Iako živi na periferiji beogradske betonske džungle na kojoj vrebaju razne opasnosti, Dragan Vildović nije verovao da će ga jedan odlazak do prodavnice u komšiluku toliko koštati. Naime, pri izlasku iz automobila, nasilnici su mu oduzeli lična dokumenta, zavrtali ruku, a ukradena mu je i koverta sa četvoromesečnom zaradom od 150 000 dinara. Ovaj stanovnik Žarkova je nakon toga mogao da pozove policiju, međutim, koga da zove kad su ga upravo milicajci – oni komunalni – izmaltretirali, opljačkali, i na kraju odveli pravo u stanicu, lažirajući da ih je on napao.
Dragan Vildović jeste se nepropisno parkirao, ali nije znao zbog čega komunalnoj milicajki treba da da ličnu kartu.
„Lepo sam vas pitao šta će vam moja lična karta, vi ste dužni da mi odgovorite, šta će vam moja lična karta“, upitao je on aktiviravši jedino odbrambeno sredstvo građana protiv represije – kameru na telefonu.
Kada je dao ličnu kartu, nastavio je da snima i uporno postavlja pitanja u vezi sa kaznom za prekršaj, međutim, milicajku je to iznerviralo:
“Nikad nisi dobio kaznu? Daj telefon. Sad ću ti, bre, pišem ometanje bre! Sad ću ti, bre, pišem napad..“ govorila je dok je izlazila iz kola, nakon čega mu je, uz zavrtanje ruku, telefon oduzet, a on ubačen na zadnje sedište automobila komunalne milicije.
Inicijativa Ne davimo Beograd najoštrije osuđuje torturu koju komunalna policija primenjuje nad nedužnim građanima.
Rad komunalne policije se pokazao toliko lošim i kontraproduktivnim da je treba ukinuti, a njeno polje rada preispitati i redefinisati.https://t.co/AupUfjQYQc
— Ne davimo Beograd (@nedavimobgd) 10. октобар 2019.
„Ona je sela sa mnom pozadi, prebacili su me preko prednjeg suvozačkog sedišta, ja sam klečao na zadnjem sedištu, ona mi je držala zavrnute ruke, dok smo išli ka stanici uzela je da mi pretresa džepove. Kad su me uveli u kola, ja sam imao sa sobom kovertu sa 150 hiljada dinara. Oni su me izvukli napolje, ona je ostala u kolima, njen kolega je izašao, a ja sam sa dvojicom ulazio u stanicu i njima prijavio da ja u džepu više nemam tih 150 hiljada dinara“, izjavio je Vildović medijima nakon incidenta.
Narednih nekoliko sati, dok je sedeo u stanici, započela je jedna standardna mikro revizija istorije u kojoj, a kako drugačije – nasilnici postaju žrtve.
“On kuca izveštaj, ona sedi tu iza njega, i on se okrene i kaže – on te udario nogom u stomak, rame, ona viče – da, da, udario me u stomak, i rukom u rame. A ona od kad je ušla u stanicu, sve vreme glumi, drži se za stomak, masira rame, ne možete da verujete koja je to sve predstava“, ispričao je Vildović medijima nakon incidenta.
Nakon što je snimak postao viralan, komunalna policija je priznala da su njeni pripadnici prekoračili granice svojih ovlašćenja, navodeći da su protiv komunalnog milicionara i milicajke pokrenuti disciplinski postupci, kao i da je o ovom slučaju „nepravilne upotrebe sredstva prinude“ obavešteno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva.
No, ne možemo se oteti utisku da je ovako nešto bilo očekivano kada je Skupština, uprkos protivljenju struke i građana, pre samo nekoliko meseci usvojila novi Zakon o komunalnoj miliciji kojim su njima drastično povećana ovlašćenja. I kada je jedan od inicijatora izmene zakona, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, izjavio da je razlog proširenja ovlašćenja to da građani budu „zaštićeni od bahatosti“.
O bahatosti Vesić Goran zna štošta, ali bogami i Dragan Vildović iz Žarkova kojeg su tobožnji „zaštitnici od bahatosti“ izuzetno bahato izmaltretirali u duhu najfinijih krajiških vucibatina i secikesa.
Ako je neko propustio vesti o izmenama Zakona, krajnje je vreme da obnovi gradivo. Naime, iako su i pre imali ozbiljna ovlašćenja, komunalci sada mogu da vas snimaju, vezuju, koriste palice i biber sprej radi sprečavanja bekstva, a sve to smeju da rade i u civilu, ako im odobri načelnik.
I sve ovo radi održanje „komunalnog reda“.
