Pokazala je ova mlada generacija muzičara da ima hrabrosti i znanja, te da se na celokupnu mladež u Srbiji itekako može računati. Poslali su poruku Evropi i svetu da se Kosova i Metohije nikada nećemo odreći
Pesma, melodija, zvuk. Kako bi život bio jedno isprazno bivstvovanje bez nota i glasa. Život bi bio jedno puko čekanje smrti i niko bez muzike i umetnosti ne bi želeo da proživi ni dana više na ovoj prelepoj, ali surovoj planeti. Miris i ukus vraćaju sećanja, dodir budi davno zaboravljene uspomene, vid sve skladišti i daje mozgu u arhivu, ali samo sluh opušta ili izjeda dušu. Samo harmonija može da pomiluje dušu i oštra reč da je poseče.
Shvatili su značaj zvuka ljudi vekovima pre nas i razvijali su ga, stvarali nove instrumente, pesme, igre i tako je ostalo do dana današnjeg. U savremenoj svetskoj istoriji muzika postaje mnogo više od umetnosti. Ona postaje globalni fenomen koji utiče na mozgove miliona ljudi, a sami izvođači neretko umeju da budu lutke određenih strukura.
Muzika je ta koja osvaja srca slušalaca, a srca slušalaca će lako poslušati stavove izvođača koje ovi javno iznose. Određene pesme i određeni izvođači neretko umeju da ogole stavove pojedinca, ali i celokupnog društva. Tako da danas s pravom možemo reći da je polje muzike jedno veliko bojno polje koje za cilj ima pobedu unutar naših bića.
Pokazalo se proteklih nedelja da bitnu ulogu – svesnu ili nesvesnu – počinju da imaju mladi izvođači, popularni naročito kod dece srednjoškolskog uzrasta i zbog te svoje uloge našli su se na meti raznoraznih „kritičara”. U centru pažnje našlo se takmičenje pod nazivom „Evrovizija” i pevačica pod imenom Anđela Ignjatović, popularnija kao Breskvica.
Evrovizija danas
Za svega nekoliko sati u Beogradu se održava takmičenje pod nazivom „Pesma za Evroviziju”. Nekada je to takmičenje zvano „Beovizija”, ali u suštini to jeste nadmetanje desetine novih pesama koje se nude da predstavljaju Srbiju na Evroviziji.
Radi lakšeg pregleda samog teksta, kratko ćemo se osvrnuti na istoriju ovog međunarodnog takmičenja, ali i njegovu evoluciju.
Posle Drugog svetskog rata došlo je do nagle i jasne podele sveta na dva bloka. Zapadna Evropa je bila u tom blokovskom kontekstu ključno mesto američkog uticaja. Pedesetih godina po Maršalovom planu (nazvan po Džordžu Maršalu, državnom sekretaru SAD-a za vreme predsednika Trumana), došlo je do finansiranja svih zapadnoevropskih država (i Grčke) kako bi se izbegla eventualna komunistička opasnost.
To finansiranje je predviđalo i gubitak dela suverenosti evropskih zemalja, jer je Americi bila potrebna kompaktna i „jedinstvena” Evropa u obračunu sa Sovjetskim savezom. Na inicijativu prekobarskog tutora, početkom 1950-ih godina prošlog veka došlo je do sveopšteg zapadnoevropskog zbližavanja – što je kao krajnji rezultat dalo formiranje Evropske zajednice za ugalj i čelik – preteče današnje EU.
Pre samog formiranja te zajednice, mnogi sporazumi su potpisani i mnoge evropske institucije su formirane. Jedna od njih bila je i Evropska radiodifuzna unija, formirana 12. februara 1950. godine. Upravo ta organizacija je 1955. godine predložila organizaciju međunarodnog takmičenja u pevanju, a prva „Pesma Evrovizije” održana je godinu dana kasnije u Kursal teatru u Luganu.
Dakle, ako zanemarimo (ako je to moguće zanemariti) da je osnivanje Evrovizije zapravo praćenje jednog šireg trenda – u osnovi napadačkog protiv Sovjeta – možemo reći da je sama ideja ovog festivala bila pozitivna i u osnovi takmičarska.
