Kada sam došao u posetu Beogradu, a posle nešto dužeg odusustva iz Otadžbine, najveće iznenađenje ili čak šok sam doživeo kada sam na autoputu posetio prodavnicu na benzinskoj pumpi. Kad sam ušao zbunjeno sam pogledao naokolo i protrljao oči, upitah se gde sam, u Srbiji ili Australiji (svejedno SAD, Evropi …). Na istim policama, isto osvetljenim, potpuno isti proizvodi, trouglasti sendviči, koka kola, nestle čokoladice, kapućino iz automata, čipsevi čuvenih stranih brendova, a srpskog apsolutno NIŠTA!
Moj pokojni otac iako predratni beograđanin nije znao ni reč engleskog jezika. Kada bi danas prošao Knez Mihajlovom ne bi znao veliku većinu naslova na prodavnicama ni da pročita, a od stotine lokala samo tri imaju natpise ćirilicom. Na nacionalnim TV programima gledamo kvizove, dnevnike, razne emisije koja su potpuna kopija onih iz Amerike. Naravno da i ne pominjemo da tekstilnu industriju uopšte nemamo pa se oblačimo majicama američkog dizajna proizvedenih robovskom dečijom radnom snagom u Kini ili Bangladešu.
Naravno da nam i „umetnost“ nije ostala bez kopiranja zapadne, to je tek očigledno vidljivo, a pre svega u muzici koja ima elemente tursko iranskog istoka i crnačko irskog zapada.
Zato mislim da bi trebalo pohvaliti i predstaviti duo dva Srbina, umetnika i profesora koji su odlučili da se vrate izvoru i tradiciji, a ne da kopiraju moderni zapad ili daleki istok. „Jedna lasta ne čini proleće“, ali naivno verujem da dolazi vreme vraćanja starih tradicionalnih vrednosti u svim segmentima svakodnevnog života ili ćemo se pretvoriti ne samo u ekonomsku koloniju (a šta već odavno jesmo) nego i u duhovnu, a to nam je propast bez povratka.
Emocija dua „Mushkalica“ | IN@T (inat.online)
Autor: Predrag Vučinić
STO TI JE TO CUDNO MI SMO OKUPIRANA ZEMLJA