Ovaj tekst je petnaesti u seriju tekstova Voljena Srbija koji su prvi put objavljeni pre deceniju, razgovora sa Nikolom Janicem.
Ministarstvu Informacija Srbije
Attn: Miodrag Popović
Na znanje ministru Vučiću i ostalim zainteresovanima unutar i izvan ministarstva
Gospodine Popoviću,
U pismu koje sam uputio ministarstvu informacija Srbije i vama kao pomoćniku ministra nisam tražio ništa od svega ovoga o čemu ste pisali u vašem odgovoru. Isključivo sam tražio i tražim i dalje (s pravom koje mi daje činjenica da sam jugoslovenski državljanin) da hitno učinite nešto kako bi se povećala mogućnost širenja informacija među našim ljudima u dijaspori, kao i da prekinete sa katastrofalnim greškama koje su već nanele ogromnu štetu srpskom narodu i državi. Već prvi redovi vašeg odgovora pokazuju koliko ste vi površni i nezainteresovani da neke stvari shvatite ozbiljno.
Pismo koje ste mi poslali počinjete rečima: ”Poštovani g.Janjiću, pre svega je trebalo pismo da potpišete”.
Pre nego što pređem na druge konkretnije i važnije budalaštine u vašem pismu želim da vas podsetim da je pismo o kome govorite potpisano sa Nikola Janić (ne Janjić kako vi pišete), odnosno potpisao sam ga isto onako kao što ste vi potpisali vaš odgovor koji ste mi poslali. Ako mislite da sam moj potpis u pismu poslatom elektronskim putem, kao E-mail, morao da skeniram, onda se izvinjavam. Međutim, sigurno da niste to mislili jer kao sto vidim ni vi ne skenirate vaš potpis. Dakle, vaša konstatacija ostaje nerazumljiva i neosnovana. Nego da pređemo na konkretnije i važnije:
Kada pomoćnik ministra u Srpskoj vladi, predstavnika nekoliko srpskih organizacija u Švedskoj optužuje da ima: ”maniju gonjenja, odnosno paranoju, komplekse više vrednosti, inklinaciju shisofreniji i sl.”, samo zato što je od pomoćnika ministra tražio da učini nešto više i bolje za državu i narod – onda se mora postaviti pitanje: Da li je takvo ponašanje, arogantnost pojedinca ili arogantnost vlasti i režima? Ako je u pitanju arogantnost pojedinca onda je nedopustivo da bilo koja demokratska vlada na kraju milenijuma dozvoli da se takvi pojedinci nalaze u njenom ”potkrovlju”, a posebno pomoćnici ministra koji osećaju bolesnu potrebu da se, zbog primljenog pisma sa opravdanom kritikom, transformišu u doktora psihologije. Ukoliko je ta arogantnost svojstvena režimu, a ne pojedincu, onda bi i svakoj budali trebalo biti jasno (pa i pomoćniku ministra) da se protiv takvog režima mora boriti svim, u jednoj demokratiji dozvoljenim sredstvima.
Nije mi jasno zašto ste vi toliko okupirani mojom ličnošću, a ni jednom rečju u odgovoru ne pominjete i ne odgovarate na ono najvažnije: šta mislite činiti da bi se poboljšale i proširile mogućnosti istinitog informisanja dijaspore!? Da li imate nameru da poštenim srpskim rodoljubima širom sveta, koji žele da šire istinu o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, i dalje uzimate novac iz džepa, odnosno da tvrdoglavo držite na vašem sajtu široku plavu traku čije ispisivanje košta isto koliko i 17 do 20 normalno ispisanih stranica? Umesto odgovora na ova pitanje svo vaše pisanje se vrti oko toga da li ja poznajem srpski pravopis ili sam psihički bolestan i iskompleksiran. I pored sve moje ”šizofrenije”, kako se da zaključiti po onome što vi sami pišete, imali ste, ipak, neku volju ili želju da mi (tako bolesnom) budete ”pouzdan prijatelj i čovek koji bi me podržao uprkos mojim problemima”. Vaša želja je jedno, a stvarnost je da sam ja uvek sam sebi birao prijatelje. Stvarnost je i da ću činjenično da prokomentarišem nekoliko od vas napisanih rečenica, kao naprimer:
”Pre bilo kakvog razgovora sa mnom, ili sa ministrom objavili ste seriju napada na vladu, ministarstvo, RTS (ja sam najmanje vazan). Da li ste to cinili zbog licne promocije (meni se cini da je tako) ili iz nekih drugih, politickih razloga, tek, ostaje cinjenica da ste pljunuli na ljude i institucije koje su, u okviru svoje sposobnosti pokusali da vam omoguce da artikulisete svoja patriotska osecanja”.
