Pravi kraj rata

Srbi su odigrali odlučujuću ulogu u pobedi nad Nemačkom, Austrougarskom, Bugarskom i Turskom i trijumfalno završili Svetski rat na današnji dan 1918, kada je potpisana bezuslovna kapitulacija Bugarske

Mi ni danas ne uvažavamo činjenicu da su Kraljevina Srbija, tj. ratujući Srbi, odigrali odlučujuću ulogu u pobedi nad Nemačkom, Austrougarskom, Bugarskom i Turskom i trijumfalno završili Svetski rat na današnji dan, 29. septembra 1918, kada je u Solunu potpisana bezuslovna kapitulacija Bugarske. Posle veličanstvenog i strašnog proboja Solunskog fronta na Kozjaku i Dobrom polju, koje je izvela srpska vojska pod komandom vojvode Živojina Mišića, Bugarska je za dve nedelje prosto samlevena vojnički, ali i strahom da Srbi ne počnu da se svete za jezive zločine nad svojim narodom, te pohitala u Solun da se Francuzima ponudi kao „virtuelni saveznik” (isto će učiniti u sledećem ratu sa Sovjetima), nudeći svoje trupe za borbu protiv Centralnih sila, što je D’Epere sa gađenjem odbio.

Odmah su se predali i Turci, mesec dana kasnije, potpuno odsečeni od Evrope i svojih nemačkih mentora. Nije mogla ni Austrougarska da brani nijednu od „svojih zemalja” okrenutih Srbiji i potrčala je sasvim na drugu stranu, Italijanima, pred kojim je kapitulirala u kraljevoj vili kod Padove. Isti strah od ljutih i osokoljenih Srba sve ih je poterao na razne strane. Nemačkom kajzeru bilo je odmah jasno da je ceo Svetski rat izgubljen. Saznavši za bugarsku kapitulaciju, Vilhelm Drugi je uputio Bugarskoj Vrhovnoj komandi sledeće reči: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je ishod rata. Sramota.” Dileme nije bilo: solunski prolom bio je pravi kraj rata i potpuni slom tri carevine koje su taj rat vodile protiv Srbije.

Zora sviće sa Istoka

„Maršali Ludendorf i Hindenburg su 29. septembra zatražili od vlade da se obrati neprijateljima za primirje… ‘Put ka Beču je bio otvoren, a front u Francuskoj preokrenut’. Engleski vojni pisac Lidel Hart navodi da je posle solunske kapitulacije ‚nemačka vrhovna komanda izgubila živce samo za nekoliko dana, mada situacija na zapadnom frontu nikad nije bila onoliko rđava kako su 29. septembra pretpostavljali Ludendorf i Hindenburg zbog moralnog udarca na solunskom frontu. Vest o odluci ove dvojice brzo je prohujala kroz celu Nemačku. ‘Ništa je nije moglo sprečiti ili zaustaviti’. Britanski premijer Lojd Džordž piše u poglavlju ‘Zora sviće se Istoka’ svojih memoara: ‘Rat je bio izgubljen u vojnom smislu kad je slom Bugarske… za kojim je došao slom Austrougarske… potpuno izmenio situaciju nemačke vojske na bojnom polju. Od tog vremena bio je očevidno uzaludan svaki pokušaj da se dobije mir čisto vojničkim putem. Slom Bugara ubrzao je predaju Nemaca i učinio nepotrebnim još godinu dana ratovanja, kao što su predviđali Peten, Foš i Hejg’. Sve analize, koje su u Nemačkoj vršene između dva rata potvrdile su ove zaključke, na kojima je i Hitler zasnivao svoje gledište da je na Solunskom frontu počeo slom nemačkih snaga u Prvom svetskom ratu” (Opačić, 1984, 291 passim).

Nije Hitler mislio na totalne poraze nemačke 11. armije kod Kruševca i Niša posle proboja Solunskog fronta i to od Srba, ojačanih dvema francuskim kolonijalnim divizijama i jednim konjičkim odredom, nego na ukupni moralni i strateški slom cele zapadne ideje o prodoru na Istok, koju je sam usvojio i koja još uvek traje. Ceo 20. vek protekao je u znaku ove ideje i sada, početkom novog milenijuma, prebiva u Ukrajini sa novim gazdom i izgledima ravnim onim koje smo već videli.

Ceo prvi svetski rat ponavlja se sada u još strašnijem vidu, ali gore je to što to niko neće da vidi, u šta računam i naš, srpski odnos prema svojim precima. U obeležavanju Mišićeve pobede nad silama trule Mitteleurope, godine 2023, niko nije ni pomenuo solunsku kapitulaciju, niko ni činjenicu da je ona značila pravi kraj Velikog rata, u kome je Srbija igrala ne sporednu, već glavnu ulogu. I dok su svi koji su se našli na pobedničkoj strani vukli za sebe sve što su mogli, Srbija je odlučila da više ne postoji i da se utopi u to isto Titel ohne Mittel oko koje se i danas vrti. I još mantra o nekom drugom Solunu od onog koji je 1918. ovenčala slavom.

