Šta je to što pred nama već dobija skoro pa jasne obrise Trećeg svetskog rata? Ne bih se usudio da kažem da je previše očigledno i da je kršteno pravim imenom, ali ono što bih se usudio da kažem jeste da taj rat koji će početi zbog globalizacije, koja je imala lažnu nameru da ceo svet ujedini u miru i kulturi (iako od početka pokazuje da zaista ne želi to), pa je umesto toga sve ujedinila u ratu, odavno već traje u našoj zemlji. I ne samo da traje, nego nas je doveo do nesagledivih posledica po nacionalno biće.
Društvene mreže su pune saosećanja sa žrtvama tuđih ratova, dok mi svoje ratove ne samo da nismo rasvetlili kroz nauku i osvestili kroz naše poimanje posledica, već smo ga produžili i produbili, a sve pod patronatom istih onih sila koje to vrlo uspešno čine u celom svetu.
Jedna od najvećih pobeda Zapada nad nama je Dalsov plan koji je jedino u Srbiji sproveden tako temeljno i s toliko naše ljubavi prema samouništenju koju smo nazvali privrženošću demokratiji. Neki od rezultata tog plana jesu i ona zastiđa svojih roditelja i vedete školskih hodnika, nikako učionica, koje nam sad naša javnost plasira kao nacionalne trudbenike i zaslužne građane ove zemlje.
Jedan od primera se dogodio ne tako davno… Naime, ministarstvo je poslalo dopis školama da je za školarce zabranjena proslava nove godine u prostorijama škola, jer je „veoma tužna godina za nama” – sa čim se možemo složiti – ali ne i kada čujemo da za dočeke po našim trgovima za naš novac pevaju Cece, Ace, Jece, Kuce i Mace, troši se brdo vatrometa i raduje se do zore. Ukoliko tugujemo za svojom decom, onda treba da tuguje cela zemlja, a ne da tuguju samo školarci koji su zločinima najviše i bili pogođeni, kako bukvalno, tako i u svakom drugom pogledu.
Škole su zatvorene mesec dana ranije kako bi se „sredili propusti i kako bismo novu školsku godinu dočekali spremni na sve izazove”. I šta se dogodilo… Na početku školske godine rečeno je da je zabranjeno u trenerkama ići u školu. To je sve. Sad čujem kako su škole dobile i novi dopis o tome da dojavu o bombi treba shvatati ozbiljno, ali da nastavnici i profesori treba da traže eksplozivnu napravu u školi, pa ukoliko je nađu, da pritisnu „panik taster”. Čekajte… A onoliki policajci za koje ste rekli da će biti zaposleni u svim školama u Srbiji? A dežurne ekipe zadužene za eksplozivne naprave…
Zbog čega sam baš školu uzeo kao primer… Zbog toga što je to jedina insitucija koju smo do kraja zapostavili, a nijedna druga nas neće izvaditi iz ove provalije u koju padamo. I nisu za to krivi policajci, učitelji, nastavnici, profesori, ponajmanje đaci, krivi smo mi kao društvo koje dozvoljava sve ono što nekada davno ne bi, i to u slučaju najvećih problema.
Mi smo kolonija, a kolonija ima kolonijalnu upravu koja sedi negde po Americi ili Engleskoj i gleda šta sledeće da nam smesti, međutim, kada bismo iskoristili bogom danu zemlju, pa se bavili poljoprivredom i stočarstvom, sa ovoliko oranica, mogli bismo da hranimo pola, a možda i celu Evropu. Ta prednost u ovom dobu gladi i neizvesne budućnosti mogla bi da bude naša poluga uz pomoć koje bismo eliminisali upliv kolonijalne uprave u sve sfere našeg života, pa bismo mogli da pregovaramo o određenim stvarima.
Ali ne, deo naroda se odmah posvađa na nivou toga ko će dobiti subvencije, zašto ova stranka ima ovo ministarstvo, zašto ona nema ono drugo itd. Mi smo odavno postali jako ekscesni, naš mentalitet je doveden do jednog nigde drugde viđenog ekstrema i za to možemo kriviti ceo dvadeseti vek, ratove, pa i kolonijalnu upravu koja je jako dobro izvršila ono što se zahteva Dalsovim planom.
Međutim, napredak i osvešćenje možda leži upravo u tome da shvatimo da ovaj sadašnji mentalitet, taj incidentni, uopšte nije naš. On je samo proizvod našeg pravog identiteta – onog koji baštini moral, čast, rad, disciplinu, veru – sve ono što nas je spasilo od nestanka, pomešanog sa ovim voajerizmom, materijalizmom, rijalitizacijom postojanja, politizacijom sveta i netrpeljivošću prema tradiciji, a to su nam nakalemljene vrednosti. Usled te kombinacije, mi smo postali ovako ekscesni, jer je naš pravi mentalitet u stalnoj koliziji sa nametnutim i brižljivo negovanim novim identitetom. I dok se ne vratimo sebi, ovo što smo poslednjih 70-80 godina biće odrednica našeg postojanja.
A ja ne verujem da smo mi narod Karleuše, Mitrovića i dece koja ubijaju svoje drugare, već narod Tesle, Svetog Save i ljudi koji su prelazili pakao albanskih planina ne bi li se vratili u zemlju koju su voleli. Previše smo kao narod dece izgubili da bi ovo bila tačka našeg nestanka.
Milan Ružić
