U mraku kriminalne države

0
51

Mi smo u jednom mraku, u jednoj kriminalnoj državi. Poslednjih meseci, zaista prisustvujemo jednoj kulminaciji te kriminalizacije, i kad pričamo o izborima, i zloupotrebi pravosudnog sistema

Ivana Stevanović (foto: Marko Risović)

Oslobađajuća presuda Apelacionog suda u Beogradu optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije zbunila je i „uplašila“ ne samo novinarski svet u Srbiji već i šire, u svetu. Ravnodušan nije ostao ni dobar deo građana. Ćuruvija je, podsetimo, likvidiran 11. aprila 1999. na ulici, a njegova nevenčana supruga Branka Prpa tada je povređena. „Unutrašnjeg neprijatelja“ streljali su pripadnici DB, nakon opsežne pratnje opisane u dosijeu „Ćuran“. Četvrt veka kasnije i nakon devet godina suđenja Apelacioni sud je abolirao i ubice i nalogodavce. O slučaju „Ćuruvija“, pravosusdnom sistemu, objektivnom novinarstvu, mraku u kome živimo, i kako se boriti protiv toga, za Dosije govori Ivana Stevanović, izvršna direktorka Slavko Ćuruvija fondacije.

DOSIJE: Da krenemo od oslobađajuće presude Apelacionog suda za četvoricu, prethodno, dva puta osuđenih na ukupno 100 godina. I, gde se mi nalazimo sada, nakon toga?

IVANA STEVANOVIĆ: Mislim da se nalazimo u jednom limbu. U jednom sunovratu. I pravosudnog sistema, ali i bukvalno, društa. Jer, ako vi 25 godina ne možete da utvrdite istinu o jednom, zapravo, državnom ubistvu, što mislim da je svima apsolutno jasno, ubistvu koje je definitivno naručio sam vrh države, a sprovela određena, kriminalizovana služba, i da 25 godina ne možete to da rasvetlite, i da prosto pokrenete sve mehanizme koji bi zaštitili pravo na život, zaista nam govori, ne da nismo daleko otišli od devedesetih, nego da se očigledno u njima i dalje nalazimo, i da su prosto, sve te priče o reformi pravosuđa, o reformi službi – bile jedna šarena laža. Očigledno je čitav postupak, koji je trajao devet godina, pre svega 16 godina ničega, pa devet godina suđenja, zapravo bio jedan ikrokaz kome smo mi prisustvovali, i koji je trebalo da posluži različitim političkim, marketinškim svrhama. Tu smo gde smo, znači 25 godina kasnije nema krivaca za ovo ubistvo, što mislim da ugrožava ne samo novinare – njih apsolutno – već i svakog građanina ove zemlje.

DOSIJE: Kad smo već kod te odluke Apelacionog suda, stiče se utisak, kako stručna javnost komentariše, da je, osim što su ““krivci“ oslobođeni i „služba“ abolirana. Tačnije, ispada da je to što su pratili Ćuruviju bilo „po zakonu“?

STEVANOVIĆ: To je zaista šokantan deo. No, moram da kažem da mi ne znamo u stvari šta piše u toj presudi, čekamo da je dobijemo. Ovo što imamo je jedno sažeto saopštenje sa nekoliko argumenata. To zaista čudi, jer mi smo stvarno imali niz svedoka na prvostepenom suđenju koji su govorili upravo da to praćenje nije bilo ni uobičajeno, ni u okviru procedura. Zašto i kako sada Apelacioni sud odlučuje da je to praćenje bilo normalno, potpuno uobičajeno i u skladu sa zakonima, to zaista zaprepašćuje, i mi to vidimo kao jedan od krunskih dokaza da ova pesuda nije u potpunosti vagala samo dokaze, ali i kontekst u kome se ubistvo dogodilo, nego je išlo i na to da zapravo službu abolira od bilo kakve odgovornosti. A Ćuruvija je praćen pod tim nekim predtekstom narodnog izdajnika, zbog „saradnje sa neprijateljima“ – što je samo po sebi bilo van svake pameti. I onda smo znali da je to zapravo bila jedna politička manipulacija, i danas tvrditi da je to nešto što je uobičajeno, stvar je oko koje treba da se zabrinemo.

