Slučaj Topčider – od Vuka Tufegdžića do Vuka Jeremića

Uveliko traje dvonedeljno medijsko torpedovanje srpske javnosti putem režimskih ali i ostalih glasila, koja su nakon najnovije „3-D forezničke analize“, po ko zna koji put izvukli na svetlo dana slučaj pogibije vojnika u objektu „Karaš“ na Topčideru, pre 12 godina. Ne ulazeći u motive od kojih je bar jedan jasan – da se kroz zahuktali predizborni brlog provuče potencijalni predsednički kandidat Vuk Jeremić – autor ovog teksta ima obavezu da makar i simbolično, doprinese rasvetljavanju događaja, istine i pravde radi i zarad vojničke časti.

U vreme kada se dogodila navedena tragedija, nalazio sam se na dužnosti „načelnika Kabineta načelnika Generalštaba Vojske SCG“ na čijem čelu je bio general-pukovnik Branko Krga. Zahvaljujući tome bio sam u realnom vremenu upoznat sa tokom dela istrage, kojom je rukovodio vojni istražni sudija kapetan Vuk Tufegdžić, a u celosti sa disciplinskim izviđajem, koji je paralelno tekao od strane nadležne komisije Generalaštaba.

S obzirom na protok vremena i kako ne bi došlo do greške, upriličio sam ovih dana susret sa gospodinom Vukom Tufegdžićem, sada beogradskim advokatom, i gospodinom mr Vladom Kostićem, glavnim balističarem na slučaju. Nije izostala ni temeljna konsultacija sa generalom Brankom Krgom, koji je u vreme događaja bio moj neposredno pretpostavljeni starešina.

Namera uredništva Svedoka bila je, da u formi intervjua imenovani rekapituliraju činjenice i ostala saznanja u vezi tragičnog događaja. Međutim, i pored dobre volje, isti nisu želeli da se ovom prilikom zvanično oglašavaju, imajući u vidu da je „lavina“ tek krenula. Posebno iz razloga što je nadležno tužilaštvo pokrenulo novi (pred)istražni postupak, a Vlada Srbije najavila formiranje nezavisne državne komisije za ispitivanje slučaja.

No, izneli su autoru (bolje reći zajednički smo se podsetili bitnih detalja) odnosno potvrdili ranije rezultate rada na slučaju, i u nastavku teksta sledi tumačenje koje je presudno za razumevanje isfabrikovane afere. Tako nešto odgovorno tvrdim, uostalom (i pre svega) kao živi svedok događaja.

***

Ukoliko bi se listala štampa unazad dvanaest godina i pregledale sve televizijske i ostale emisije i prilozi, zatim pročitali svi izveštaji posvećeni događaju u Topčideru, prostudirale izjave neposrednih svedoka ali i onih iz druge i ko zna koje sve „ruke“, bilo bi potrebno mnogo vremena i još veći trud i energija, kako bi se razumelo šta se zaista dogodilo tog kobnog datuma.

Na prvi, „zaverenički“ pogled, prava misterija se zbila u znaku broja pet – tačno na dan petogodišnjice petog oktobra.

I, do čega bi se u svemu tome došlo?

Do totalne zabune kod onih, a takvih je nažalost većina, koji su ubeđeni da je od strane N.N. (ili više udruženih) počinilaca izvedeno brutalno ubistvo vojnika, dok će se oni koji koriste logiku i dokaze koji su nebrojeno puta i vrlo temeljno prezentovani javnosti, u potpunosti složiti sa istragom Vuka Tufegdžića u saradnji sa izuzetnom ekipom balističara, patologa, specijalista kriminalistike i drugih stručnjaka.

Da krenemo sa udarnim nedoumicama postavljajući ključna (i potpuno logična) pitanja, usput dajući makar neke odgovore. Naglašavam da su moji sagovornici nakon takve rekapitulacije i dalje potpuno sigurni u prvobitnu verziju slučaja koju nepokolebljivo brane. Baš kao i potpisnik ovih redova.

Najaktuelnije – zašto je i kako Vuk Jeremić prvi izvestio generala Branka Krgu o događaju u Topčideru, pre nego što je to učinio Generlaštab Vojske SCG?

To ni dan danas nije poznato bivšem prvom čoveku Vojske, koji je tada planski otputovao na sastanak načelnika generalštabova evropskih zemalja organizovanog u Nemačkoj, u gradu Hajdelbergu, odakle se odmah po saznanju o vanrednom događaju vratio u zemlju.

(Važna napomena – kada je načelnik Generalštava odsutan iz zemlje, sva ovlašćenja i nadležnosti u komandovanju Vojskom prenose se na formacijskog zamenika, i pravilo je da se izbegava telefonska i druga vrsta komunikacije i informisanje o tekućim dešavanjima u sistemu, osim u slučaju proglašenja ratnog stanja ili neposredne ratne situacije).

