Masovno trovanje radnika fabrike za proizvodnju automobilske opreme i presvlaka za auto sedišta „Magna“, koja je u kanadskom vlasništvu, prošlo je gotovo neprimećeno od građanstva. Retki su komentari a ako ih i ima, manje ih je nego onih vezanih za skandalčić glede NIN-ove nagrade. To je, da iskoristim komšijski izraz, znakovito. U Srbiji je normalizovana situacija u kojoj su fabrika i gradilište bojna polja na kojim „najjači samo ostaju“ (čitaj: oni koji su imali sreće da ne ostanu osakaćeni ili poginu). U poslednjih pet godina je u fabrikama i rudnicima poginulo 23 a povređeno preko 50 osoba. To su samo fabrike. Šta je s gradilištima? S ovakvim brojevima stradalih nama građanski rat i ne treba jer radnička klasa u miru strada kao da je u pitanju omanji oružani sukob.
Bitno je da se proces nastavlja, da „trovanjce“ isparenjima lepka može da se sredi preko noći a da se radnici brže-bolje vraćaju na posao, sistem fukcioniše, jer-kapitalizam i da će se sve smiriti kao mleko u čaši. Fukare koje su iza svega će proći sa manjom novčanom kaznom ili potpuno neoštećene. A setimo se, mlad život je ugašen u Kruševcu u fabrici „Trajal“, niški neimari jedva preživeše rušenje krova, dobar deo Malog Zvornika ostade bez posla i sad „Magna“. Provući će se oni kao mače kroz rosu, baš kao što je izvesni Jang, engleski ćata, trovao svoje koleginice/kolege i pisao dnevnik o tome eliminišući ih jednu po jednu tj. jednog po jednog.
A zašto znam da će se izvući? Zbog toga što je nepomenik otvorio ovu fabriku pre tri godine i nazvao je velikom investicijom a on, znamo, nikad ne greši. Naravno, ne greše ni inače ekološki veoma svesni kanadski biznismeni (kad su u Kanadi) ali ekstremno bahati, bez zaštite radnika (kad su u zemljama na periferiji kapitalizma) jer, bože moj, visokokvalifikovana a jeftina radna snaga. Dođite investitori, žeženim zlatom ćemo vas plaćati samo da stvorite privid napretka zemlje. I, da, podrazumeva se, zbrišite kad vam odgovara i ostavite iza sebe pustoš bojnog polja, dugove, mrtve i ranjene. Neće NAŠA deca ginuti tamo, jer je ova zemlja za NAŠU decu.
To je, reći ćete, poznato. Znamo sve. Socijalizam-good, kapitalizam-bad. Eksploatacija itd. A znate li ono što je posebno pogano? Kako prosvećeni, obrazovani građanisti gledaju na ove tragedije? Jedna poznanica, inače „veoma liberalna“, mi reče: Pa, jel pobedio kod njih SNS? Jeste? Sami su krivi“. Je li? Gde je, kako, s kojim pritiscima i ucenama pobedio SNS to niko ne gleda. Nije nikog briga od tih malograđanskih moralista ni za to što to nije unison glas i da je opet bilo dosta ljudi koji su glasali za opoziciju ili nisu glasali uopšte. Puca im prsluk zbog činjenice da bi ova lojalna opozicija, koja jedva čeka da smesti pozadine u skupštinskim klupama, vodila istu politiku u odnosu na strane investitore i tako dozvolila ova ista nepočinstva. Učaureni u svojoj sigurnosti, oni svoju borbu protiv vlasti, mlaku i jalovu, doživljavaju više kao pitanje stava protiv „bezubih sendvičara“ nego ono što treba biti – ozbiljna, posvećena borba protiv tiranije. Izaći ćemo malo, podružiti se, dunuti u pištaljku pa pravo u prodžu da kupimo avokado na akciji ili pivo bez glutena. Sa takvim „bundžijama“ ćemo (možda) krenuti u oslobađanje zemlje kad porastu Danilovi unuci.
Ovaj članak će, naravno, za njih biti još jedna mantra o pozivanju na „klasnu solidarnost“ i ostale stvari koje se ne kupuju na akcijama i koje ne obezbeđuju školovanje dece u inostranstvu. No, prema svecu i tropar – ova zemlja se mora ponovo naučiti elementarnoj ljudskoj empatiji i povezivanju, ako ni zbog čega drugog a ono zbog nužde, zbog preživljavanja. Nije dovoljno biti protiv nečeg nego i za nešto kao što nije dovoljno „odraditi“ protest a posle roptati pod tiranijom. I nije dovoljno pokazati stav pa nadmeno potcenjivati one koji „ionako ne znaju za bolje“ već upravo sići sa svog lažnog trona, pružiti ruku, shvatiti i krenuti u zajedničku borbu u kojoj je svaka osoba, svaki glas, od važnosti.
autor:ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
