Sukob snaga bezbednosti SRJ sa pripadnicima tzv. OVK u selu Račak, u opštini Štimlje na Kosovu i Metohiji, 15. januara 1999. godine iskorišćen je kao povod za NATO bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije na osnovu izveštaja verifikacione komisije OEBS-a na čijem čelu je bio Amerikanac Vilijem Voker.
U izveštaju se tvrdilo da su u Račku ubijeni civili uprkos brojnim dokazima koji su govorili drugačije, a koje je ponudila jugoslovenska strana.
U selu Račak u noći između 14. i 15. januara 1999. godine počeo je sukob snaga bezbednosti sa pripadnicima takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Srpska strana insistira na tome da su tvrdnje Prištine o „masakru nad civilima“ u Račku laž i da je reč o sukobu sa pripadnicima borcima OVK.
Akcija je usledila zbog saznanja da se u selu nalazilo jako uporište takozvane OVK, i da se na tom potezu dogodio niz napada i ubistava pripadnika policije.
Posle sukoba srpske policije sa albanskim ekstremistima u selu Račak usledila je optužba, na kojoj je posebno insistirao Vilijam Voker, da se dogodio „masakr nedužnih civila“.
Voker se u to vreme na Kosovu i Metohiji nalazio u svojstvu rukovodioca Verifikacione misije OEBS-a.
Tadašnja verifikaciona misija OEBS-a, na čelu sa Vokerom, za događaje u Račku optužila je srpske snage bezbednosti, a događaj je bio presudan za donošenje odluke o bombardovanju SR Jugoslavije.
Istražnom sudiji SR Jugoslavije bilo zabranjeno da uđe u Račak
Istražni sudija Danica Marinković, koja je tada radila na slučaju Račak, više puta je izjavljivala da je ocena Vokera da se u Račku dogodio masakr i ratni zločin bila – laž.
U najnovijem obraćanju ona je istakla da je istina od samog početka bila poznata svima, pa i onima koji su doneli odluku o bombardovanju tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, ali da im nije bila u interesu.
„Istina koju sam ja tada utvrdila kao istražni sudija, stoji i dan danas, a to je da u Račku nije bilo nikakvog masakra civila, već da je to bila legitimna akcija srpske policije nad teroristima tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)“, rekla je Marinkovićeva za Tanjug.
Marinkovićeva je istakla da Voker nije sačekao da nadležni organi iznesu činjenice koje su utvrđene uviđajem, već je odmah medijima izneo svoju verziju događaja.
Navela je, takođe, da su je tri dana sprečavali da uđe u selo, ali da je na kraju uspela uz pomoć i podršku policije, koja je obezbeđivala lice mesta.
„Formirala sam tim i 15, 16. i 17. pokušala da uđem. Pretili su mi stranci, nisu hteli da mi dozvole, pucali su na nas. Samo što uđemo u selo, oni otvore veliku vatru da smo morali da se povučemo, ali 18. januara uspeli smo da uđemo“, kaže Marinkovićeva.
Kada joj je dopušteno da uđe u Račak, kako ističe, nigde nikoga nije bilo.
„Ni čoveka, ni životinja. Obišli smo celo selo, pronašli smo kuću u kojoj je bio njihov štab, u toj kući smo pronašli oružje, municiju, uniforme sa oznakom ‘UČK’, velike količine hrane, mašinu za kucanje i spiskove na kojima su bili navedeni vojnici koji su dežurali, koji su bili na bolovanju. Sve su to dokazi koji i dan-danas postoje“, rekla je Marinkovićeva.
Naglašava i da je Haški tribunal prihvatio istinu da nije bilo masakra u Račku.
„Sve su to dokazi koje smo predočili i u Hagu, gde sam ja kao svedok odbrane bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića svedočila. Iznela sam dokaze, istinu koju sam ja utvrdila, ono što sam neposredno kao istražni sudija videla na terenu i na licu mesta i Račak je otpao iz optužnice. To je veliki uspeh i pobeda naše države“, ocenila je Marinkovićeva.
Parafinske rukavice
Prema rezultatima istrage državnog tima patologa, identifikovano je 37 lica.
Poreklo tri lica nije razjašnjeno, pretpostavlja se da nisu bili muslimani.
Među stradalima bila je i jedna ženska osoba, ćerka zapovednika takozvane OVK, koja je takođe učestvovala u borbama.
Parafinske rukavice pokazale su da su gotovo svi koristili oružje.
Izveštaj finske forenzičarke
Istrazi se, potom, priključio tim patologa iz Finske koji je predvodila Helena Ranta.
Sledila je zajednička istraga.
Ranta je osporila valjanost metode parafinske rukavice, kao zastareo.
Prilikom konferencije za štampu koju je držala u Prištini 17. marta, u prostoru OEBS-a, upotrebila je termin „zločin protiv čovečnosti“.
Tumačila je da su žrtve bili civili, nenaoružani, jer, kako je tvrdila, „u džepovima nisu imali municiju“.
Ranta je kasnije izjavljivala da je Voker vršio pritisak na nju prilikom pisanja izveštaja i da misli da je očekivao da podrži njegovu interpretaciju.
Inicijalna kapisla za bombardovanje
U bombardovanju, koje je počelo 24. marta i trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture.
Tačan broj poginulih nikada nije objavljen, a procene se kreću između dve i po i tri hiljade ljudi.
Bombardovanje je završeno 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija i potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, kojim je vlast na Kosmetu preuzela međunarodna vojna uprava.
Privremene vlasti u Pokrajini jednostrano su proglasili nezavisnost 17. februara 2008. godine.
Od optužnice u Hagu do optužnice u Prištini
Slučaj Račak bio je deo haške optužnice protiv nekoliko visokih zvaničnika Savezne Republike Jugoslavije, na čelu sa tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem, ali je tužilac odustao od tog dela optužnice.
Milošević je preminuo, a u procesima protiv Nikole Šainovića, Milana Milutinovića i generala Vojske SRJ – Hag je odustao od Račka.
Ipak, Priština tvrdi da je to bio „masakr nad civilima“ zbog čega je početkom 2023. godine tamošnje tužilaštvo raspisalo međunarodne poternice za 18 Srba koje sumnjiči za ubistva u Račku.
sputnikportal.rs
