Ma šta činili, koliko god dokazivali da su deo „kulturne Evrope“, Zapad je i Srbe i Ruse video kao deo jednog, u osnovi stranog i neprijateljskog sveta, koji ispoveda pogrešne, jeretičke (pravoslavne, komunističke, neliberalne) vrednosti i svojom veličinom predstavlja pretnju
Pohodi Zapada na Rusiju gotovo po pravilu su počinjali na Balkanu, napadima na Srbe. Današnji pokret NATO-a ka ruskim granicama, asimilacija i uništavanje ruskih zajednica (Donbas je samo jedna od njih) i rat u Ukrajini, započeli su pohodom na Jugoslaviju, uništenjem Republike Srpske Krajine, sakaćenjem Republike Srpske i razbijanjem Srbije.
Potrebno je, međutim, da razumemo da je reč o drevnoj pojavi, koja se ciklično ponavlja bar osam vekova.
Zašto je tako? Srbi, pa čak i Rusi, naime, naročito u poslednja dva veka, pokušavali su da pobegnu sa Istoka i da se vežu za Zapad. Završavalo se tako što bi se, pre ili kasnije, vraćali Istoku.
Ma šta činili, koliko god dokazivali da su deo „kulturne Evrope“, Zapad ih je video kao deo jednog, u osnovi stranog i neprijateljskog sveta, koji ispoveda pogrešne, jeretičke (pravoslavne, komunističke, neliberalne) vrednosti i svojom veličinom predstavlja pretnju.
Gledano sa Zapada, rešenje je bilo i ostalo samo u tome da se Istok preda, odustane od sebe, potčini se zapadnoj „volji za moć“ i kolonizaciji.
Doba krstaških pohoda Šveđana i tevtonskih vitezova na Rusiju kneza Aleksandra Nevskog započelo je, u stvari, u prvim godinama 13. veka, rimokatoličkom okupacijom Srbije i krstaškim rušenjem Vizantije. Prvi u nizu krstaških pohoda ugarskih kraljeva protiv srpskih „jeretika“ u Bosni odigrao se gotovo u isto vreme kada i pohod Šveđana, koji je na Nevi zaustavio Aleksandar Nevski.
U poznom 16. i ranom 17. veku, u dobu Brest-Litovske unije i poljske okupacije Moskve, Srbi su se, kao najzapadniji pravoslavni narod, našli prvi na udaru rimokatoličke protivreformacije.
Planovi Rimske kurije, ponižene uspesima protestanata, podrazumevali su prevođenje u uniju pravoslavnih, slovenskih prostora od Jadranskog do Barencovog mora.
Sa istoka su, međutim, dolazila mnogo veća iskušenja. Srbi su u to doba masovnije prelazili u islam nego u rimokatoličku veru. Upravo u vremenu Brest-Litovske unije i ustanka Kuzme Minjina i Dimitrija Požarskog, izbio je prvi veliki ustanak Srba protiv Osmanskog carstva, predvođen najvišom jerarhijom Srpske pravoslavne crkve.
Povratak Rusije u Belorusiju i Malorusiju (današnju Ukrajinu) nastavio se kretanjem, obalama Crnog Mora i Dunava, preko Moldavije i Vlaške, ka pravoslavnom Balkanu.
Celo tzv. Istočno pitanje moglo se svesti na sukob između rimokatoličko-protestantske i pravoslavne Evrope, povodom budućnosti osmanskih balkanskih i bliskoistočnih poseda.
Tako ga je definisao Milorad Ekmečić, za razliku od svog prethodnika Vasilja Popovića, velikog srpskog istoričara i zapadnjaka, koji je u Istočnom pitanju video sukob između hrišćanske Evrope i muslimanske Azije.
Zato su zapadne sile u pravoslavnim balkanskim hrišćanima, naročito Srbima, po pravilu videle produženu ruku Rusije. Takva slika Srba opstaće do današnjeg dana i doneće im mnogo nevolja.
