Nikad bez osmeha na licu, nije umeo da se naljuti, voleo je sport i da se spusti na Drinu da peca… Imao je velike planove za budućnost kad te 1999. bude odužio dug državi, danas smo samo mi njemu dužni.
Danas je Dan državnosti Republike Srbije, veliki praznik naše zemlje, jedine koju imamo zato na današnji dan treba da se podsetimo na sve koji nisu žalili svoje živote za Srbiju.
Jedan od njih je i heroj sa Košara koji će zauvek ostati večiti dečak, bila mu je samo 21 kad je svoj život dao za nas…
U nebeskom stroju 125. motorizovane brigade popunjava i vojnik Branislav Negić, koji je poginuo 1999. godine. Mladić iz Banje Koviljače dao je život za KiM, a danas nije poznato ni gde počiva.
Negić je bio vojnik na karauli Košare.
Rođen je 25. febuara 1978, odrastao u Banji Koviljači, srednju završio u Kraljevu kao šumarski tehničar, a samo godinu dana radio je u Malom Zvorniku. Plan mu je bio kada oduži dug državi da paralelno završava i Šumarski fakultet, nije krio simpatije prema tom pozivu. Bio je sportista, karate, košarka, kasnije i fudbal… Vikendom je silazio do Drine, voleo je da peca.
Zauvek će ostati večiti dečak: Nikada bez osmeha na licu, uvek pedantan, nije umeo da se naljuti
Na odsluženje vojnog roka otišao je u junu 1998. kao i njegovi mnogobrojni drugovi u Valjevo. Odatle su zajedno u noći 9-10. septembar 1998. krenuli vozom u Kosovsku Mitrovicu, odlazili su sa pesmom ,,Sve što želim u ovom trenutku“.
U Juniku je uglavnom provodio vreme u Komandi, ali mu nije bilo strano ni da ode na teren, u slobodno vreme je pravio slova od pertli… Kada god se čuo sa roditeljima, govorio je da je dobro i da je pored drugova koje nikada ne bi napustio.
U svoju poslednju akciju je krenuo 14. aprila 1999, rejon Karaule Košare, nosio je RUP umesto drugog vojnika, iako nije bio vezista.
Taj dan rame uz rame sa svojim najboljim drugom krenuo je sa osmehom na licu, hrabro uzdignute glave, kao i uvek pedantno nameštene kragne čak i posebno izglancane čizme, sa teškom opremom gazio je po dubokom snegu.
Taj sneg je i doprineo da mu se noga zaglavi u nekom granju ispod istog. Po svemu sudeći vrebao ga je snajperista iz Legije koji je ubijao naše vojnike nemilosrdno od od 9 do 27. aprila…
Drug ga je povukao i zajedno padaju u zaklon, tada ga pogađa prvi metak u list, dok je previjao list – usledio je udarac u butinu. Svestan je bio da će se teško izvući sa obe ranjene noge, drugar ga održava svesnim dok se oko njih po snegu sve više širi crvena mrlja, treći udarac je bio koban.
Uz zaleđen osmeh i pogled: “Šure, gotov sam…”
Браниславу и свима, који су дали своје животе за Србију, Бог душу да им прости.
Вјечнаја памјат !