Prvi redak ikada koji sam napisao sa naivnom idejom da je svetu stalo do neke moje lične istine, desio se trećeg dana nakon završetka NATO bombardovanja. Imao sam dvanaest i po godina i čvrsto verovao da je važno da saopštim sve što mi je na srcu u tom trenutku a što se tiče nepravde koju sam proživeo i za koju sam jasno znao da je – nepravda.
Dovoljno sam odrastao da sam svestan toga da ničim nisam skrivio sve što mi se desilo i nedovoljno sam fizički stasao da mogu bilo šta konkretnije da preduzmem povodom te činjenice: idealni uslovi za svakovrsnu frustraciju su ostvareni. Uzeo sam olovku i papir, zamislio svet budućih čitalaca koje interesuje kako se ja osećam u vezi sa bombardovanjem, i počeo da ispisujem svoje infantilne memoare.
To je bio prvi put da sam poverovao u moć pisane reči. Ne znam zašto i ne znam otkud. Tumačenja iracionalne vere u reči, na koja sam u životu kasnije nailazio, nedvosmisleno su ukazivala da je razlog za takva uobraženja – upravo u intenzitetu pomenutih frustracija. Ubrzo sam se vratio svojoj najvećoj strasti dečijih dana: ideji da postanem golman, novi Ivica Kralj, i olovku ostavio samo za školu, a i tada sam je nerado uzimao.
Ostalo je svašta nešto nedorečeno ali to sam hteo da rešavam samo intenzivnim treninzima i nadom da ću uspeti kao golman. U svetu kojem sam pripadao, preko fudbala se ne stiče samo pravo na dostojanstven život, nego pravo i na sopstveni glas.
Gimnazija na periferiji Beograda
Pet godina zatim, ja još uvek jako ne verujem u pisanu reč. Još manje – verujem u školu. Nakon povrede palca, nisam više obuzet idejom da postanem golman. Razvio sam strah od lopte i sada bih nekome da se osvetim za taj svoj strah.
Treniram kik-boks. Psihofizički sam stasao dovoljno da sam spreman na sve što mi srce poželi. A srce tada hoće najluđe i najplemenitije stvari u isti mah. Imam sedamnaest i po godina ali tada se tih “i po” ne izgovara nikome, i ne misliš o sebi kroz to “pola godine” uopšte, nego čekaš na punoletstvo kako ne bi mislio o godinama koje si morao da proživiš da bi mogao da počneš da živiš (kako želiš).
Tada veruješ da je u godinama koje tek treba da navršiš taj neki “početak pravog života”. Pohađam gimnaziju na periferiji Beograda, ali ona uopšte nije nikakav “gimnazijum”: profesor geografije prodaje učenicima spid, lično troši heroin i diskretno je ponosan na to jer misli da ga to čini izuzetnim; glasa za LDP i agituje za njih, meni se iščuđava kako sam “pametan” previše da bih bio za “radikale”. Nekolicini nas dopušta da ne idemo na njegova predavanja, i s nama se viđa van škole, a barabama s kojima se međusobno čekamo u smenama, on je razredni: “mangupi” kojima valja spid, dakle, mogu šta im se prohte, što se tiče “gimnazije” i obaveza. U tom trenutku, autentično prezirem drogiranje i cigarete, i uprkos tome: imam neki “status” u društvancetu. Postim srede i petke i čekam da prođe ponoć da bih poljubio devojku. Lažem da sam izgubio nevinost, jer mislim da mi to doprinosi “statusu”. A “status” sam obezbeđivao i stvarnim jedinicama u školi, nekolicinom tuča, drskim opaskama na času, neprezanjem od ukora, šatiranjem “ala Legija”. Majku naglo ne interesuje moje vladanje, što ja obilato koristim. Očuha nikad nije ni interesovalo ništa u vezi sa mnom.
Majka želi da mi ostane u sećanju kao “nesmaračica”. Radi kao zubarka u stanu u kom živimo nas petoro i dva psa, ilegalna stomatologija, dakle, dok joj kičma ne pukne od metastaze. Očuh vozi autobuse. Majka rak krije, i kradom i strahom ga gaji ravno tri godine. To saznajem kasnije. Kao i to da je bio relativno izlečiv čim ga je toliko dugo “ne obelodanjivala”. Baš u te dane kad sam ja bio kao pušten s lanca, ona je krila od sebe i nas da ima rak dojke i računala da će moći da zaradi dovoljno da i brat i ja preživimo neko vreme nakon njene smrti. To da je već radila na tome kako ćemo je se sećati, takođe kasnije shvatam. Uspela je da uštedi ravno nula dinara i njen otac joj je ponosno ali i prekorno pozajmio novac za lečenje, uz komentar: “Što si se udavala za slepce, oba puta?”.
A tih dana, kad sam se ja raspravljao s geografičarom o politici i radosno ne pohađao nastavu, neka pacijentkinja je majci donela bundu kao kompenzaciju za zubni “most”. Ljiljana je bila presrećna. Valjda jer je mislila da joj se u toj bundi, ne vidi koliko je smršala, ne znam. Meni na pamet nije padalo da verujem u “pisanu reč”, dugo već. Istina, čituckao sam nešto, Jesenjina na primer, ali skroz tako da niko ne zna za to.
17.03.2004. godine
A onda se desio 17. mart i pogrom na KiM, i brzo i lako smo se neki drugari iz škole i ja okupili sa zajedničkom željom da nešto uradimo za naš narod. Nismo imali ideju šta konkretno i utoliko smo više bili rešeni. Crkveno stanovište je nalagalo prostu stvar: traži blagoslov od roditelja i idi na Kosovo ako izbije nešto. To sam hteo i osećao više od svega kao ispravno.
Došao sam do majke koja je bila taj moj roditelj i iskreno joj zatražio blagoslov da me pusti da idem u rat. Tim rečima. Bila je još uvek radosna zbog svoje glupe bunde, ili sam joj ja to pripisivao. Video sam kako je u neverici zbog toga što upravo shvata da stasavam u nešto što nije imala predstavu da jesam.
Bilo mi je drago zato što joj je to saznanje bolno, jer moja “idealna majka” koju sam zamišljao, mene dočekuje sa punom svešću o nacionalnom pitanju i mojom ulogom u njegovom razrešenju, a ne u radosti zbog glupe bunde i lišena svake svesti. U suzama koje sam hteo da sakrijem, izašao sam iz stana, uputio joj odurne reči koje sam video da su je zabolele i bez ikakvog blagoslova, otišao u grad.
Napunili smo torbu kamenjem, gađali ambasade, pevali rodoljubive pesme, drali se Ulicom kneza Miloša, a ja sam preintenzivno osećao slobodu, strah, radost i beznađe, sve zajedno, istovremeno i sve izazvano jednom rečju: Kosovo. I bio sam sa prijateljem koji mi se činio kao najbolji i da će zauvek to i ostati, za kog sam verovao da proživljava sve ovo apsolutno isto kao i ja što proživljavam, i koji me je birao zbog toga što sam se i ja njemu pričinio kao idealan svedok njegovog nekog života – birao me za kuma, tražio da ga krstim, na šta sam ja bio ponosan izrazito, upravo jer sam mogao da ga krstim pošto sam ja već bio kršten, odskora – ali kršten; zajedno smo gađali zapadnjačka zdanja, uzvikivali parole, mislili da šaljemo policiju na Kosovo tim parolama, hteli da podelimo muku s našim ljudima “dole”, po svaku cenu, a nismo znali kako se to radi, kao ni to da li je uopšte moguće podeliti muke koje ti nisu pripale, a, pri tom, ne biti u stanju da živiš sa onima koje ti realno jesu pripale.
Te moći i nemoći u kojima smo se našli zbog godinica i života nam, videli smo samo kao pouzdan razlog da ostanemo zajedno u svemu tome, šta god da to što nam se dešavalo bilo. Iza ćoška nas je zaustavila policija i to je bio idealan povod da jedan drugom pokažemo da zaista jesmo zajedno u svemu tome, da ne uzvikujemo lažno pokliče, da smo spremni iza njih i da stanemo jer smo ljudi koji se celim svojim bićem nalazimo na pragu vajnog punoletstva, zajedno rešeni na sve. Idealan povod je bio i za to da svakoj svojoj emotivnoj, tinejdžerskoj muci, pripišemo neki viši smisao.
Kopnena zona bezbednosti
Našli su nam kamenice po torbama, lupali nam šamare, mi smo đipali, nevešto se branili, hteli da iskamčimo milost tako što smo ih podsećali na Kosovo, otimali se od šamaranja tako što smo im govorili da treba da biju Šiptare a ne nas, pa time sebe razjarivali dovoljno da ipak hrabro podnosimo batine.