Mi povlačimo granice

Doista, nisu svi sledili Aleksandra i Pašića u nacionalnom porazu, u šta se pretvorila blistava solunska pobeda. Autor strategije ovog podviga, vojvoda Živojin Mišić imao je sasvim drugačiji stav, ali je izbegavao angažovanje u političkim pitanjima (što ga je i ranije koštalo) ipak ne propuštajući da, kad god se pomene Jugoslavija, dobaci ono njegovo, šumadijsko – „ćorava joj strana!” On, koji je po rečima Džona Rida „smoždio sredinu Solunskog fronta i razbio tako da je u panici pobegla preko polja, napuštajući komoru, municiju i topove i ostavljajući za sobom hiljade mrtvih i ranjenih i bolnice prepune ljudi u bunilu” (kako savremeno zvuči ovaj opis!), nije se pačao u politiku, smrknuto i ćuteći gledajući u šta se pretvorila ogromna, svenarodna žrtva koju je prinosio. O ishodu rata, međutim, nije oćutao: „Naše granice će biti tamo gde ih mi povučemo. A mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde kažu jezik i običaji, tradicija. I najzad, gde sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti pravo i Bogu drago.”

Jasno, jezgrovito i ako baš hoćete, sasvim istorijski zasnovano, da ne govorimo o savremenoj geopolitici, koja je ovim Mišićevim rečima dobila novi ontološki aksiom. To što ga ni tada nisu slušali iskusile su sve docnije, pa i naša generacija, „slušajući oluju”. Danas se Mišićeve reči podvrgavaju sumnji, čak i negiraju, ali ih vreme potvrđuje, kao i mišljenje da smo mogli i te kako prihvatiti stanovište pravog kraja rata, koji je tada išao u našu korist, kao što je to učinila Italija, odmah posle austrijske kapitulacije u Vila Đusti, u duhu Londonskog ugovora iz 1915. Danas, kad se pomene taj ugovor, skaču u oči svi mitelevropski pa i mnogi „naši” vajni istoričari, nazivajući ga „izgubljenom iluzijom” i kojekako. Ne, Italija je počela da odmah zauzima jadransku obalu prema njegovom slovu, čak uz pomoć Amerikanaca, čiji je jedan ratni brod bio već 1918. u Rijeci, valjda u duhu onih Vilsonovih 14 tačaka, kojim ga je (taj ugovor) trebalo anulirati.

Bauk londonskog pakta

Šta je sadržavao tajni Londonski sporazum, potpisan između Italije s jedne, a Rusije, Francuske i Velike Britanije s druge strane, 26. aprila 1916, kao uslov za ulazak Italije u rat na strani Antante? Posle dužeg natezanja, o kojima su Pašić i srpske vlasti saznale još u martu iste godine, Italija bi posle rata dobila Trentino i južni Tirol do Brenera, Trst i celu Istru do Kvarnera, deo Dalmacije do rta Ploče na jugu, uključujući Zadar i Šibenik i neka ostrva od Paga do Mljeta, albansku obalu oko Valone, Dodekanez i proširenja kolonija u Africi. Dobar čerek, zbog kojeg je Italija napustila svoje ranije saveznike i prišla drugima.

Ništa od ovoga nije smetalo srpskim nacionalnim interesima, ali se srpska vlada, u duhu Niške deklaracije iz 1914, živo i energično interesovala za ovaj sporazum, šaljući saveznicima protestne note i otvoreno negodujući preko ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Sazonova, koji je i javno i tajno obaveštavao Srbe za šta se Rusija zalaže u budućoj podeli Evrope. Konačno, saveznici su uputili Srbiji zvanični memorandum od 4. avgusta 1915. godine kojim se potvrđuje teritorijalno proširenje Srbije posle rata. Zajedno sa delom obale koji je već pripadao Crnoj Gori, jadranska obala od reke Krke i rta Planka do reke Drim, uključujući Split i Dubrovnik, ostrva Brač, Čiovo, Šolta, Jakljan i Koločep, cela Bosna i Hercegovina, Srem, Bačka i deo Slavonije, a načelno i deo albanske obale, da bi se Srbiji obezbedio potpuni izlaz na more i to „u širokom luku na Jadranskom moru i Dalmacijom sa starim Splitom. Srbija će se tako moći srećna i zadovoljna razvijati… O Hrvatima i Slovencima ne mogu vam ništa reći. Oni se tuku protiv nas i ja vam izjavljujem: kada bi bilo potrebno da se ruski narod bori pod oružjem samo pola dana pa da se Slovenci oslobode, ja ne bih pristao na to…”, rekao je Sazonov srpskim profesorima Ljubi Stojanoviću i Aleksandru Beliću u Petrogradu, 5. maja 1915. (Belić, 1923).

