Samo u poslednjih nekoliko dana vladajući politikanti su na rečima toliko naoružanja pribavili da bi i sam NATO dobro razmislio pre nego nas prijateljski opet počastio osiromašenim uranijumom. A sve je počelo od Hrvatske i navodnih pretećih poruka koje niko sem politikanata nije tako razumeo.
Naime, Vlada Hrvatske objavila je da od Pentagona dobija veoma moćno naoružanje, koje je, kako su odmah procenili režimski mediji dovoljno moćno da može imati domet ne samo do Beograda već i do Niša. Mediji su takođe objavili da je ova vest, veoma stresno delovala na stanovništvo Srbije. Ovim unapred smišljenim spinovima o „uznemirenim građanima Srbije“ odmah su se pridružili i politikanti spuštajući tenziju koju su sami podigli navodeći da mi imamo keca, i to ne jednog, u rukavu da „uzvratimo Hrvatima“. „Uznemireni građani“ od svojih „zaštitnika“, sem što su obavešteni da su uznemireni takođe su saznali i da Hrvatska ovakvim potezima, kao što je nabavka oružja, šalje Srbiji ratnohušačke poruke ali da ne brinemo.
Istina je zapravo potpuno drugačija. Niti su građani zainteresovani za Hrvatsku, niti za njeno oružje, niti je Hrvatska ijednog trenutka, sem uobičajenih srrbomrzačkih poruka, slala neke preteće poruke Srbiji, ali u predizbrnoj kampanji biće i što biti ne može.
Pravo Hrvatske da se naoružava niko ne može osporiti. Kao svaka normalna zemlja, koja oseća poremećaj geopolitičkih tektonskih ploča koje drhte pod nogama sveta i ona je rešila da koliko toliko osigura svoje građane. Za razliku od Srbije čiji vlastodržci prvo moraju da dignu dva prsta i pitaju Zapad da li smeju u nužnik, slučaj Hrvatske u samostalnom donošenju odluka nije toliko drastično poremećen. Doduše, Hrvatska kao rimokatolička zemlja, odavno opredeljena i duhovno i moralno ka zapadnim vrednostima, i kada ispunjava naloge ispunjava naloge svojih. Onih koji su kroz sve ratove bili njena podrška u ubijanju i zatiranju Srba, tako da njeno poltronstvo je prirodno vraćanje duga. Dok u slučaju Srbije, koja je pravi primer zapadne kolonije i poltronstvo prema Zapadu nema granica, teško je naći logično objašnjenje.
Međutim u svemu ovome zanimljivo je da su samo naši vlastodržci videli nekakvu preteću poruku. Na ovu vest prvi se oglasio Neboša Stefanović, aktuelni ministar unutrašnjih poslova, u pauzi dok vodi istragu protiv samoga sebe, odmah je oštro odgovorio Hrvatima da neće dozvoliti da građani Srbije budu poniženi od strane Hrvatske.
Kako je uopšte moguće da nas ponize Hrvati više nego što to svakodnevno rade domaći vlastodržci, uključujući i aktuelnog ministra unutrašnjih poslova, vlasnika sumnjive diplome, nekretnina sumnjivog porekla, poznatijeg i kao slina, koji se u toku radnog vreme bavi proricanjem budućnosti, doduše ne gleda u dlan, pasulj ili šolju kafe već ko svaka državna gatara u papir iz BIE.
Ali eto, takvi, poput Stefanovića, Vučića, Zorane Mihajlović, Vulina, Dačića, koji nas svakodnevno ponižavaju svojim lažima, obmanama koje su i detetu od tri godine očigledne, sada tobože, baš u toku predizborne kampanje hoće da nas spašavaju od Hrvata. Šta više, sve ove izjave i njihovo cirkusko ponašanje je još jedno i nizu poniženja srbskog naroda.
Valjda je to ostalo još iz radikalskih dana u svesti ili ih je savetovao stari učitelj Šešelj, da ako nema neprijatelja tu su uvek Hrvati, pa što ih ne iskoristiti?!