Da Vas podsetimo:  Sloboda medija u getu

Na drugom nivou mi vidimo, ajde da kažem, čudno ponašanje i odlučivanje Apelacionog suda. Činjenica da imamo dva suda koji u dva navrata donose dijametralno suprotne odluke – pa kakvo vam je onda to pravosuđe. Mogu da razumem da se stavovi sudova u nekim detaljima, u njihovim tumačenjima, pomalo razlikuju. Ali, ako imate toliko različite stavove ta dva suda, pa onda nešto sa tim pravosuđem, tim sudovima, zaista nije u redu. Kako je moguće da jedno sudsko veće vidi potpuno crno, a drugo vidi potpuno belo? I, mislim, da mi kao građani zaslužujemo odgovor na to pitanje.

I konačno, to desetomesečno „držanje“ presude u fioci, koje zapravo, govori, sasvim jasno, da je biran trenutak kad će se ta presuda objaviti… Sve to govori o političkoj odluci, a nikako o pokušaju zaštite nečijeg prava, odnosno o želji da se unapredi život građana ove zemlje. Dakle, sud u tom smislu nije bio u funkciji građana već u službi nekoga (i nečega) ko je van suda odlučivao o tome. Njihovo obrazloženje da presuda nije bila objavljena zato što nije bila ekspeditovana, to je, kako da kažem, da nije tužno bilo bi smešno. Taj odgovor jednostavno znači da presuda nije objavljena zato što nije bila objavljena. I to je nešto čemu mi stalno prisustvujemo kad pričamo o tim čudnim sudskim odlukama, ne samo u ovom, već i u svim drugim slučajevima… Mi se stalno vrtimo u tim nekim proceduralnim (ne)mogućnostima, a u stvari je reč o nedostatku volje da se reše bar oni najstrašniji zločini – i oni koje je devedesetih država činila, i zločini protiv novinara – a, jednostavno, nikako da se to desi.

DOSIJE: I Milan Pantić, i Dada Vujasinović, i Dejan Anastasijević…

STEVANOVIĆ: A, ako gledamo i kako teče, još uvek nemamo epilog, slučaj paljenja kuće Milana Jovanovića, pa vi onda vidite da nekažnjivost tih najvećih zločina, bar kad su novinari u pitanju, u ovom trenutku je apsolutna. Mi smo to pre neke dve godine i rekli javno, i neki su se ljutili zbog toga, ali znate šta, dešavaju se i neki pomaci kad pričamo o pretnjama novinarima u poslednjih godinu-dve, imamo neke vrlo, vrlo blage pomake napred, ali u svetlu najtežih zločina, to zapravo ne znači ništa. Jer oni šalju tu jasnu poruku da postoji granica koja se ne prelazi, ako je pređeš poješće te mrak. I, nikom ništa. I to je ono što mi, zapravo, dobijamo sve vreme.

DOSIJE: U tom kontekstu, mislite li da reakcije NVO, među kojima je i vaša, profesionalnih udruženja, ne samo ovdašnja, nego i u Evropi i svetu, pa i vladinhi krugova (SAD, EU…), mogu nešto makar malo da pomere, ili ćemo stati u potpunom mraku?

