Napadnuta zemlja i njen narod, posebno u situaciji kad su žrtve ataka moćnijeg neprijatelja, očekuju i nadaju se pomoći i zaštitničkim potezima svojih strateških partnera, saveznika, a Srbi, Srbija i dobar deo stanovništva u Crnoj Gori su 1990-ih, ali i vekovima unazad, u teškim vremenima ponajpre, Rusiju gledali kao majku, iz istorijskih, verskih (pravoslavnih) i kulturoloških razloga.
Geografski prilično udaljena, najveća slovenska (i svetska država), u to vreme vodeća federalna jedinica Sovjetskog Saveza (SSSR), želela je potkraj Drugog svetskog rata da, osim sloma nacizma, neutrališe i Hitlerove saveznike na jugu Srbije – kosovskometohijske baliste – čime bi, da su planovi realizovani a naređenje izvršeno, još 1944. godine „drugi kosovski boj“ predstavljao samo predmet hipotetičkog razmatranja u delima alternativne istorije.
Prema svedočenju prof. dr Milana Runića, pripadnika jedne tenkovske divizije sovjetske Crvene armije koja je učestvovala u oslobađanju Jugoslavije, presudnu ulogu u sprečavanju akcije odigrao je lično vrhovni komandant Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, potonji doživotni predsednik jugoslovenske federacije, komunistički diktator Josip Broz Tito. Govoreći o planovima svojih komandanata, Runić je tvrdio : „Mi smo trebali da idemo na Kosovo, ta moja jedinica, ali je Tito to zabranio, o tome sam pisao u knjizi. Meni je upravo moj stariji poručnik rekao: „Runiću, ne možemo na Kosovo“.
Višegodišnji sukob dve savezničke zemlje, to jest razlaz Broza i sovjetskog vođe Josifa Džugašvilija Staljina tokom krize vezane za Informbiro 1948. godine, zatim neformalno pristupanje tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) Severnoatlanskoj alijansi (NATO) kroz vojno – politički Balkanski pakt, potpisan 1953. s Grčkom i Turskom, članicama ovog teoretski odbrambenog saveza, ostavili su u tim trenucima problem nerešenim.
Staljinovi naslednici, opterećeni nedaćama u svojoj državi, nisu imali ni vremena ni nameru da rešavaju srpska odnosno jugoslovenska pitanja, tako da je kosovskometohijski problem ostavljen „na stolu“ režimu unutar zemlje.
Nestanak Sovjetskog Saveza, tačnije rečeno, transformacija vodeće zemlje socijalizma u nefunkcionalnu konfederaciju nazvanu Zajednica Nezavisnih Država krajem 1991, mada je reč o de facto meko nepovezanim državnopravnim subjektima, označili su, kako se činilo u tom vremenu, apsolutni trijumf liberalne demokratije ili „kraj istorije“, kako je to formulisao Frensis Fukujama. Suštinski, u pitanju je bio, vreme će pokazati privremeni, trijumf kapitalističkog Zapada, predvođenim Sjedinjenim Američkim Državama, nad njegovim višedecenijskim protivnikom iz vremena „hladnog rata“.
Istovremeno sa SSSR-om se raspadala i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, a oružani sukob niskog intenziteta u Sloveniji, potom krvavi ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i pripreme za otcepljenje Kosova i Metohije, doveli su Srbiju, od 1992. SRJ, do tačke kad joj je moćni saveznik postao nephodan, jer je Zapad, ali ne samo on, već i njemu, tada samo u političkom smislu, gravitirajuće države poput Mađarske, otvoreno stao na stranu njenih neprijatelja, pomažući ih višestrano: finansijski, politički i vojno.