Problem Evrovizije nastaje kada dolazi do njene popularizacije. Događaji koje prati veliki broj ljudi pogodni su za kontrolu, odnosno ostvarivanje određenih ciljeva na jako sofisticiran način. Tako neretko imamo slučaj da su popularni pevači marionete i lutke takozvane „duboke države”. Međutim, o tome ćemo u sledećem pasusu teksta.
Sada malo o popularizaciji Evrovizije. Početkom 2000-ih godina dolazi do omasovljavanja ovog takmičenja i sve veće praćenosti i van granica Evrope. To je tada iskorišćeno da se na mala vrata polako i postepeno provlače određene „zapadne vrednosti”. Festival je postepeno postajao sve više „otvoreniji” i „liberalniji”, ali je držao neku granicu normalnosti u prvoj deceniji tekućeg veka.
Eskalacija i ogoljenost Evrovizije kao alata vouk (woke) kulture, događa se 2014. godine. Te godine predstavnik ili predstavnica Austrije (ne znam kako bih to nazvao) bio/la je izvesni/a Končita Vurst. Žena sa bradom ili muškarac u haljini, to niko ne zna. Bilo je bitno širiti „ljubav” i prihvatati svakog. Na sve to – samo učestvovanje nije bilo dovoljno – već je izvesna osoba odnela i ubedljivu pobedu.
Od tada ovo takmičenje je izvor dekadencije i zaostalosti, ali dodatno mutira 2016. godine. Naime, izvođačica Jamala, predstavnica Ukrajine, izvela je pesmu pod nazivom „1944”. To je godina kada su Sovjeti i definitivno proterali naciste sa svoje teritorije, a u pomenutoj pesmi izvođačica praktično oplakuje žrtve te „ruske ofanzive”. Jasno je da je sledeća Evrovizija održana u Kijevu – državi pobednici sa prethodne.
Stoga, u poslednjoj deceniji ovaj festival postaje ne samo propagator jednog opšteg satanizma i antihumanizma, već i jedan jeftini (skup samo u novcu) brlog na kome se podržavaju nacističke, antiruske poruke, a sve pod pokrićem slobode umetnosti i slobode umetničkog izraza.
Zabranjeno za pse i Srbe?
Muharem Bazdulj je, prilikom predstavljanja knjige Bože Koprivice, govorio o jednom tzv. regionalnom umetniku. Svojim izlaganjem, Bazdulj je pokazao da se ta persona ne može zvati umetnikom, tako da ćemo ga mi nazvati popularnim regionalnim izvođačem.
Taj popularni regionalni izvođač je na jednom od svojih albuma, pre par decenija, napomenuo: „Zabranjeno slušanje za pse i Srbe”. Sada, ipak, nije tema što taj pevač iznosi hiljade i hiljade evra baš iz te omrznute Srbije, već je za čuđenje dalekosežnost ove njegove „zabrane”. Prosto da se na današnji dan gotovo ceo Zapad tako odnosi prema našem narodu. Pesma Evrovizije nije izuzetak. Možda postoji kod njih nešto blaža doktrina koja bi glasila – dozvoljeno pevanje za „podobne” Srbe.
Ako je situacija takva kakvom je opisuje autor teksta, postavlja se logično pitanje – zašto Srbija uopšte želi da ima predstavnika na jednom takvom skupu? Jedini logičan odgovor može da bude izbegavanje izolacije, ali je još važnije pitanje za neke naredne tekstove – da li je svaka izolacija nužno loša? Da li je loše izolovati se od „kuge”?
No, kada već imamo želju da odemo na to takmičenje i da isto sa ushićenjem pratimo, posmatraćemo problem iz te perspektive. Za jasno definisanje problema moramo skroz zanemariti Evropu. Problem se, naravno, dešava u našoj zemlji – na najneočekivanijoj adresi.
Jedan od 28 kandidata jeste Anđela Ignjatović, koja nastupa pod pseudonimom Breskvica. Do sada je Anđela pravila uglavnom popularnu muziku, tzv. „novi zvuk” koji sa nekom pravom umetnošću ima malo veze, ali je na taj način nalazila put do prevashodno mlađe publike.