Sa druge strane skupljačima predizbornih poena ne pada na pamet da urade nešto konstruktivno i korisno, niti da osude svoje zapadne prijatelje koji već godinama obučavaju Šiptare na Kosovu i Metohiji i nesumnjivo ih kontrolisano naoružavaju!
Takođe, licemeri ne pominju ni činjenicu da je zemljoposednik srpskih oranica u severnoj pokrajini ni manje ni više nego Branimir Glavaš osuđeni ratni zločinac. Kao ni da je golemim delom srbska privreda i veletrgovina u hrvatskim rukama. I da ova VLAST (kao i predhodna) dozvolivši takvo poslovanje Hrvata u Srbiji, koje podstiče i podržava dok srbsko suzbija i uništava, DIREKTNO pomogla finansiranje države Hrvatske i omogućila njeno naoružavanje.
Da li je nekome od njih ikada došlo iz donjeg dela tela u gornji, da nije rat samo kad se puca iz pušaka i kada se ispaljuju rakete. Nego, rat je i ekonomski. I kulturološki. A pre svega obaveštajno-bezbednosni.
A uostalom zašto se toliko bune povodom naoružavanje Hrvatske, budući da i oni nas vode istim putem, u istu „prijateljsku“ zajednicu, gde ćemo svi biti isti, „jedna velika i srećna porodica“, i gde je svejedno ko ima više ili manje oružja, pa neće valjda „eropski brat na evropskog brata“? Ili nije ni blizu tako?
Pre nekoliko meseci u jeku izbegličke krize kada je Hrvatska, odlučno odbijala da propušta azilante preko svoje teritorije, dok je domaći poltron raširenih ruku dočekivao potencijalne teroriste, među kojima su bili i islamisti koji su izvršili napad u Parizu, i kada su bili zatvoreni granični prelazi na nekoliko dana, što je bio još jedan idiotski potez skupljača predizbornih poena, napravljena je ogromna materijalna šteta privrednicima i izvozu. Nedavno je Hrvatska izjavila kako će oštećeni naplatu morati da potraže u Srbiji. Ovim povodom niko se od nadležnih nije oglasio. Najverovatnije štetu koju su sami napravili, kako bi tobože prkosili Hrvatima, dok Madžarima koji su isto tako zatvorili prelaze ni reč nisu rekli, isplaćuju u tišini.
Ako zanemarimo gluposti i gomilu praznih priča o sopstvenoj proizvodnji oružja koju briselski đaci u Srbiji pominju, a koji podsećam i za nužnik dižu dva prsta, jedina ozbiljna priča oko naoružanja jeste dobijanje S 300 iz Rusije. U svojoj kolumni Aleksandap Pavić, odlično je pojasnio izjavu Rogozina da će Rusija razmotriti uslove snadbevanja Srbije ruskim raketnim sistemom. Pavić navodi da Rogozin tako nešto ne bi izjavio sam od sebe, i da iako se niko od vlastodržaca još uvek nije u javnosti oglasio i zvanično izjavio da je Srbija tražila pomoć u naoružanju od Rusije, nekih pregovora je ipak bilo.
Ipak, nabavka ovog sistema može da potraje, ovaj put ne sumnjam – taman dok ne prođu izbori koji su na pragu. Vanredni naravno. Jer za plate, penzije, trudnice, lekare, policijsko-vojnu opremu, oružje i sve ono što je potrebno i na čemu se štedi – ne mora da se ima, za izbore mora, a kojom ćemo ih pokrajinom ili novom izdajom platiti, to ćemo tek da vidimo.
Plašim se samo da posle ovog predizbornog naoružavanja kada dođe ono vreme što kojekakvi pominju „da se prodaje krava e da li bi kupili pušku“ – nećemo imati ni kravu ni pušku.
Vesna Veizović
vaseljenska.com