Razgovor koji smo vodili ministar Vučić, vi i ja, prošlog leta, bio je jasan. Obavestio sam vas da je švedska vladina ustanova dala novac za rad na projektu iznošenja srpske istine i zamolio da mi date materijal i dokaze koje bih mogao koristiti u TV emisiji. Posebno me interesovalo stradanje Srba u Klečki i Glođanima. Ministar Vučić vam je preda mnom rekao da se hitno i lično postarate da što pre dobijem taj materijal. Vi to namerno niste učinili ni u roku od dve nedelje. Putem medija koje su smele da informišu o tome, upoznao sam javnost o vašem, po meni zločinački nonšalantnom ponašanju prema interesima iznošenja istine o stradanju Srba na Kosovu. Zato mi nije jasno kakav bi to još, po vama, razgovor trebalo da sam imao sa vama ili ministrom? Lično sam iznenađen da ministar Vučić, saznavši za vaše sabotiranje ovako važnog pitanja, umesto da vas momentalno išutira sa položaja na kome se i danas nalazite, njegovim nereagovanjem omogućava nova sabotiranja šireg, odgovornog i profesionalnijeg protoka informacija o stradanje Srba, posle ulaska Nato trupa na Kosmet.
Najveći problem, koji vi niste u mogućnosti da sami rešite, nalazi se možda u činjenici što vi konstantno vršite zamenu pojmova kritike i napada? Dobronamerna, istinita i opravdana kritika pismeno ili javno upućena vladinim službenicima nije nikada napad, već izraz iskrenog i hrabrog rodoljublja. Interesantna je i vaša konstatacija da sam, iznošenjem istine, ”pljunuo na ljude i institucije koje su, u okviru svoje sposobnosti pokusali da mi omoguce da artikulisem moja patriotska osecanja”.
I ova vaša rečenica zahteva odgovor na već postavljeno pitanje: da li je u pitanju arogantnost režima ili pojedinca? Otkriće da vi kao osoba, ili kao zamenik ministra, smatrate da pojedinci i vladine ustanove u Srbiji i Jugoslaviji 1999. godine, treba da regulišu ili (ne)dozvoljavaju ”artikulisanje patriotskih osećanja”, pokazuje da se vi i oni koji omogućuju takvu silu i uticaj nad ljudima, njihovim delima i mislima, treba svi zajedno što hitnije da se sklonite sa vaših funkcija. Tada će se, možda, sva dosad od vas sprečavana artikulacija povratiti mnogim ljudima. Možda će vremenom i shvatiti da se nemaština, glad i izolovanost lakše podnose ako su misli čoveka slobodne i nekažnjene. Dakle, tu je moj problem gospodine Popoviću. Što se ja ne ustručavam da uđem u bilo kakve sukobe sa pojedincima i ustanovama (a kao što vidite i sa ministarstvima i u njima zaposlenim političarima) koji malo čine od onoga što bi trebalo da učine. Ako ne radi naroda i države onda bar radi onog novca koji svakog meseca primate za posao koji ne radite.
Na osnovu vaše sposobnosti da postavljate dijagnoze vi zaključujete da je ”uzrok konflikta” u mojoj želji da pokažem kako sam jedini i najbolji branilac nacionalnog interesa. Opet grešite Popoviću. Nikada nisam iznosio šta ja radim. U poslednjem pismu sam napomenuo da je organizacija ”Glas Srpskog naroda” imala preko 60 medijskih pojavljivanja. Sigurno da nisam ni jedini, ni najbolji, ali sam prisiljen (nadam se da mi niko neće to zameriti ili okarakterisati kao kompleks više vrednosti) da čitaocima ove prepiske navedem samo nekoliko zastupanja interesa naroda kome pripadam. Možda je to neskromno, ali pošto vi sve negirate i nonšalirate moram priznati da sam ja bio taj koji je učestvovao u tih, do danas, više od 60 medijskih debata, intervjua i rasprava u mnogim informativnim emisijama na švedskoj televiziji; http://www.janic.se/?page_id=386 da je na desetine mojih članaka i rasprava objavljeno u vodećim švedskim listovima http://www.janic.se/?page_id=404 gde su na celim, pa čak i na više stranica u visokotiražnim švedskim novinama objavljivani mnogi intervjui i razgovori sa mnom. Ilustracije radi, neskromno ću navesti da su recimo informativne emisije TV-vesti u svojim najavama važnijih vesti najavljivale te intervjue (ne jednom već više puta) i da je vodeći švedski list ”Dagens Nyheter” u broju u kome je objavio razgovor sa mnom imao najavu na naslovnoj stranici sa mojom slikom u boji. Napisao sam (na švedskom) knjigu ”Srpske glave – istina bez odgovora”, a sva prava za objavljivanje na srpskom i svu dobit od prodaje ustupio sam deci koja su ostala bez roditelja u građanskom ratu u Hrvatskoj i Bosni. Napravio sam dokumentarnu televizijsku emisiju ”Intenzivni uticaj”, takođe na švedskom, u kojoj se iznose dokazi o pristrasnom i netačnom informisanju švedskih medija o događajima u bivšoj Jugoslaviji. Momentalno je u završnoj fazi i TV emisija ”Smrdljivo odabiranje” sa sličnom tematikom. Na najvećem antiratnom sajtu u Švedskoj ”Stopa Nato bombe”, mogu se pročitati vredni i interesantni članci. Među mnogim autorima ovih članaka rasprave nalaze se, naprimer: John Pilger, Jonathan Power, Jan Öberg, Oskar Lafontein, Aleksander Solzenitzin, Jimmy Carter, Henry Kissindger, Norman Mailer, Johan Galtung… Moram priznati da na sajtu postoji i jedan kraći tekst ministarstva Srbije. Ali isto tako, uz sav rizik da i ovo tumačite kao ”kompleks više vrednosti”, moram da napomenem da na tom sajtu, pored svih ovih velikana postoje i 5 (pet) objavljenih članka rasprave Srbina, koga vi klasificirate kao shizofreničara, na kraju ovog pisma potpisanog Nikole Janića. Dok navodim samo manji deo aktivnosti koje mi je pripadnost Srpskom narodu nalagala da učinim i što i dalje činim (a od vas na to prinuđen) osećam odbojnost potenciranju ovoga o čemu sam do sada i u prepisci sa vama ćutao. Ali hoću da verujem da će svima, koji čitaju ove redove, biti jasno da su me na neskromnost naterali vaša arogantnost i bezobrazni pokušaji da skrenete pažnju sa glavne teme iz prethodnog pisma, a o čemu u vašem ”odgovoru” niste napisali ni reči.
Ovo sam, takođe, morao navesti kao manji dokaz da imam dovoljno iskustva i znanja o tome kako funkcionišu zapadni mediji i kako se i na njima mogu plasirati srpski stavovi. Nažalost, u ministarstvu informacija Srbije sede ljudi kao vi, odnosno koji misle da su sveznajući i koji mogu da prihvate sve, samo ne kritiku. Vi uporno ignorišete činjenicu da Srbi koji decenijama žive u raznim državama Zapadne Evrope bolje shvataju kako funkcioniše sistem u tim zemljama, nego neki veliki ON koji sedi u fotelji nekog ministarstva u matici. Užasavajuće i neshvatljivo je da vi nikako ne prihvatate da svi ljudi imaju ista prava, pa i pravo da ukažu na mnoge greške koje su učinjene u ministarstvu informacija Srbije poslednjih godina. Umesto da se ljubazno zahvalite na volji i naporima Srba van granica Srbije da vam ukažu na štetne propuste, vi pišete: ”Poslednje ali ne i najmanje vazno je da shvatite da niko nema nista protiv vas ali da se ljudi brane kada ih napadate.” Zaboga čoveče?! Ja ne napadam vas već koliko mogu branim moj narod i moju otadžbinu od svih koji nam spolja mogu naneti štete, pa naravno i od takvih kao što ste vi i koji ste među nama.
Dakle, traženje da nađete hitno rešenje za zamenu odvratne, mokre i štetne široke plave trake, koja se obavezno ispisuje na svakoj odštampanoj stranici sa sajta Ministarstva, kao i upozorenje da se ne pokazuju poznate slike sa žrtvama Nato bombardovanja (od pre četiri meseca), a da se u potpisu tvrdi kako su to ”Nove žrtve albanskih terorista” od pre par dana, vi smatrate (i to smatrate najvažnijim) da ja napadam vas i da se vi morate braniti???!!!
Idete toliko daleko i tvrdite da ministar Vučić ima (verovatno zbog svoje mladosti) još nepopustljiviji stav prema meni, kao i naš ambasador u Švedskoj. Ne shvatam u čemu su to ova gospoda ”nepopustljiva” u odnosu na mene? I šta ja to tražim od njih, a u čemu oni ne bi, na osnovi svih zakona i ljudskih normi, morali ”da popuste”? Tražim li ja da gospoda Vučić i Prlja čine nešto što će smanjiti mogućnost iznošenja istine o stradanju preostalih Srba na Kosmetu, ili zahtevam obratno? Njihov posao je da zastupaju interes naroda i države. Poslodavac su im svi državljani naše zemlje. Što se tiče ambasadora u Švedskoj, gospodina Aleksandra Prlje, tačno je da nismo ”kućni prijatelji”, ali tačno je (ako je verovati tvrdnjama gospodina ambasadora) da on izričito poštuje i ceni sve ono što su ”Glas Srpskog naroda” i ja kao njen predsednik svih godina činili na polju informisanja švedske javnosti o stradanju srpskog naroda i nepravdi koja mu se svakodnevno nanosi. Sigurno je da ambasadoru nije bila prijatna sva izrečena i napisana kritika na njegov račun. Međutim, bilo bi nepošteno prećutati činjenicu da je gospodin Aleksandar Prlja (nasuprot vama) imao mogućnost da odvoji svoju ličnu povređenost i da ne dozvoli da se i dalje sabotiraju aktivnosti od interesa našoj državi i našem napaćenom narodu.