Kako je Vuk Jeremić doznao za slučaj?

Vrlo prosto, najverovatnije onako kako je i izjavio u istrazi – od pokojnog Mikija Rakića. U to vreme se nalazio u Kabinetu predsednika Republike, gde je kao aktivni vojnik 250. raketne brigade PVO iz Jakova, bio „upućen na rad“ kako se to stručno nazivalo. Ne baš uobičajeni angažman (nemoralan svakako!), ali ne i protivzakonit, zato što je član Vrhovnog saveta odbrane, u ovom slučaju Boris Tadić, na tako nešto teoretski imao pravo i mogao da zahteva.

Kako je za tragičan događaj doznao Miodrag Rakić? Još prostiji odgovor – Generalštab je imao obavezu da i linijom komandovanja i linijom operativnog dežurstva, izveštava o svim važnim i posebno o vanrednim događajima članove Vrhovnog saveta odbrane (predsednik SCG i predsednici republika), kao i ministra odbrane državne zajednice. Najčešće je to činjeno upravo preko šefova kabineta.

Kako je i zašto Vuk Jeremić preduhitrio Generalštab u obaveštavanju generala Krge, samo je na prvi pogled enigma i posebno važno. Zbog čega? Zbog toga što je Generalštabu, kojim je u tim trenucima rukovodio zamenik NGŠ viceadmiral Mihailo Žarković, bilo potrebno odgovarajuće vreme i niz početnih neophodnih informacija kako bi izveštaj bio celovit i u skladu sa pravilima izveštavanja o vanrednim događajima. Ali i zbog napred navedene supozicije: da li načelnika GŠ uopšte izveštavati otvorenom vezom – mobilnom telefonijom dok se nalazi u inostranstvu, o slučaju koji se odigrao u vojnom objektu od posebnog značaja – ratnom komandnom mestu Vrhovne komande.

Da li je Vuk Jeremić pozvao Branka Krgu iz neznanja, zarad skupljanja poena ili nečeg drugog, u najboljoj ili nekoj drugoj nameri, na nečiji nagovor, molbu, zahtev i slično, ili zato što je bio u ulozi savetnika Borisa Tadića za spoljnu politiku, to je sa ove vremenske distance teško dokučiti iz ugla posmatrača, ali je jedno sigurno – taj postupak je sasvim irelevantan u vezi sa tragičnim zbivanjem u Topčideru.

Da je bio umešan u ubistvo – kako je insinuirano u nekim medijima, što je išlo dotle da je i direktno optužen od strane režimske „oglasne table“ pod nazivom „Informer“ kako je jedan od organizatora likvidacije. ‘Ajmo malo logike koja ne bi bila naodmet – pa da li bi se tako jeftino i odao i prodao? I što bi to tako naivno uradio, a pogotovu kao deo nekakve zavereničke grupe?

Javnosti je te 2004. godine, odmah nakon tragične pogibije vojnika, u do tada neviđenoj medijskoj harangi koju je predvodio Božo Prelević u saradnji sa pokojnim Vladanom Batićem, nametnuta supozicija da su vojni istražni organi navodno posakrivali ključne dokaze, obmanjivali javnost sa osnovnim ciljem da se ne dozna kako se u najvažnijem vojnom objektu države skrivao neko od haških optuženika – na prvom mestu Ratko Mladić, čije je obezbeđenje, kako se neprestano tvrdilo, najverovatnije napravilo nekakvu grešku i naletelo na nedužne vojnike, zbog čega su pristupili egzekuciji.

Pogledajmo sledeće činjenice, tačnije, obratimo pažnju na ono što je nedvosmisleno utvrđeno, i što čak nije demantovala ni čuvena državna „Komisija za ispitivanje okolnosti pogibije vojnika u kasarni Topčider“, ali ni stručnjaci američkog FBI i svi drugi koji su se petljali u uterivanje nekakve nove istine:

U objektu od posebnog državnog značaja pod nazivom „Karaš“ postojao je trostruki stepen zaštite u kojem je najvažniju ulogu imao elektronski kabl sa sistemom osetljivih senzora!

Dakle, u objekat preko ograde nije mogla da prođe „ni ptica, ni mačka“. Moglo je da se uđe isključivo iz vazduha i to vertikalnim spuštanjem. Sistem je nakon tragedije ekspertski veštačen, nebrojeno puta isproban od strane nezavisnih stručnjaka i ustanovljeno da je bio u savršenoj funkciji, što je u vidu zvaničnog izveštaja zabeleženo.

