Ako je normalno da Srbi budu isključeni iz političkog procesa, zašto im ne bi bilo zabranjeno i da pevaju o svojoj slobodi
Gabrijelu Eskobaru, zameniku pomoćnika američkog državnog sekretara, skoro koliko i našim košarkašima i Novaku Đokoviću dugujemo iskrenu zahvalnost. Svako nam je od njih ponaosob lepo pokazao gde nam je mesto, što će reći, veseli se, srpski rode. Zbog slobode, kako glasi nastavak tog stiha i njegova najvažnija poruka. Nije ni čudo što su suze radosnice potekle svima koji nisu zaplakali od muke.Naime, ”građani koji su bili na dočeku (košarkaša i Đokovića ovog utorka) ili ga pratili putem televizije zadojeni su mržnjom, depolitizovani i etnonacionalistički podešeni”.
Bio je to tamo, na balkonu Starog dvora i oko njega, ”krešendo etnonacionalističkog kiča. Nacija, srpski rod, srpski sportski duh, istorijska stradanja i istrajnost… – ništa od ordinarnih etnonacionalističkih matrica nije preskočeno”, sve sa ”novokomponovanim naci-šundom Danice Crnogorčević i sa podignuta tri prsta. Pevalo se srpskom rodu, Nemanjićima, Obilićima i ostalim akterima i manastirima Srednjeg veka. Petrovići, Obilići, Nemanjići teško da i preko kolektivno nesvesnog mogu imati ikakve veze sa Svetskim prvenstvom u košarci u Manili, 2023. godine, ali imaju veze sa legitimizovanjem rata i ’srpskim preimućstvom’ nad ostatkom sveta”…
Bio je to ”politički i nacionalistički kič”, jer, ”neobično je tragično biti drugi na svetu a onda kod kuće klicati Srednjem veku uz nacionalističke poruke, i to na prostoru gde još uvek postoje ljudi koji doslovno i simbolički krvare baš zbog nacionalizma… Potpuni trans je ostvaren skandiranjem ’Kosovo je srce Srbije’”, i stoga, ”da je živa, Leni Rifenštal bi imala šta naučiti od reditelja dočeka”, uostalom, ovo je nenormalno društvo a nenormalni su i sportisti, jer, da su normalni, ”ne bi dozvolili da se doček pretvori u običnu manipulaciju građanima”.
Ovako je u jednom od onih korporativnih medija na srpskom jeziku, koji se lažno predstavljaju kao nezavisni, opisan doček srpskih sportista. Baš to oni misle o svima nama, koji ne mislimo kao oni.
Normalno da ne mislimo kao oni, to jest, kako da tako nešto pomislimo kad smo videli onolike mlade ljude koji se sa svojim sportistima od sveg srca raduju njihovim uspesima. I, zamislite taj veoma neobičan slučaj, dok proslavljaju uspehe predstavnika svoje zemlje, oni pevaju o svojoj zemlji i narodu.
Štaviše, ”veseli se, srpski rode” pevali su, zajedno sa okupljenom omladinom, i to uzdignutih ruku, ponajbolji na svetu. I sa njima najbolji na svetu svih vremena.
One suze Novaka Đokovića predstavljaju i najprecizniju definiciju skupa koji je izazvao onakav govor mržnje.
Ili, kao i Novakove suze, košarkaška lopta s potpisima svih saigrača, koju je Aleksa Avramović doneo iz Manile humanitarnoj organizaciji ”Srbi za Srbe” za donatorsku večeru za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji.
Najbolji Srbi na svetu su srpske patriote. Kakvim sličnim uspehom mogu da se pohvale oni što im poručuju da nisu normalni zbog toga što su patriote i što se raduju sa svojim narodom i onom decom?
Oduvek je, uostalom, ovde tako i bilo. Najbolji u ovoj zemlji su ovu zemlju voleli. Setimo se 1.300 kaplara. Ovo je osveta loših đaka, oni dobri su dali krv za svoju zemlju kad je to bilo potrebno, sada je dovoljna košarkaška lopta s potpisima, premda je Boriša Simanić dao i bubreg. I Boriša je bio na balkonu Starog dvora.
Proslava naših sportskih uspeha, naravno, ne bi izazvala onakvu provalu mržnje da to istovremeno nije bila i lekcija iz patriotizma koju su nam održali najbolji na svetu, sportisti i deca koja su im klicala. Ne bi ih tako (za)mrzeli da nisu horski zapevali ”veseli se, srpski rode”, i to, baš, ”zbog slobode”.
Drugim rečima, srpskom rodu nije predviđeno da bude slobodan. I još manje da u takvom stanju slobode i veselja bude ”od Prizrena do Rumije”.
Na to nas je, te zbog toga njemu hvala, podsetio pomenuti zamenik pomoćnika sekretara Eskobar. Na pitanje ”Glasa Amerike” o reakciji Amerike na eventualni ulazak (pro)srpske koalicije ”Za budućnost Crne Gore” u Vladu Crne Gore on je otvoreno priznao da su Crnoj Gori njeni NATO partneri to zabranili.
Njegovim rečima, u kojima se nazire i ton pretnje, ”bilo je mnogo preporuka, ne bih rekao zahteva, već preporuka iz SAD, Evropske unije, Velike Britanije i čak i NATO-a da bi Crna Gora trebalo da izbegne da u svoju koaliciju uvede anti-NATO, antizapadnu političku stranku koja je i protiv Evropske unije. Ako Crna Gora to uradi, onda bira da prihvati pritisak druge zemlje u odnosu na preporuke transatlantske zajednice. Ne mislim da je sada potrebno razmišljati o tome šta bi se posle dogodilo. Crna Gora je veoma čvrsta i dobra NATO članica i saveznica i očekujemo da to nastavi i dalje.”
Dva važna zaključka mogu da se izvuku iz ovih nekoliko rečenica.
Pod jedan, NATO nije skup demokratija nego diktatura; ko god tvrdi drugačije ili nema pojma šta priča, ili namerno laže. Jer je Eskobar sad jako precizno objasnio da uopšte nije važno kako narod glasa, nego, kako mu NATO naredi da te glasove rasporedi. Ko ne dobije odobrenje NATO-a, ne može u vladu, tako se ponaša svaka dobra NATO članica.
Dok se drugi, i još važniji, zaključak odnosi na položaj Srba u ovakvom NATO poretku. Njih, naime, treba da nema. Eto jedinog ispravnog objašnjenja ”Oluje” i progona Srba s Kosova i Metohije; u slučaju Crne Gore, budući da okolnosti ne dopuštaju tu vrstu tretmana, kad Srba već mora da ima, dovoljno je da ih nema u političkom smislu. Pa zato i ne smeju u vladu te dobre NATO članice, da se tamo nešto na tu temu pitaju. Nema za njih prava glasa.
Ali baš to nam je još pre pet godina objasnio američki general Kertis Skaparoti koji je, svedočeći pred Odborom za oružane snage američkog Senata u svojstvu glavnog komandanta NATO snaga u Evropi, saopštio da je sa stanovišta Amerike, to jest, NATO-a, problematičan čitav srpski narod na Balkanu.
A kako i da ne bude kad se onako veseli svojoj slobodi, umesto NATO diktatu, po čitavom tom simboličkom krugu od Prizrena do Rumije. Nijednom okupatoru, uključujući i saradnike okupatora, pesma o slobodi ne može da bude po volji. Pogotovo kada je zapevaju najbolji na svetu.
autor:Nikola Vrzić
