„Visoki savet tužilaštva Republike Srbije je samostalan državni organ koji obezbeđuje i jemči samostalnost javnog tužilaštva, vrhovnog javnog tužioca, glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca u Srbiji.“
Definicija koja verno odslikava ovu visoku državnu instituciju. Onaj ko je to definisao „nije dangubio“. Uočio je unapred da će se to telo uglavnim baviti samim sobom kao najvažnijim poslom, pa je u skladu sa tim definisao i poslove i subjekte zaštite – samostalnošću javnog tužilaštva (ko j… zaštitu narodnih masa i javnog interesa), a posebno vrhovnog javnog tužioca (one paorke* sa maskom Zoroa – bar još desetak na ovih 18 godina rada u tužilaštvu, do odlaska u penziju), glavnih javnih tužilaca (nisam znao da postoje glavni i sporedni tužioci) na čijem je čelu onaj „Zagorkin mali“ koji mrači i oblači na čeu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, na kraju, da neko od njih ne izostane, i ostalih javnih tužilaca u Srbiji, jer ko će te napred pobrojane da čuva od njih samih, a ta je boljka najopsnija kad se zapati.
Slična tela postojala su i ranije, samo što su se drugačije zvala – veća a ne saveti. Najvažniji posao im je bio ujednačavanje tužilačke praks. Ovima danas to nije u opisu radnog mesta, pa vam se tako može desiti – ako vam, na primer, prisvoje automobil uzet na lizing (lease – zajam), da dalji ishod postupka zavisi od toga da li će vaš predmet doći kod tužioca u sobi br. 55 – koji smatra da je u pitanju krivično delo krađe, koje zahteva njihovo dalje angažovanje po tome, ili kod njegovog kolege iz susedne sobe koji smatra da je tu u pitanju utaja, delo građansko pravne prirode, i da je to odnos vas i onoga kome ste po ugovoru o lizingu dali automobil na korišćenje s tim da vam ga na kraju odplatnog perioda ili odkupi ili vrati, a on niti plaća rate niti vraća automobil, te da to ne zahteva njihovo dalje angažovanje – i nikome ne smeta takva drastična nesaobraznost u primeni identičnih pravnih propisa.
I to telo, uoči posete nezvanih gostiju koji su redovnu subotnju šetnju najavili do njih, rešilo da ih preduhitri i izađe u javnost – tek toliko da njihov dežurni skupštinski advokat Ana Brnabić – zlu ne rebalo, ako se za tim ukaže potreba, imala šta da kaže u njihovu odbranu – Ne dam Zagorku, jer zaštićenu nevinost vrhovne državne tužiteljke treba braniti svim sredstvima. Ako mutavi progovore može nastupiti apokalipsa za koju su ove superćelijske oluje mala Juca.
Bilo kako bilo, u skladu sa značajem projekta, precizno je utvrđen i format tog istoriskog javnog zasedanja vrhovnog tužilačkog saveta, prvog posle jedanaetogodišnjeg rada u ilegali: Vrhovnu javnu tužiteljku javnost može da gleda samo od pozadi – garancija su široka leđa koja su joj od vlasti podarena, te ako bi nekom i palo na pamet da je spopada, može to samo od pozadi. A pošto je opšte poznato da ona govori samo kad ima nešto pametno da kaže, opreza radi – ako joj takva inspiracija nadođe, biće spremni i ometači zvuka. Ovom prilikom se zbog prezauzetosti nije moglo računati na dokazame ometače, ni Simu Spasića, ni Vladimira Orlića, pa su po svemu sudeći odgovarajući resursi biti obezbeđeni od strane nadležnih, za to specijalizovanih, državnih organa. To se zaključuje iz činjenice da se upravo desilo neočekivano – da je Zagorka „javno“ progovorila, ali uz pomoć pomenutih resursa.
Nije zanemarena ni okolnost da je ova priredba najavljena kao javna – što će reći da učesnike i vide i čuju široke narodne mase, pa su se organizatori postarali da novinari i ne budu prisutni, jer se ispostavilo da je od znatiželjnih medija za tu istorisku sennicu javnog formata bude zainteresovana samo ona „luksemburgška“ tv N1, pa su organizatori sa žaljenjem morali da saopšte njihovoj reporterki da je sala u kojoj se dešava ovaj performans prebukirana, tako da je ona ovu javnu, a nemuštu sednicu mogla da prati samo iz kancelarije sekretara, jer zašto bi ona bila privilegovana u odnosu na ostale grašane. Ko zna šta bi onda objavila o jednoglasju koje vlada za ovakav rad naše vrhovne tužilačke institucije na jednoj i dva usamljena musketara na drugoj strani.
I na kraju pitanje. Zašto se ovi ljudi ozbiljnih godina brukaju. Ako su mogli godinama da rade u ilegali, koji je to razlog da se eto naprasno pojave u javnosti – na ovakav način.
*Nema to veze ni sa paorskim likom ni sa paorima i seljacima – zavisno gde se kako ovi građani nazivaju. Nema veze ni sa tim gde je ko rođen. Mogao je da se rodi i na beogradskim Terazijama ili mom Banovom Brdu. Paori, odnosno seljani su ljidi rođeni na selu, za razliku od ljudi koji su se rodili u gradu. Ovde je u pitanju ono što se u žargonu podrazumeva pod pojmom seljačina, ono što čovek nosi u duši, a da je po tim kriterijumima naša vrhovna javna tužiteljka parekselans seljamka u duši to je očigledno. Žena koja radi slugansva vlasti godinama ignoriše građane ove zemlje, suprotno zakletvi koju je na Ustavu izgovorila kada se te funkcije prihvatila.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor: Dragiša Čolić