STEVANOVIĆ: U pravnom smislu, nažalost, ne. Tu smo gde smo. I ovi ljudi su slobodni. I tu nema mogućnosti. Ali, potreban je jedan ozbiljan pritisak svih nas, da se otvore te arhive, da se reformiše ta služba… Jer, ovo je zapravo država koja poklekla pred službom. Da se ne lažemo. Dakle, neophodno je, u interesu svih nas, da se sve što postoji otvori i javno objavi, da se ta služba zaista reformiše, i da sudovi počnu zaista, i ne samo sudovi nego kompletan pravosudni sitem, da počne zaista da radi u funkciji građana Srbije. Dotle, mi smo u jednom mraku, u jednoj kriminalnoj državi. Poslednjih meseci, zaista prisustvujemo jednoj kulminaciji te kriminalizacije, i kad pričamo o izborima, i zloupotrebi pravosudnog sistema, u tom domenu, evo sad imamo presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije… Dakle, pred našim očima raspada se svaka naznaka bilo kakvog sistema, pravne države… To je ono što je zastrašujuće, i zato je pritisak neophodan, a neophodno je i slučaj ubistva Ćuruvije i dalje držati u fokusu, i tragati za novim informacijama, dokazima, i insistirati na „otvaranju“ službe.

Da Vas podsetimo:  Bezdušna ružičasta jutra: Televizije se naslađuju brutalnostima koje mame gledaoce – REM ih još hvali

DOSIJE: Zajedno sa profesionalnim udruženjima organizovali ste nedavno protest zbog odluke Apelacionog suda. Gužve baš i nije bilo. Hoću reći, osim nešto novinara koji inače stalno dobijaju šamare i nešto predstavnika pravosuđa i… Znači li to da nam novinarstvo odlazi u istoriju, da nema novinarske solidarnosti. Da lagano „gasimo svetlo“?

STEVANOVIĆ: Misli da mi konačno treba da počnemo da pričamo o novinarima i „novinarima“. I, mislim da su, oni koji su novinari, bili, svi koji su mogli u tom trenutku, bile su i čitave redakcije prisutne, imali smo ljude iz pravosudnog sistema… Novinari propagandisti, pi-arovi vlasti… od njih niti očekujemo podršku, niti njihova podrška ima bilo kakvu težinu, niti bilo kome, bilo šta ona može da znači. Meni je zanimljivo, u trenutku objave presude Apelcionog suda, da na naslovnim stranama i među udarnim vestima tabloida i režimskih medija, zapravo, tu vest uopše niste imali… Politika je imala nešto stidljivo u ćošku. I, vi vidite da oni prosto imaju ideju da ceo ovaj slučaj drže po strani, ne mnogo visoko na agendi. To govori i o tome kakav je, zapravo stav vlasti o svemu ovome. Jer, znamo da ti i takvi mediji apsolutno ništa ne rade po svojoj odluci, po svojoj savesti, navodnoj uređivačkoj politici. Prosto sve rade po diktatu, i kad njih pratite, vrlo dobro vidite šta je agenda vlasti. U tom smislu, nama je potrebno da zaista pojačamo medije koji zaista rade u javnom interesu, da onemogućimo apsolutnu dominaciju tih, bukvalno, trovačnica. To jeste pokušano i kroz ovaj Zakon o javnom informisanju, mislim, da se onemogući državno finansiranje tih medija, a koliko smo mnogo uspeli u tome, pa nemam mnogo iluzija. Sigurna sam da će se naći načini da oni budu obilato finansirani, pa je zato neophodno da jačamo, da zapravo širimo domet medija koji rade u javnom interesu. Prema proceni na protestu je bilo 650-700 ljudi i moram priznati da nismo očekivali ni toliko. To nije kao na sličnim događajima u svetu, recimo ako pogledamo prema slučaju Jana Kucijak i protestima u Bratislavi, ali, nažalost, to je prosto jedna atmosfera u kojoj se mi trenutno nalazimo. U kojoj su se ljudi, ne samo umorili od protesta, nego su izgubili veru da bilo šta mogu da promene.

DOSIJE: Da uvedemo u priču i „glavnog urednika“ svih tih medija. Vučić je u vreme Ćuruvijinog ubistva bio ministar za informisanje Miloševićevog režima, sada je predsednik Srbije i „ne zna sudije koje su odlučivale o slučaju Ćuruvija“, a kad je došao na vlast, obećao je da će dati ostavku ako ubice Ćuruvije ne budu pronađene. Kako vi vidite to obećanje, ima li u njemu više od političkg gesta bez značaja?