Pored navedenog sistema, kao i uz fizičko – stražarsko obezbeđenje, „Karaš“ je bio pokriven video nadzorom sa dvadeset i četiri kamere. Sve su bile u funkciji, a dežurni objekta je na monitorima imao neprestani uvid u kretanje ljudstva, posebno ulaz (ujedno i izlaz), kao i neposredan fizički uvid u isto. Najprostije rečeno – nije mogao niko da uđe u objekat a da ne prođe pored navedenog službenog lica.

Ukoliko su istiniti navodi iz tačke 1. i tačke 2., a jesu jer ih niko nikada nije osporio – kako je bilo moguće da se nepozvano lice nađe u objektu posebne namene? Da li je moglo da se tako nešto ilegalno, dakle savršeno prikriveno izvede a da brojni pripadnici straže, ali i ostali organi – komandanti i komandiri jedinica Gardijske brigade, to ne uoče blagovremeno? I da li je bio moguć takav čin u realnim uslovima? Da li je bilo moguće da se uvede nepozvano lice bez specijalne dozvole, koje su tada izdavane isključivo od strane Operativne uprave Generalštaba? Ni pod razno!

Tragičan događaj se odigrao u prepodnevnim satima, nešto iza devet časova. Ima li logike da treće lice, recimo, obezbeđenje generala Mladića, ili inostrani specijalac, terorista ili bilo ko drugi, takav čin izvede po „belom danu“, umesto da, što bi bilo sasvim logično, ubistvo izvrši u noćnim satima? Čak i da se dogodilo baš tako, u prepodnevnim satima – kako je moguće da je pored svih navedenih sistema zaštite uspeo da pobegne iz kruga objekta, a da to baš niko ne registruje – od ljudstva, do pobrojanih tehničkih sredstava?

Ukoliko je pucano na dvojicu vojnika izvan ograde, gde su zrna iz te puške (ili pištolja), ako je nepobitno utvrđeno od patologa i balističara da su zrna pronađena u telu poginulih gardista upravo od njihovih pušaka? Uostalom, skoro da niko takvu verziju – pucanje izvan ograde objekta nije potencirao.

Ako su navodi iz tačke 5. nedvosmisleno potvrđeni, a jesu i sa tim se svi slažu, sledeće pitanje je – kako je N.N. napadač, koji je pre toga na nepoznat način ušao u krug objekta (!) mogao da razoruža vojnike koji su, evidentno je, uspeli da otvore vatru, a zatim da ubije jednog, pa drugog, te u ukoliko se dogodilo tako, šta drugi vojnik radi dok prvi gine, zašto ne pruža oružani otpor i ne ubija napadača ili ga ranjava, ili makar beži prema straži, odnosno zaklonu?

Zašto napadač ubija jednog vojnika, a drugog ostavlja u životu (vojnika Dražena Milovanovića koji je izdahnuo na VMA tek nakon dva sata!) i zbog čega nije primenio metod takozvane „overe“, kako bi bio siguran da su obojica usmrćena na licu mesta?

Gde napadač-ubica nestaje, ako postoji samo jedan ulaz-izlaz iz objekta i to pored dežurnog objekta? Bekstvo preko ograde je isključeno jer bi svakako bio registrovan i to su svi organi u istrazi nedvosmisleno utvrdili. I to ne samo preko sistema senzora, već i pregledom kompletnog objekta koji je inače više puta obavljen nakon tragedije, ne bi li se pronašli bilo kakvi tragovi ili materijalni dokazi. Čak su angažovani i specijalno obučeni psi-tragači.

Zašto se uporno insistira na parafinskim rukavicama i forsiraju čiste insinuacije – da nisu uzete od svih onih koji su izlazili iz objekta – kada je sve bilo upravo suprotno?

Zašto se minimizira ili više uopšte ne pominje nedvosmislena činjenica da su jedino kod stradalih vojnika pronađene barutne čestice?

Zbog čega se ignoriše, to jest obmanjuje javnost kako nisu pronađene sve čaure i sva zrna, kada je istina potpuno drugačija? Dakle, sve što je ispaljeno iz pušaka dvojice vojnika je pronađeno u komad – sva zrna i sve čaure.

Zašto nikada javnosti nije saopšteno da su sva lica koja su u trenutku nesreće bila u objektu, podvrgnuta poligrafskom ispitivanju od strane nadležnih organa VBA, povodom čega je zvanično konstatovano da su prošli navedeni test?

Zbog čega je u javnosti tendeciozno interpretiran, ili preciznije, lažno predstavljen zvaničan Zaključak državne „Komisije za ispitivanje okolnosti pogibije vojnika u kasarni Topčider“ od 01. decembra 2004. godine, čime je stvorena konfuzija i u opšteprihvaćenu retoriku uvedena supozicija da su gardisti ubijeni od strane trećeg lica!?