Ove Sazonovljeve reči „zaista daju konture buduće Srbije, a ne Jugoslavije”, smatra profesor dr Nikola Popović (1977), koji prenosi ceo ovaj disput u širem geopolitičkom kontekstu. I zaista, Srbija je mogla biti zadovoljna ovim nacrtom i borbom Sazonova za njene buduće zapadne granice, u koje bi više ili manje spadalo celo biološko jezgro srpskog naroda (osim Banata, što je povoljno rešeno kasnije). Tako bi ove granice, sva je prilika, nacrtao i vojvoda posle pravog kraja rata.

Ne, ne daju Aleksandar i Pašić, koji samo dan posle objavljivanja Londonskog ugovora, 27. aprila 1915, saziva Narodnu skupštinu i ponavlja namere Srbije navedene u Niškoj deklaraciji sa „borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neoslobođene braće Srba, Hrvata i Slovenaca”. Istog tog 5. maja, kada su kod Sazonova sedeli Stojanović i Belić, Pašić šalje besnu notu u London, Pariz i Moskvu i traži garancije za stvaranje jedne jugoslovenske države! Iznenađen srpskim odbijanjem „londonske mape” Sazonov je srpskom poslaniku Spalajkoviću rekao: „Pa zašto ne tražite i Rim i Moskvu.”

Da li je šansa izgubljena?

Ovo neodgovorno poigravanje srpskom sudbinom i prilikom koja se retko ukazuje ijednom narodu u istoriji (ne sme se zaboraviti da Londonski ugovor dolazi u atmosferi Mišićevog podviga na Kolubari i izuzetnog respekta koji je Srbija uživala posle njega) ostalo je na snazi i posle završenog rata, pogotovo u kontekstu poslednjih srpskih pobeda 1918, uprkos propasti Rusije i njenom izlasku iz rata. Udarivši izuzetno opasno u meki trbuh Evrope, vojska Kraljevine Srbije izašla je na more i sama zaustavila Italijane ispod Alpa i na Rječini, ali srpske zapadne granice više se ne pominju a Londonski pakt ostaje poslednji međunarodni ugovor koji ove granice precizno i izričito definiše. Zašto ih je Srbija sama odbila, pitamo se i mi danas.

„Jedan takav primer velikodušnosti i istovremeno ludosti nije poznat u istoriji”, piše profesor Lazo Kostić (1897-1979). „Srbija se odriče u korist svojih najvećih neprijatelja, Hrvata, dobitka koji se samo jedanput u istoriji dodeljuje.”

Ipak, Mišićev pravi kraj rata podseća nas danas, 29. septembra 2023, da se svet tumbe okrenuo i da će se s novim tektonskim pokretima tek menjati. Ni Aleksandrove ni Titove Jugoslavije odavno više nema. Pitanja nove karte Evrope neće mariti ni za Versaj ni za Jaltu. Rešavaće se tek posle završetka ruske specijalne operacije u Ukrajini, posle demilitarizacije, denacifikacije i konačnog uspostavljanja multipolarnog sveta. Pravi-pravcati klaster novih pitanja otvara alijansa Moskve i Pekinga, buđenje Afrike i uspostavljanje sasvim novih globalnih koordinata na postojećim „mapama puta” nove geopolitike.

Tek sada, kada Rusija, BRIKS i multipolarni svet postaju odlučujući faktori u svoj ozbiljnosti ponovo izrasta i srpsko pitanje, koje odavno privlači pažnju međunarodne javnosti. Ništa još nije gotovo.

***

Feldmaršal Makenzen: junaci iz bajke

Dok su ga Srbi sprovodili kao zarobljenika u Solun 1918, najpoznatiji nemački vojskovođa Svetskog rata, feldmaršal August fon Makenzen (1849-1945) rekao je: „Kad smo mi, Nemci, sahranili Srbiju – mi smo jauknuli više nego njeni saveznici. Znate li da je naš car Vilhelm rekao: ‘Šteta što taj mali srpski narod nije moj saveznik’. Dopustite meni, bivšem neprijatelju, da pozdravim herojsku Srbiju. Borili smo se protiv junaka iz bajke.”

General Kraus: Vojnički najjači naši neprijatelji

Komandant austrougarskog korpusa na Drini i Kolubari 1914, general pešadije Alfred Kraus (1862-1938) izjavio je na kraju rata: „Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni s malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, na borbu mržnjom i oduševljenjem zagrejani, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani.”

autor:Božidar Zečević

Izvor Pečat