I na kraju gospodine profesore (jer vidim da vam nije dovoljno da budete samo psihijatar već ste i profesor srpskog jezika i književnosti) dozvolite da prokomentarišem još jednu rečenicu, odnosno onu gde mi prijateljski savetujete i pišete: ”Sa druge strane, zao mi je sto na to moram da vam skrenem paznju: naucite, zaboga pravopis srpskog jezika, iako znam da je situacija sa nasim dopisnim skolama veoma teska.”
Šteta gospodine da je u matici situacija sa ”dopisnim školama teška.” Mnogo je toga što je teško u mojoj dragoj otadžbini Srbiji. Ima li bar nešto gospodine Popoviću, čime se možete pohvaliti da je vaše ministarstvo (ili vlada) našem narodu ”olakšala” otkad ste na vlasti? Da li dopisne škole danas uopšte i postoje u Srbiji? Ako postoje bio bih zahvalan da mi javite neku adresu. Više od polovine mog života (33 godine) živim u Švedskoj i ne tvrdim da mi je srpski pravopis na zavidnoj visini. Neće me biti sramota da popravim moje “poznavanje srpskog pravopisa“ makar i uz pomoć dopisnih škola. Momentalno pisanje i poznavanje mog maternjeg jezika dovoljno je da mogu napisati šta osećam i želim, a da normalni ljudi to razumeju i shvate. Čudi me da vi niste uspeli da protumačite o čemu sam vam pisao. Voleo bih na primer, kada bi postojala neka škola u kojoj bi vi mogli da izučite sistem informisanja (jer to vam je sada zvanična i profesija i funkcija) i budete njen učenik. Ukoliko postoji i ukoliko biste mogli da položite prijemni za tu školu, rado bih i sam dao još jedan doprinos interesima naše države – dobrovoljno bih finansirao vaše školovanje. Naravno ne zbog vas lično, već zbog toga što je Srbiji danas, više nego ikada ranije, potrebno iskreno rodoljublje i znanje. Na osnovu činjenica o vašem ponašanju slobodan sam zaključiti da kod vas ne postoji ni jedno, ni drugo.
I još nešto, gospodine Popoviću! Na dva mesta u vašem pismu pominjete švedsku i pišete je sa dva S. Nisam siguran da li je u pitanju pisanje ili mucanje? Slušao sam vas samo jednom kada ste na Kolarčevom univerzitetu, kao tadašnji urednik satelitskog programa RTS-a, mucajući pokušali da predstavnicima dijaspore odgovorite na mnogobrojne kritike koje su vam i tada bile upućene. Razlog tom mucanju bio je nedostatak činjenica sa kojima bi ste mogli parirati tadašnjoj kritici. Ondašnje mucanje bilo je u vašoj artikulaciji, a koliko mi je poznato to ne bi smelo da se primeti i u pisanju, pa mi je ostalo nejasno da li vi srpski pravopis tumačite bukvalnim povinovanjem Vukove izreke: „Piši kako govoriš, govori kako pišeš“. Ili vi mucate i u govoru i u pisanju isključivo u situacijama kada uporno hoćete da odbranite nešto što je neodbranjivo (kao naprimer vaše ponašanje i nerad) ili kada nemate argumenata da parirate rodoljublju i poštenju? Nemojte da vas to brine. Shvatio sam da se vaše ”Ssvedska, Ssvedska” odnosi na kraljevinu Švedsku, gde ja već decenijama živim ali i dalje pulsiram otkucajima srca mog srpskog naroda.
Dakle, gospodine Popoviću, zaključak svega mora biti:
a) Da se i dalje na sajtu Ministarstva i na tekstovima koji se ispisuju nalazi preširoka plava traka koja, onima koji žele da prosleđuju ponuđene informacije, stvara nepotreban momenat iritacije i čak do 20 puta uvećan i nepotreban trošak.
b) Da je neosporno da postoji neki „psihički poremećaj“, što se ne može negirati. Čitaocima ostaje da oni zaključe da li je ta psihička poremećenost prisutna kod onoga ko traži korisne izmene za ceo jedan narod i državu, ili kod osobe koja uporno odbija da diskutuje te promene, jer mu je primarna lična tvrdoglavost, arogancija i sujeta, ispred interesa svog naroda.
Nastaviće se…
Nikola Janić
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-14-tuzno-i-sramno-nazalost-istinito-4/
