpski vojni stručnjaci smatraju da se „velikoalbanski državni projekt poklapa sa strateškim projekcijama velikih sila vezanim za Balkan, zbog čega ima njihovu nesumnjivu podršku“.[10] Prema tome, eventualno povlačenje Srba sa Kosova ne bi izmenilo njihovu dalju sudbinu nego bi samo dopustilo Amerikancima da postignu svoj početni cilj bez kapi krvi. Pitanje da li bi arbanaška invazija izazvala balkanski rat ostaje otvoreno. Od tog ishoda zavisi da li bi se Turska vratila na Balkan ili bi na događaje uticala posredno, preko Albanije i Bosne. Bilo šta da se desi, slabljenje Srbije bi svi njeni susedi iskoristili da pridobiju manji ili veći komad njene lešine.[11] Moguće je da bi stvarnost prevazišla želju Džemsa Bekera da se Srbi vrate u granice pretkumanovske Srbije, te da bi to bio „konačan poraz srpskog naroda ili njegov nestanak sa političke scene“.[12]
Kad sam prošle godine u Petrovaradinu za „Okruglim stolom“ izjavio da je „Srpski narod osuđen na smrt“, meni su kasnije neki od prisutnih primetili da preterujem. A ako danas, povodom Kosova, slušaju pretnje državnika velikih sila i vide njihovu spremnost da bombarduju Srbiju, mora im pući pred očima da Srbima ne ostaje drugi izbor od onoga na koji je svojevremeno ukazao francuski general Bašle u Sarajevu: „Putnička torba ili mrtvački sanduk“.[13] S tom razlikom, što je pred Srbima put sve uži. Danas nam otimaju Kosovo, našu svetu zemlju, gde će velelpne srpske manastire Šiptari sravniti sa zemljom ili pretvoriti u džamije. Sutra će nam oteti Crnu Goru, pa onda Vojvodinu. Najzad će se i Bugari setiti svoga srednjovekovnog carstva, ne bili nam oteli istočnu i ostatak južne Srbije. Šta će nam posle toga ostati? Beogradski pašaluk ili neki komadić zemlje manji od tog pašaluka? Optuženi zbog „velikosrpstva“, ostaćemo priklješteni između Velike Hrvatske, Velike Bosne, Velike Albanije i Velike Bugarske, a, možda, i Velike Turske. Pred tom katastrofom, čovek se pita da li bi bolje bilo da su Srbi pognuli šiju i ostali pokorno pod turskim ropstvom. Ne bi milioni naših junaka, nevinih žena i dece dali svoje živote uzalud. Jer ovako, oni su ginuli sa iluzijom da spasavaju i oslobađaju svoj narod, a mi smo rođeni samo da bisom sagledali njihovu iluziju i besmislenost njihovih žrtava. Ne javlja se u meni prvi put ta misao. Šestog parila 1941. našao sam se popodne sa ocem u beogradskoj Skadarliji. Pod bombardovanjem nemačkih štuka, u jednom trenutku, rekoh mu: „Zašto si me doveo na ovaj svet?“
„Knez ovog sveta“
Strašno je ovo što se s nama događa i možemo da razumemo bolje nego ikad šta su osećali i preživljavali naši preci uoči bitke na Kosovu polju. Ali ako su oni za nas ostali neumrli, to je stoga što su znali da nadrastu svoju dramu, što su svojoj tragičnoj sudbini dali dublji smisao od strateških i političkih zapažanja. Oni su krajnji odgovor našli u svojoj veri u Hrista. Odgovor i ohrabrenje koje je Srbima pomoglo da u toku pet vekova sačuvaju netaknutu svoju vernost pravoslavlju, svoje rodoljublje i svoju žeđ za slobodom. Zato ne smemo dopustiti da nas očaj obuzme, nego moramo poći za njima, jer su nam veliki zavet ostavili i nepresušan izvor pokazali.
U opisu današnje situacije srpskog naroda, videsmo da se naši neprijatelji služe lažima kako bi opravdali ubistvo koje nad nama hoće da izvrše. Laž i ubistvo, zar nam to ništa ne kazuje? zar tu nije ostavio svoj trag „knez ovog sveta“? „Vaš je otac đavo – rekao je Hristos svojim goniteljima – i želje oca svojega hoćete da činite: on je ubica ljudski od početka i ne stoji na istini, jer nema istine u njemu. Kad govori laž, svoje govori jer je laža i otac laži“ (Jov. VIII, 44). Pravde radi, setimo se da je, neposredno posle Drugog svetskog rata, švajcarski kalvinista Deni de Ružmon primetio u svojoj knjizi U zagrljaju đavola da se slabost Amerikanaca sastoji u tome što ne veruju u đavola.[14] No, daleko pre njega, francuski pesnik Šarl Bodler nas je opomenuo da je đavo najlukaviji i najopasniji kad ljude ubede da ne postoji. U međuvremenu, Amerikanci su se svakako morali uveriti u njegovo postojanje, jer samo znaju da lažu i razgovaraju. Rimljani su bili nasilnici i siledžije, ali su za sobom takođe ostavili kulturne spomenike kojima se svet i danas divi. Američka vladavina nad svetom ostaviće za sobom laž i smrt. Počev od genocida nad Indijancima, robovlasništvom nad crncima, proslavili su se atomskom bombom i zverstvima u Vijetnamu, gde su čitava naselja spaljivana napalmom. Početkom 1941, poslali su u Beograd svog pukovnika Donovana da bi Jugoslaviju gurnuli u rat. Najveća sila na svetu nije još bila spremna da zaratuje, pa je zato trebalo što pre žrtvovati Jugoslaviju. U znak zahvalnosti, na kraju rata su nas predali komunistima, kao i polovinu Evrope. A od kako su postali apsolutni gospodari sveta, svuda seju nepravdu i nasilje. U njihovom rečniku nema svetije reči od slobode – „Freedom“ – a narodi u svetu otkrivaju da je njen jedini smisao „pravo jačeg“.
Proučavajući dela Dostojevskog, književni kritičari su pronašli da junaci njegovih romana, posednuti zlim dusima, prividno moćni, tu moć projavljuju isključivo u razaranju, jer inače ne nose ništa drugo u sebi osim svoje trule prirode. Stoga su ujedno i strašljivci, kukavice. „Pošto je po sebi nemoćan – veli jedan teolog – demon je strašljiv. Da bi prikrio svoju nemoć, demon se hrabri hvalisanjem, bukom, gestikulacijom, lažnim uspesima, uvredama ili psovkama.“ U skorijoj prošlosti smo imali takav primer u Bosni. Bio je to američki general Šalikašvili, šef generalštaba, koji se ponašao oholo i bahato, kao turski paša. Pošto su se Srbi usudili da protestuju protiv hapšenja srpskih oficira, Šalikašvili im je odgovorio osiono, sa jedva prikrivenom pretnjom: „Oni koji uobražavaju da mogu pretiti trupama Ajfora, ljuto se varaju. “[15] A nekoliko dana kasnije, da bi pojačao provokaciju, admiral Lejton-Smit se slikao sa fotografijama srpskih vojnika i oficira optuženih za ratne zločine.[16] Kolika je to hrabrost, može se zamisliti kad se ima u vidu da su – osim totalne nadmoći u naoružanju – Amerikanci, sa svojim hrvatskim i muslimanskim saveznicima, u slučaju sukoba sa Srbima u Bosni, mogli raspolagati na terenu sa četiri vojnika protiv jednog srpskog.[17] Da je odnos bio jedan „saveznički“ vojnik prema jednom srpskom, američki junaci bi se sakrili u mišje rupe.
Ovo što se s nama zbiva devedestih godina ovog veka nas mora pobuditi na razmišljanje. Kad se, sa Amerikancima, podigao čitav svet protiv nas, jednog malog naroda, biće da nešto vredimo. Pre više od dvadeset godina, u svojoj knjižici Tajna Kosova napisao sam nekoliko reči o tome, pa mi dopustite da ponovim: „Varka je ako se misli da samo negativne sile deluju u istoriji, ako se smetne s uma onaj njen drugi, svešteni vid, ako se prenebregne sila Duha. Jer to je bila i ostala prva i najveća sila u svetu /…/ Znaju Hristovi neprijatelji bolje od nas kakvu silu imaju pred sobom, pa je krajnje vreme da i mi postanemo svesni sile kojom raspolažemo. Ta nevidljiva sila drži svet iskupljujući ga krvlju mučenika i molitvama pravednika. Bez njih i bez svakodnevnog ponavljanja hristove žrtve kroz svetu Tajnu Evharistije, ne bi zemlja opstala ni jedan dan. Sile zla su zato i nabujale do neviđenih razmera što su sile dobra jače nego ikada.“
Zato, poput kosovskih Srba, možemo da se uspravimo i Amerikancima uputimo sledeću kratku poruku. „Ne bojimo se mi vas, jer je Hristos rekao: ‘Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti, nego se bojte Onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu’“ (Mt. H, 28) Vi ste do sada bili samo lažni apostoli Hristovi, po primeru sotone koji se pretvara u anđela svetla (II Kor. XI, 14). A nama je vladika Nikolaj poverio da smo „brojno mali, ali duhom veliki narod“. I postoje dokazi da smo duhovno veći od vas, jer za sobom ostavljamo veće duhovno nasledstvo: stotine crkava i manastira na relativno uskom prostoru Kosova i Metohije, među kojima se nalaze i remek-dela crkvene arhitekture i slikarstva. A to svedoči da je naša kulturna baština nesravnjeno bogatija od vaše, jer vi toga nemate na čitavom američkom kontinentu, osim spomenika Asteka i Maja koji nisu vaše delo. Kad bi Amerika živela još hiljadu godina, ne bi dostigla umetnička dela koja su Srbi ostvarili za nešto više od dva stoleća. Nema sumnje da je i to jedan od razloga zbog kojih hoćete da nas uništite i zbrišete sve naše kulturne tvorevine sa lica zemlje, jer vas je stid što ste vi – najveća svetska sila – duhovno manji od jednog malog naroda.