U drugim vremenima i međunarodnim odnosima, kakvi su bili tokom Prvog svetskog rata na primer, kad je Ruska imperija, kojom je vladao Nikolaj II Romanov, predstavljala ozbiljnu silu, ne samo vojnu, sve do 1916 – 1917, pomoć srpskom narodu ne bi izostala, jer je po tvrdnji američkog konspirologa Ralfa Epersona ova država u periodu od 1907. do 1913. imala veći industrijski rast od tadašnjih sila u tom privrednom segmentu – Amerikanaca, Nemaca i Engleza, a još 1901. proizvodila 2,25 miliona tona nafte više od SAD, što govori o njenoj sposobnosti. Promenjene okolnosti, drugačiji odnos snaga i lutanje tokom tranzicionog perioda za društvo, uticali su da moderna Rusija, predvođena prvim demokratski izabranim predsednikom u njenoj istoriji Borisom Jeljcinom, sve do juna 1999. SRJ pruža uglavnom moralnu podršku, mada nisu izostali ni neprijateljski koraci.
Tako je ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev, jedan iz mase Jeljcinovih najbližih saradnika izrazito prozapadne orijentacije, na skupu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS), preteče Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), u decembru 1992, oštro zapretio jednostranim potezima ukoliko se Jugoslaviji ne ukinu sankcije uvedene sedam meseci ranije, ističući da „u svojoj borbi sadašnja Vlada Republike Srbije može računati na podršku velike Rusije“. Novinarski osećaj Đorđa Miloševića, dugogodišnjeg izveštača iz Rusije, rezultirao je proverom pouzdanosti izrečenog stava, pa je ubrzo Kozirjev demantovao sebe, saopštavajući da bi Ruska Federacija tako reagovala u slučaju da opozicija preuzme vlast, što je naišlo na žestoke reakcije štampe naklonjene protivnicima režima, posebno moskovskog lista „Pravda„, koji je konstatovao da Kozirjev „nikada nije prerastao dečje pantalone“.
Problemi sa separatizmom u delovima zemlje s muslimanskom većinom (Čečenija, Ingušetija, Dagestan, Tatarstan) od sredine poslednje decenije minulog veka odvukli su pažnju Rusiji i njenom rukovodstvu na suprotnu stranu u odnosu na Srbe i Srbiju, ali je od 1999, pregovora o statusu KiM u Francuskoj, ruska strana prihvatila aktivno učešće.
Nažalost, Boris Majorski, njen zastupnik u posredničkoj „trojki“ nikako nije bio naklonjen srpskoj odnosno jugoslovenskoj strani, kao što je i nešto kasnije, tokom agresije NATO na SRJ, Jeljcinov izaslanik Viktor Černomirdin, ponajpre zbog ambicija da nasledi svog pretpostavljenog u vođenju Rusije, pritisnut potrebom za kreditima sa Zapada zarad izvlačenja države od bankrotstva, na silu, a to znači na štetu bratskog balkanskog naroda, vršio strahovit pritisak na Slobodana Miloševića i srpsku Vladu da prihvati po nju poražavajući sporazum, koji je u Beograd doneo zajedno sa predstavnikom EU Martijem Ahtisarijem, koga su mediji često greškom proglašavali izaslanikom genseka UN Kofija Anana. Za „utehu“, OVK je nazvao terorističkom organizacijom.
Otpor vojnog vrha potezima političkog dela ruskog režima nije dao rezultat, a da će tako biti moglo se naslutiti iz izjave Igora Ivanova, ministra spoljnih poslova, prenete iz usta Ričarda Holbruka, glavnog učesnika u pregovaračkim procesima: „Ako se ide kroz Ujedinjene nacije, stavićemo veto (na vojno rešenje). Ako ne, samo ćemo vas (verbalno) osuditi.“
I NATO je zaobišao Ujedinjene nacije. Moglo im se.
Iz Kremlja su stizale osude. Ništa više. Sve do sredine juna 1999. godine.
A, onda drama.
Izvori
Novosti: Tito je zabranio da krenemo tenkovima na Kosovo: Ispovest Srbina u Sovjetskoj armiji
Dragan Štavljanin: Hladni mir – Kavkaz i Kosovo, Radio Slobodna Evropa / Prag/ Čigoja štampa, Beograd 2009.
Ralf Eperson: Nevidljiva ruka – uvod u teoriju zavere, Plavi krug, Beograd, 1999.
Đorđe Milošević: Rusija na raskršću, Prometej, Novi Sad, 2003.
autor:Dragan Stojić