Za dežurne tviter-autošoviniste, sam naslov pesme biva problem. „Gnezdo orlovo”, u zemlji Srbiji, na čijem se grbu nalazi dvoglavi orao – sramotno! Tekst pesme ima jasnu aluziju na trenutnu situaciju koja se dešava na Kosovu i Metohiji, ali nigde se eksplicitno ne pominje niti naša južna pokrajina Kosovo, niti jedan manastir ili svetinja…
Ali, zar u Evropu da šaljemo tako primitivne numere? Šta će Evropljani misliti o nama? Potrebno je poslati nešto „moderno i progresivno”, po mogućnosti što banalnije i dekadentnije. Breskvica je preko noći postala problem i našla se na meti užasnih napada.
Napada istih onih koji se zalažu za ženska i dečija prava – ali samo ako su deca razmažena (po njihovom sudu „samosvesna”) i ako su žene samostalne (feministkinje i mrziteljke braka i muškaraca). Ukoliko deca ili žene slučajno izađu iz tog kalupa, postaju obmanute, zadojene mržnjom… Tako da su napadi na Anđelu Ignjatović samo prirodni sled događaja nakon napada na Pavlinu Radovanović, maloletnu devojčicu iz Orahovca.
„Vedro biće ponovo”
Odavno je jasno da je Evropa samo obična kolonija SAD. Kolonija prati svog „domaćina”, pa su tako ovakva takmičenja slika i prilika celokupnog sistema Zapada. Takva slika može se naći i u našoj zemlji, upravo kod onih koji se krvavo zalažu za naš „evropski put” (uglavnom iz interesa, retko iz ubeđenja).
Pa kakva je to američka slika? Ona je oličena u najpopularnijim ličnostima koje imaju toliki uticaj na široke narodne mase da je to donekle nama nepojmljivo. Primer takvog čoveka jeste LeBron Džejms koji je 2020. godine bio najglasniji u nametnutoj kampanji protiv predsednika Donalda Trampa pod nazivom „Crni životi su bitni” (Black lives matter).
Primer takve žene je Tejlor Svift. Uspešna, bogata, slavna, živi dokaz da ženama širom sveta nije potreban niko da dođu do „uspeha”. Tako uspešna popularna „majka” (nadimak Tejlor Svift; dotle ide to ludilo) svoje koncerte naziva „sigurnim mestom” za sve one neshvaćene. Neshvaćeni su transrodni, šizofreni, pa naposletku i pedofili – jer ljubav je ljubav, zar ne? Dok se takve poruke šalju i dok se tako utiče na svest građana, popularnost i uspeh će trajati.
Slučaj takvog uticaja javnih ličnosti nije u toj meri vidljiv u Srbiji, ali je nesumnjivo prisutan. Kako ga možemo uočiti?
Možemo primetiti taj uticaj preko interesovanja prozapadnih lobista za određene ličnosti. Kada su muzičari Heni (Henny) i Torino (Torinno) godinama pevali o drogama, ludom životu i niskomoralnim karakteristikama, nisu bili interesantni tim „kritičarima” – jer je sve teklo po planu i jer je to uticaj koji oni žele da ostvare na našu mladež. Isto je bio slučaj i sa Breskvicom kada je pevala o sebi kao o „zmiji balkanskoj”.
Problem postajete kada rešite da budete ime i prezime, odnosno kada rešite da budete srpsko ime i prezime. Kada Heni postane Miloš Stojković i napiše muziku, kada Torino postane Relja Putniković i napiše tekst, a Breskvica postane Anđela Ignjatović i otpeva tu pesmu pod nazivom „Gnezdo orlovo” – na njih se sruče sve ale i nemani antisrpstva.
Međutim, ale i nemani nemaju moć koju ima prava umetnost. Umetnost sa porukom. Ovi mladi ljudi odlučili su se na jedan hrabar potez i to im je – pored neverovatnih napada – donelo veliku energiju i podršku srpskog naroda, a pozitivna energija će uvek pobeđivati negativnu.
Pokazala je ova mlada generacija muzičara da ima hrabrosti i znanja, te da se na celokupnu mladež u Srbiji itekako može računati. Poslali su ti mladi Srbi poruku Evropi i svetu da se Kosova i Metohije nikada nećemo odreći – bez obzira na napade. Poslali su poruku koja glasi „Otići će crne ptice, vedro biće ponovo”.
Neka ovo bude tračak svetlosti ovoj generaciji, pred konačno svanuće!
autor:Vuk Conić
Izvor: Leskovačke priče
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/RTS Pesma Evrovizije – Zvanični kanal