Da Vas podsetimo:  „Kretenizacija medija u Srbiji je neviđena“: Sagovornici Danasa o izjavi Aleksandra Stankovića da su srpski mediji brutalniji od hrvatskih i da ne želi više intervju sa Vučićem?

STEVANOVIĆ: Upravo ste rekli. Politički gest koji ništa ne znači. A, zaista je ta vest tada, i o formiranju Komisije, i o istrazi, o podizanju optužnice, i početku suđenja, odjeknula, i ovde i van Srbije, i donela neke političke poene, i ponudila neku veru da postoji nekakva volja. Međutim, evo gde smo stigli danas. Ne bih da spekulišem da li je ovaj slučaj bio samo povod za skupljanje političkih poena ili je stvar bila dublja, o tome treba da brinu drugi organi, a ja se iskreno nadam da će oni to jednog dana istražiti. Činjenica je, međutim, da je uloga tog „glavnog urednika“ u svih ovih 25 godina, jedna vrlo mračna uloga; on je implementirao čuveni, strašan Zakon o informisanju, i mislim da bi on ponovo voleo da ima jedan takav zakon. Da gasi, ućutkuje, šikanira novinare i medije. A ja se nadam da smo mi dovljno zreli da se odbranimo od toga. Mi ćemo ovih dana, ova presuda nas je malo usporila, objaviti naš godišnji monitoring napada i targetiranja nezavisnih i kritičkih medija, u tabloidima i od najviših nosilaca vlasti, i mogu reći da je ta statistika poražavajuća. Ona nije gotova, ali mi smo imali više od 600 napada, zaljučno sa novembrom 2023. godine. Od toga je velika većina bila inspirisana, zapravo, došla od predsednika i premijerke države. To govori o jednoj zaista zastrašujućoj atmosferi u kojoj novnari danas rade. Svako ko pokuša da objektivno kritikuje ovu vlast, zapravo je sebe izložio jednim ozbiljnom javnom linču, koji preti da pređe u taj „oflajn“ svet i u jedan fizički obračun. Mi smo nebrojeno puta apelovali na njih da to prekinu, međutim, to postaje sve gore i gore. Meni je zaista bilo strašno da gledam predsednikovo lamentiranje nad ovom presudom, dok istovremeno crta mapu „hibridnog rata“ protiv Srbije i optužuje NVO i medije kao „pešadiju“. To je narativ iz teksta „Ćuruvija dočekao bombe“. Bukvalno nastavak te jedne teze koja je strašna.

Ne odustajemo od kvalitetnih, pofesionalnih medija

IVANA STEVANOVIĆ: Što se tiče planova Slavko Ćuruvija fondacije, nezavisno od ovog slučaja, mi ćemo nastaviti da pratimo tu vrstu targetiranja novinara i napad na njih, nastavićemo da pratimo medijska suđenja, koja pratimo već četiri godine i objavljujemo izveštaje o tome. Kako sudovi tretiraju medije, bilo da je reč o krivičnim delima na štetu novinara, bilo da je reč o parničnim postupcima po Zakonu o javnm informisanju, sa posebnim osvrtom, naravno, na SLAPP tužbe. Nastavljamo sa našom Školom digitalnog novnarstva, koja će ove godine biti održana deveti put – tokom prethodnih godina imali smo više od 10 vrlo značajnih medijskih nagrada za naše studente i polaznike, a neki od njih su sada među urednicima u medijima, među vrlo uglednim novinarima – na šta smo stvarno, jako ponosni. Nastavićemo i sa podrškom malim, lolanim medijima, kako bi proizvodili kvalitetan medijski sadržaj, koji odgovara građanima u tim lokalnim zajednicama… Znači, mi ne odustajemo od kvalitetnih, profesionalnih medija.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime