Šta Srbi mogu da očekuju od mogućeg i čak verovatnog povratka Donalda Trampa u Belu kuću u novembru ove godine? Teško je reći, jer globalna partija pokera između SAD i Rusije će dominirati još dugo svetom i dobija novog igrača.
Kina će pri tome, kao i u skoroj prošlosti tj. danas, sve do zaoštravanja Tajvanskog pitanja biti onaj treći, kome to koristi, neprevidivo je izrastanje Indije u novog (ne samo) ekonomskog giganta, kao i nacionalna buđenja u Africi i Južnoj Americi.
Srpsko pitanje je pri tome minorno, tračak nade predstavlja samo ruska strana.
Mnogo je lakše predvideti šta Srbi od Trampa po svakom zakonu verovatnoće ne bi trebalo da očekuju a to je ono, što je trenutni predsednik SAD Džozef Bajden, tada senator, o njima već 1992. izrekao i kako, zašto ih sve vreme tako tretira:
„Srbi su nepismeni, degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapi i agresori!“ (CNN, 01.08.1992.)“.
Uopšteno rečeno dakle, od Trampa se može očekivati samo bolje, jer je teško zamislivo nešto gore od ovog Bajdenovog stava. No kako bi to bolje moglo da konkretno izgleda?
U prvoj liniji u odnosu na aktuelne neuralgične tačke – Kosovo i Metohija, Republika Srpska, pa i Crna Gora a potom po mogućstvu (teoretski, jer je to opet jednom postalo prevashodno nemačko dvorište) i u odnosu na ostatke ostataka Srba u danas prilično fašistoidnoj Hrvatskoj.
Kao prvo, mišljenja sam da bilo kakva euforija sa srpske strane nije primerena, jer nema nikakvih pokazatelja da je Tramp iole skrenuo sa svog puta „America first!“, znači „Amerika na prvom mestu!“, tako da će to pravilo i dalje bitno determinisati njegov odnos prema ostatku sveta.
Srpska međunarodna pozicija je vrlo nepovoljna i to neprevidivo zahvaljujući stavu SAD i EU („NATO-demokratije“), predvođenom Nemačkom, koja je prezadovoljna svojim istorijskim uspehom na Balkanu, jer je krajem 20. veka ostvarila ono, što je i carskoj i nacističkoj Nemačkoj ostalo uskraćeno.
Ono, što je prvo najveći istorijski mentor i zagovornik zapadnog ekspanzionizma i težnje ka svetskoj supremaciji, Vatikan, kroz usta papskog Državnog sekretara, kardinala Rafael Meri del Val u razgovoru sa austro-ugarskim poslanikom u Vatikanu, grofom Moricom Palfijem, u predvečerje Prvog svetskog rata vrlo eksplicitno i otvoreno izrazio:
„Šteta je samo što Srbija nije već ranije učinjena manjom. Jer je to tada moglo da bude učinjeno bez tako velikih opasnosti, kakve danas imamo pred sobom (…) To odgovara i papinom mišljenju, jer je Njegova Svetost više puta izrazila žaljenje zbog činjenice, da je Austro-Ugarska propustila da kazni svog opasnog dunavskog suseda.“
Adolf Hitler pak obznanjuje već 27. marta 1941, svoju nameru „da kazni srpsku zavereničku bandu (…) ugasi srpsku državu (…) definitivno sagori taj gnojni čir na Balkanu“ a po pobedi nad Jugoslavijom: „Srbija ostaje vojno okupirana. Ona se mora napraviti što je moguće manjom (…)“
To „kažnjavanje Srba“ je konačno ujedinjeni Zapad (barem temporarno) sproveo u delo.
Ono što se Trampu može verovati, to je da će pokazati mnogo pragmatičniji pristup krizi u Ukrajini i aktivno delati na traženju političkog rešenja. Glavne prepreke na tom putu verovatno neće biti vrlo dobro poznati i vrlo dobro obrazloženi ruski stav, već pre svega unutrašnji otpori, na prvom mestu iz evropskog dela NATO-a, počevši od Poljske i baltičkih zemalja.
No arhitektura novog svetskog poretka, nastajanje multipolarnog sveta se ne da više zaustaviti, tako da će i ove aktuelne „porođajne muke“ jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti pripadati prošlosti.