Napoleon je pre pohoda na Rusiju podsticao turske kaznene pohode na Karađorđevu ustaničku Srbiju i nudio sultanu svoje kopnene trupe. Od kada je Karađorđe prvi put prešao Drinu i potukao bosanske Turke na Mišaru, naročito pošto su se dalmatinski katolici digli na oružje da bi podržali flotu admirala Senjavina na Jadranu, Napoleon je u Srbima video samo oruđe ruskog prodora ka Jadranu. Njegov potonji pohod na Rusiju doneće im nezapamćena stradanja.
Pomoć Rusije u borbi balkanskih pravoslavnih hrišćana za oslobođenje od turske vlasti, počevši od doba Petra Velikog, bila je, međutim, neprocenjiva.
Sa industrijskim ubrzanjem istorije Evrope i sveta, učestali su i pohodi Zapada na pravoslavni Istok. Krimski rat je bio izuzetak od opšteg pravila. Srbija je u njemu ostala po strani. Novi rusko-turski rat i ratna kriza iz 1878, kada su se ruske trupe i britanski ratni brodovi sreli na obalama Mramornog mora, započeli su ustankom Srba u Hercegovini (1875) i srpsko-turskim ratom, u kome su ključnu ulogu odigrali ruski dobrovoljci (1876). Sanstefanski mir i Berlinski kongres doneli su, međutim, i Srbima i Rusima niz uzajamnih razočarenja.
Zajednička nevolja brzo će zalečiti ove rane. Prvi svetski rat bio je, u stvari, još jedan veliki pohod rimokatoličke crkve na pravoslavne Srbe i Ruse. Tako ga je video još Tomaš Masarik, ali ne i ruska i srpska istoriografija, koje su decenijama bile zauzete istraživanjem Lenjinove i Titove revolucije.
Juriš na ruski Istok počeo je pritiscima na Srbiju. Rusija je bila javno ponižena 1909, kada je Austro-Ugarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, zapretila Srbiji ratom, da bi, pošto je Rusija stala iza Srbije, u Petrograd konačno stigao ultimatum nemačke vlade. Slična poniženja Rusija je pretrpela 1912. i 1913. u dve albanske krize, nastale zbog namere Austro-Ugarske i Nemačke da po cenu svetskog rata spreče da Srbija (i preko nje Rusija) izađe na Jadransko more.
Kada je, posle Sarajevskog atentata, u Beograd stigao novi ultimatum Beča, među silama Antante samo je Rusija bila rešena da odbrani Srbiju.
Moć Rusije, privremeno poražene 1917-1918, nedugo zatim, u dobu SSSR-a, biće višestruko uvećana. Događaji iz 1941. u jednom važnom detalju liče na današnja zbivanja. U proračunima odnosa snaga, dobijanje na vremenu može da bude ključni faktor. Puč srpskih oficira i potonji Aprilski rat 1941. godine oduzeli su Hitleru dragoceno vreme, učinivši ga lakšim plenom Crvene armije i „generala zime“.
Od 1991. do 1999, dok je osvajač pokoravao Srbe, Rusija je imala vremena da se osvesti i pripremi za odbranu. Nebrojene su izjave najviših ruskih zvaničnika o tome kako su ih agresija na Srbe 1999. i otimanje Kosova i Metohije učinili svesnim propasti međunarodnog poretka, kao i neposredne opasnosti koja je zapretila Rusiji.
Ideološke izmaglice uglavnom služe otežavanju osvešćivanja i suočavanja sa činjenicama. Da li je rat u istočnoj Evropi 1941-1945. bio samo sukob dva totalitarizma, ili borba Rusa, suočenih sa namerom da budu istrebljeni, za goli život? Postoji li danas, u vremenu pokušaja da se EU izjednači sa Evropom, u evroazijskoj Moskvi jasna svest o tome da Rusija nije manje evropska država od atlantske Britanije ili Nemačke, koja je zaboravila lekcije iz 1945? Shvataju li u Beogradu da Srbija nije manje evropska zemlja od Hrvatske, Bosne, ili Albanije, zemalja u čijem zvaničnom, javnom diskursu i praktičnoj politici prepoznajemo poruke iz vremena Hitlerove ujedinjene Evrope?
Neprijatelj vekovima gleda na ruske i srpske prostore kao na geopolitičku celinu. Da li to čine Rusi i Srbi? Jesu li zaista svesni opasnosti koje im prete, jesu li sasvim solidarni u nužnoj, odsudnoj samoodbrani?