Ne znam šta bi Amerikanci mogli odgovoriti na ovu poruku. Da su zaista veliki narod, oni bi nam odgovorili svojim pokajanjem. Ali jedini odgovor jednog „brojem velikog a duhovno malog naroda“ će biti bombardovanje, znači opet ubistvo. Jer ono što je za srpske neprijatelje bitno, to ipak nije srpska kulturna prednost, nego činjenica su Srbi hrstonosci, nosioci jedine prave vere. Pa žive u zabludi da će istrebljenjem Srba, a zatim Grka i Rusa, iskoreniti i pravoslavnu veru. I tu čovekoubice postaju bogoubice. Đavo ne priznaje da je Hristos „pobedio svet“ i traži Njegovo drugo Raspeće.
Da su neznabošci i nepravoslavni hrišćani shvatili godinu 2000. kao novo Raspeće Gospoda Isusa Hrista jasno svedoče mnoga zbivanja između 1996. i 1998. godine. Sve je to odavno predvideo K. S. Luis u svojoj knjizi Đavolska taktika.[18] Tamo đavo predlaže da se izmisli tobož „istorijski Hristos“, da bi se obezvredili stvarni izvori o Njemu koji bezbožni kritičari predstavljaju kao „kasnije deformacije i dodatke“. Baš tako postupa američki pisac Norman Majler koji piše Hristovu čovečansku biografiju u prvom licu.[19] Ali ne samo on. U Francuskoj, već u drugoj godini, za celo vreme pashalne nedelje, u televizijskoj emisiji „Corpus Christi“ („Telo Hristovo“), istaknuti katolički i protestantski teolozi, u zajednici sa jevrejskim, prikazuju Hrista kao običnog čoveka, a četiri Jevanđelja kao naknadne izmišljotine.[20] Jedan od zaključaka je da su, krajem prvog i početkom drugog veka, hrišćanske crkvene opštine preudesile Četvorojevanđelje da bi nepravedno optužili Jevreje za Hristovu smrt. U istom smislu bio je organizovan teološki kolokvijum u gradu Tuluzu, još u novembru 1996. (ove godine štampan pod naslovom Hristov proces ili jevrejski proces) koji dolazi do istih zaključaka.[21] Ne samo da niko od zvaničnih predstavnika Vatikana ili protestantskih crkava nije ustao protiv te bezbožničke zavere, nego se, prema najnovijim vestima francuske katoličke štampe, saznaje da su u novom izdanju katoličke „Biblije iz Jerusalima“ iz Poslanice Rimljanima Sv. Apostola Pavla izbačena sva mesta koja su navodno imala „antisemitski karakter“.[22]
Nije onda čudo što se nova antihrišćanska najezda na Kosovu podudara sa novim Raspećem Isusa Hrista. „Knez ovog sveta“ se opet vara misleći da fizička smrt može ubiti duh. Kao 1389. godine na Kosovu, Srbi se ponovo moraju povezati sa Hristom, uvereni da će onaj koji sa Hristom strada sa Hristom i vaskrsnuti. Tako je bilo posle petvekovnog ropstva, tako će biti i ovoga puta, pa makar naša buduća istorijska smrt trajala nekoliko vekova. Ako se na svetu nađu samo petorica Srba sa pravoslavnom verom u Hrista, Srbija će iznova vaskrsnuti i oživeti. „Jer – po rečima Svetog Apostola Pavla – kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem“ (Rim. VI, 5).
Marko S. Marković, Pravoslavlje i globalizacija (odlomak iz eseja Večnost Kosova, str. 197-206), Catena Mundi, 2023, Beograd
autor:Marko S. Marković