No, ono što se krije pod ovom birokratskom šifrom uglavnom nije ništa više od održanja pre svega klasnog reda i postojećeg društvenog poretka u kom vladaju ekstremno nejednaki odnosi moći. Od kada je osnovana 2010, komunalna policija je prečesto maltretirala najslabije i najugroženije članove društva, a titrala uticajne testise onih najmoćnijih.
Prema podacima Insajdera, samo od 2012. do 2016, građani su podneli 439 pritužbi na rad komunalnih policajaca. Pokrenut je 41 disciplinski postupak, od čega 35 zbog teže povrede radne discipline, a četiri komunalna policajca su otpuštena. I sve ovo samo u Beogradu.
A žrtva komunalne policije je uglavnom sirotinja koja pokušava da spoji kraj s krajem često delujući u sivoj zoni borbe za preživljavanje. Setimo se samo nesretnog prodavca lubenica koji je tokom rasprave sa komunalcima doživeo smrtonosni infarkt, ili dvanaestogodišnjeg dečaka kojeg je komunalac išamarao u Leskovcu, ili romske dece kojima je komunalni službenik ove države zabranio da se igraju u partu. Šta ćemo sa gomilom izmaltretiranih i pretučenih putnika u gradskom prevozu, bedničenja uličnih prodavaca jeftine robe i proganjanja uličnih svirača?
Svi oni kvare estetski ugođaj našeg centra grada, kvare klasni red i poredak, a svojim siromaštvom i nemoći bodu oči privilegovanijih stanovnika našeg društva. Trn su i u prefinjenim očima (bugarskih?) turista koji žele grad komunalno očišćen od prljave sirotinje dok razgledaju izloge butika blindiranih šiljcima, i uživaju u raznovrsnoj ugostiteljskoj ponudi srpske prestonice.
Kada je reč o moćnima, situacija je drugačija. Tada je navodno javna služba – najogoljenije privatizovana.
U martu 2015. komunalci su priveli aktiviste „Ne da(vi)mo Beograd“, dok su ispred Gradske uprave delili novine, iako su za to imali zvaničnu dozvolu. Setimo se samo kako su prošli novinari Istinomera kada su snimali intervju ponovo sa članom Inicijative „Ne davimo Beograd“ Dobricom Veselinovićem u blizini restorana „Savanova“, a koji se nalazi na teritoriji grada-države, Beograda na vodi. Čak sedam komunalaca je branilo čast ovog projekta od srpsko-arapskog „nacionalnog značaja“, traživši novinarima i aktivisti da se udalje, prvo sa obrazloženjem da „vlasnik ne dozvoljava snimanje“, a onda jer je „u blizini gradilište“.
Naredne godine, bivši načelnik beogradske Komunalne policije Nikola Ristić direktno je bio umešan u fizički napad na ekipu KRIK-a koja je pokušavala da tadašnjem gradonačelniku Siniši Malom postavi pitanja o njegovim bugarskim poslovnim vezama. Tada su novinarima obrisani snimci i oduzeta oprema za snimanje, a zbog ovog slučaja je Zaštitnik građana zatražio i Ristićevu smenu. Koja, naravno, nije sprovedena.
Komunalci svoje ime vuku iz reči „komuna“, što znači zajednica ili zajedništvo. Bilo bi dobro da se vrate svojim etimološkim korenima, a samim tim i zajednici kojoj treba da služe. Za sada su samo prva linija odbrane klasnih i političkih privilegija aktuelnog režima. A ako se oni ne okrenu zajednici, u jednom trenutku članovi te iste zajednice okrenuće se prema njima – i što je još važnije – protiv njih. Tad im od prevelike pomoći neće biti ni biber sprej, ni palica, već jedino eventualno stidljiva anonimnost civilnog odela.
Још ово, шта хвали граду Јагодини, што нема комуналну полицију, а има бесплатан градски превоз.Шта те се тиче, рећи ће моји ближњи.Ал ето причамо о комуналној полицији.
Шта ће бити кад се комунална полиција, „пресвуче“, у комуналну милицију.Хоће ли тренирати строгоћу, и у Лесковцу.Што се мене лично тиче, као грађанина, они нису испунили моја очекивања, за неки мој проблем из прошлости, лепо су се „оградили“, око надлежности.Али бука је бука, па стамбена зграда или кућа, али закон је закон, и ја то поштујем.
То, то, то је то, хајде да о комуналној полицији причамо.Гледао сам прилог у емисији 24 часа код Душице Спасић, на ТВ Пинку.Помислих на трен да је комунални милиционер из државе Тексас, а не из Београда, да стави још ротационо светло, и правац пустиња, кад би се шалили!?:-