Jedan od pripadnika reda i mira, pogledao me je, uhvatio za vilicu i kroz zube u lice mi izgovorio: “Mentolu mali, sinoć sam došao iz Kopnene zone”. Ja nisam imao pojma šta mu je “Kopnena zona”, ali hteo sam da me razume u tome što ni sam ne znam šta želim ovako silno, niti zbog čega, i hteo sam da on mora da zna kako smo na istoj strani; kako smo u stvari mi više na “pravoj strani” nego on.
Retki policajci jesu razumeli da sve ovo činimo iz nemoći i da za sve imamo neki razlog, drugi nisu i nije ih zanimalo da to kapiraju. To sam osećao po kvalitetu šamara koje su nam lupali. Neki su lupali od srca, jako i kroz zube, neki reda radi. Nekima nas je bilo žao pa su nas štedeli, neki su lično shvatali sve sa našim protestima. Lično su shvatali naše kamenice po torbama, jer je jednog od njih nečija kamenica maločas pogodila u glavu. A onda su nestali, začas, kao da ih i nije bilo. Jer su uvežbani da se pojave niotkud i reše nekolicinu maloletnih šeprtljavaca koji veruju da su opijeni patriotskim zanosima najispravnije od svih. Ostali smo da se junačimo, da se ponosimo time kako smo otrpeli udarce i da tajimo kako smo se nadali da će imati milosti i razumevanja. A kad smo sutradan, na današnji dan pre dvadeset godina, saznali šta je to “Kopnena zona bezbednosti”, malo nas je ipak bilo sramota. Geografičar koji je nama predavao, zanimao se za neke druge granice.
Neki od školskih drugara su ostali zauvek radosno ogorčeni na društvo u kom su morali da dolaze do svesti na mišiće, bliže se četvrtoj deceniji svog života, još uvek očekujući da se nešto epohalno desi i razreši.
Neki su odavno odustali i “zapalili preko”, ne polažući nikakve nade. Neki krive sebe patološki. Drugi krive druge, isto patološki.
Šamari
Meni je majka, za koju nisam znao s čim se nosila i koju nisam poštovao tražeći od nje da bude neko drugi ko sam ja zacrtao da treba da bude moja majka, i koja je umrla ubrzo, iz nehata dala veliku lekciju: zle sile te obuzimaju najlepše onda kada misliš da radiš najbolju moguću stvar. U bundi koju nije ni htela sebi da kupi, i na koju je pristala samo da bi neko imao način da joj “otplati” veštačke zube, ja sam pogrešno i naprasno prepoznao vrhunski dokaz njene “ograničenost” i hteo sam da je postidim jer je – ja vidim kao takvu. To je vrhunska manifestacija onog “banalnog zla”. Nešto je u meni to zahtevalo a ja sam bio klinački, idiotski čvrsto, ubeđen da je u pitanju solidarnost i empatija sa sunarodnicima koji stradaju. Naprosto jer nisam imao način drugačije da izrazim činjenicu da mi je žao ljudi koji to proživljavaju.
Međutim, za ove dve decenije i koji dan, u različitim intenzitetima i kvalitetima životnih i drugih stvarnih šamara koje sam podobijao, uvideo sam postojanje nevidljivih sila koje uzrokuju sve to; uvideo sam različite stadijume svojih i tuđih svesti s kojima sam bio upleten, i nije mi ostalo ništa drugo nego da pokapiram kako se zaista čuvaju kopnene i druge zone bezbednosti. Ćutke, poštenom posvećenošću svom pozivu, bez naglih pokreta i suvišnih reči, na svakom koraku, svakog sekunda, “borbom neprestanom”, sa sobom i svojom ulogom u svetu.
Prestao sam da verujem svakoj svojoj misli, posebno onoj koja bi me navela naprečac na određena ponašanja.
Opet sam, pomalo, poverovao u moći reči.
Jer jedino u takvoj pomnosti, mogu razumeti zbog čega više od dve decenije, osećam sve što osećam povodom naše najvažnije teme.
Nekad je neophodno da prođe više decenija da bismo stekli ispravnu svest o tome šta smo zaista proživeli. Te decenije se polako navršavaju i na svetsku istorijsku pozornicu – izlazi pitanje: šta smo to zaista proživeli pre dve i kusur decenije?
autor:Vladimir Tabašević