Evo dokaza za navedenu laž upravo preko sadražaja Zaključka koji su potpisali: Božo Prelević, Prvoslav Davinić, Rade Bulatović, Dragan Jočić, Branislav Bjelica i Borislav Banović, dokument čiji je „duh“ i smisao potpuno izokrenut:

„Na osnovu sveobuhvatnog sagledavanja svih informacija prikupljenih angažovanjem veštaka, neposrednim saslušanjem svedoka, rekonstrukcijom, pregledom lica mesta, te uvidom u vojno-sudske spise, uključujući i vojno-tužilačku rekonstrukciju uz učešće punomoćnika porodica pokojnih oštećenih, Komisija konstatuje da postoje protivrečne okolnosti koje se, po mišljenju Komisije jedino mogu razjasniti u započetom krivičnom postupku.“

Dakle, nigde ni pomena o ubistvu gardista od strane N.N. trećeg lica, a pogotovu ne od nekoga van sastava jedinice, odnosno straže, već samo konstatacija „da postoje protivrečne okolnosti“!

Na osnovu čega je Komisija došla do ovakvog zaključka i koje su to protivrečne okolnosti?

Od sedam angažovanih balističara, trojicu je odredio sud, jednog balističara tužilac, a preostalu trojicu je angažovao Božo Prelević kao predsednk Komisije (u to vreme, inače, izvršni direktor nevladine organizacije „Leks“). Obratimo sada pažnju – šestorica su potvrdila zvaničnu verziju istrage koju je predvodio istražni sudija Vuk Tufegdžić, dok je samo jedan (Gradimir Konstatinović) bio protiv, odnosno ispoljio rezerve i neslaganje!

Ali, navedene „protivrečne okolnosti“ nisu apostrofirane u vezi sa nepoznatim napadačem-ubicom, već su konstatovane kod nalaza patologa, gde je „rezultat“ bio „tri naprema tri“. I ticao se, recimo, uglova putanja zrna, ulaznih i izlaznih rana, mesta pronađenih čaura, položaja vojnika i drugih detalja, kao što je (i posebno) pitanje DNK i takozvanih papilarnih linija, metoda koje nisu upotrebljene zbog necelishodnosti, s obzirom da se zbog korišćenja zaštitnog ulja – ZUON (kojim su puške redovno premazivane) koje u svom sastavu sadrži i amonijak, jednostavno, potiru bilo kakvi DNK i ostali tragovi i sadržaji iz tog spektra.

U autorskom tekstu u „Politici“, 15. decembra ove godine, advokat Predrag Savić, punomoćnik porodica Jakovljević i Milovanović, između ostalog piše:

„Na zahtev istražnog sudije Dragana Lazarevića FBI balističar Stiv Kasper 2009. godine potvrdio je da su vojnici ubijeni. Posle njega i čuveni specijalista sudske medicine iz Oklanda dr Ljubomir Dragović je došao do istog zaključka, ali Dragović nikada nije saslušan, kao ni veštaci iz takozvane Nezavisne komisije“.

Tendeciozno i netačno. Stiv Kasper se, prema onome što tvrdi Vuk Tufegdžić koji je imao uvid u izveštaj, samo saglasio sa (napred citiranim) Zaključkom državne Komisije, i nije potencirao „treće lice“ koje je navodno ubilo dvojicu gardista. Jer da je bilo drugačije, itekako bi istražni organi saslušali „čuvenog“ specijalistu sudske medicine dr Ljubomira Dragovića, koji je sa desetak hiljada kilometara razdaljine, valjda, ustanovio pravu „istinu“. On i niko drugi.

Na kraju, kako rešiti slučaj „Topčider“?

Ja sam ubeđen – jednostavno. Kako? Potrebno je pažljivo, naglašavam pažljivo, pročitati pisane izjave komandira straže, razvodnika i stražara, koji su tog dana bili na dužnosti u objektu „Karaš“, a zatim i brojne izjave ostalih vojnika i starešina iz Gardijske brigade, koji su bili bliski sa pokojnim Milovanovićem i sa pokojnim Jakovljevićem. Svakodnevno, dakle iz dana u dan, iz noći u noć, iz jutra u jutro… kada su se odvijali između ostalog, i razni telefonski razogovori. Primera radi.

U tim izjavama koje su uzete na zapisnik i uredno protokolisane, kao i u bezbednosnim proverama sa terena, te u operativno-istražnim saznanjima do kojih se došlo, se krije istina.

Sve drugo je politizacija i zloupotreba roditelja, njihove tuge i nesreće.
I ponižavanje Vojske kao najuglednije nacionalne institucije.

Goran Jevtović

www.facebookreporter.org