Uvek pod uslovom, da se neće naći suludih glava, koje će isprovocirati nuklearni rat.
Velika, teško merljiva je šteta, da je Ukrajina, da je toliko mnogo Ukrajinaca, ali i Rusa, moralo da gorko plati zaslepljenost, samozaljubljenost i samoprecenjivanje zapadnih vodećih elita.
Sporazum u ovoj enormno važnoj oblasti, međutim, neće direktno doneti olakšice i koristi Srbima. Osim ako bi se pošlo od prilično neverovatne, skoro utopijske pretpostavke, da bi Rusija insistirala da se u (veliki) sporazum sa SAD uključi i (malo) srpsko pitanje.
No i bez toga, svako jačanje pozicije Rusije predstavlja pozitivni znak za srpsku poziciju, jer tada podrška Kremlja dobija na težini. Pozitivno je, sigurno, i da time jača i multipolarnost sveta.
Ali šta je sa jednim izuzetno snažnim anti-srpskim faktorom, sa (nemačkom) EU?
A da ne zaboravimo ni tradicionalni, radikalni i beskrupulozni anti-srbizam politike Velike Britanije. Nije nikakva uteha, da je „gordi Albion“ kroz čitavu istoriju isto tako tretirao i tretira sve ostale narode.
Jedna druga Trampova najava, naime, o mogućnosti da SAD napuste NATO, teško da ima ikakvu realnu osnovu, već iz razloga „America first!“, jer bez obzira na ove tektonske promene u svetu, borba za prevlast nije i nema izgleda da će biti završena.
Vrlo neverovatno, znači, da će se SAD odreći svog zapadnoevropsog vazala i koliko/toliko štita.
Nije, istovremeno, za očekivati da će evropski deo „NATO-demokratija“ biti spreman da koriguje ili šta više drastično promeni, ispravi i uravnoteži svoju (anti-srpsku) politiku na Balkanu.
Vreme srpskih iskušenja dakle neće proći očekivanim Trampovim povratkom u Belu kuću. Čak i ako SAD prestanu da tako beskompromisno i bezobzirno podržavaju ilegalnu secesiju Kosova i Metohije, odnosno isto tako ilegalnu unitarizaciju Bosne i Hercegovine, kao do sada.
Stoga, još jednom, nije na mestu nikakva euforija, ali je apsolutno primeren oprezni optimizam, jer tekuće globalne promene konačno ne idu na srpsku štetu, već naprotiv, one su pozitivne i nadonosne.
Čekajući Trampa nije, hvala Gospodu, „Čekajući Godoa“, koji se nikad nije pojavio, on će po svemu sudeći već krajem godine doći i klija nada, da će doći do pozitivne, dogovorne interakcije sa ostalim svetskim liderima, pre svega sa ruskim, potom i kineskim, ali i sa indijskim i svim ostalima, koja će izroditi jedan bolji, sigurniji i pravedniji svet.
U tome leži i srpska nada.
Uvek pod uslovom, da se neće naći suludih glava, koje će isprovocirati nuklearni rat.
U ovoj novoj i ne manje kompleksnoj situaciji, od izuzetne važnosti je da srpska politika bude što mudrija i čvršća, da srpski stav bude što jedinstveniji i time snažniji, da se ni u jednom trenutku ne izgube iz vida vitalni nacionalni interesi i svaka šansa za poboljšanje međunarodnog položaja na pravi način iskoristi. Šta drugo preostaje malim narodima, koji žele da opstanu?
Tako nam Bog pomogao!
Vladimir Umeljić
Ukoliko nam kolektivni zapad i dalje bude ustoličavao na tron VELEIZDAJICE , HULJE I KUKAVICE , ni
marcijanci – vanzemaljci , nam ne mogu pomoći, a kamo li Rusi. Ne mozemo od Rusa očekivati da budu “ Veći Srbi od Srba “ ! Siguran sam da bi i sami, bez ikoga, i više , i bolje učinili , da Drzavu ne prozdiru veleizdajnici i autošovinisti. Datum i simbol ,naše propasti jeste “ peti oktobar “ ! Taj datum se trenutno obiljezava sa diagonalno suprotnim značenjima. Tek kada to rasčistimo, ( sa odgovarajućim konsekvencama za glavne aktere ) imat će mo ikakvu šansu za prezivljvanje.