Kad porastem biću Anđa Genocidaš.
Da smo znali mi, tada ratna deca šta bi moglo da nas sačeka koju godinu ili deceniju nakon Dejtona, verujem da bismo bili izuzetno vickasti i dosetljivi, te bismo išli par koraka ispred vremena i napravili za svoju dušu parodiju na čuvenu pesmu Nervoznog Poštara Salko Dinamitaš. Mada, možda nam je taj ko se zakleo u bioskopu da će postati Salko Dinamitaš, baš kroz pesmu poručio šta će nas sačekati jednog dana, a mi budale nismo ništa čitali između redova. Dobro, mi nismo ni mogli, ali one starije generacije su morale.
Zašto nisu, ne znamo. Međutim, Salko Dinamitaš je znao da će za njega raditi globalna medijska i politička mašinerija, pa i što uleti kao kaubojac i pokasapi civilno stanovništvo po selima, niko mu neće ništa, jer će na kraju Dinamitaš, pardon, Genocidaš, biti ne on, Salko, nego Slavko kome je dojadilo da mu Salko ubija na kućnom pragu porodicu, rodbinu, komšije, prijatelje, poznanike, narod… I eto, pobi Salko Dinamitaš Srbe po selima oko Bratunca i Srebrenice, a Slavko ispade kriv zbog „nećeš više“. Pa Slavko na kraju ne sačuva status dinamitaša kao onaj ko je pobio sve Slavkovo, nego se pretvori u genocidaša.
U genocidaša, ili Genocidaša, kako ko šta voli da izabere, etiketu ili nadimak, Slavka pretvoriše sunarodnici i politički sledbenici Adolfa Hitlera, kralja Leopolda, engleskih mučitelja koji su izmislili koncentracione logore i metode mučenja kakve normalan ljudski um ne može da pojmi, tu je i tako pitoma američka država i ona koju znamo, i ona duboka, koja samo 17 godina u svojoj istoriji nije vodila ratove na tuđim teritorijama. Na onoj koju je zaposela, istrebila je čitavu jednu rasu, a ono što je ostavila, saterala je u rezervate. Tu su i Francuzi od kojih se Afrika nikad oporaviti neće. Na spisku onih koji okriviše Slavka i dadoše mu titulu genocidaša su i komšije koje su jedine imale logore za srpsku, Slavkovu decu, pa nam, čoče, eto i Crnogoraca, potomaka onih koji su pobili sve čestito i udesili tako da se ni grob ne zna onome što su zatrli.
I tako, oni koji Slavku dadoše nadimak Genocidaš jer nije dao da mu Salko koji se baš u bioskopu zakleo da će postati Dinamitaš, više ubija i kolje narod, imaju na rukama krvi, Bog zna koliko miliona ljudi, a evo i najnovija brojka i žrtva o koju su okrvavili ruke, je preko četrdeset hiljada ljudi iz Gaze. Ne vojnika, nego isključivo civila. Tu su i civili iz Donjecka, Belgoroda, Gorlovke, Kurska. Rusi, oni koje su ti ljudožderi koji obeležiše Slavka, mrzeli otkad je sveta i veka. Uništili su države Libijcima, Sirijcima, Iračanima, zdušno ҄podržavaju krvavi pir u Gazi, pa eto, sad su na strani Muslimana iz BiH. A misle o njima isto što i o Ukrajincima, koriste ih za istu stvar kao Ukrajince.
Žao mi je što Zbignjev Bzežimski nije poživeo još koju godinu. Jednom bi se valjda izlanuo i za naše „komšije“, baš kao što je i za Ukrajince, pa jednom prilikom reče da ih treba koristiti protiv Rusije jer imaju problem sa moralom. Ali oni su budale, i baš takvi kako ih je taj mrzitelj istočnih i južnih slovena poljskog porekla, okarakterisao. Isto je mislio i o onima kojima danas ubice iz zemalja koje su zatirale sve pred sobom, drže stranu. O našim „komšijama“ Dobrim Bošnjama, koje ne bi ni mrava zgazile, ali su za Klintonov interes, a dalje interes duboke države, Boga mi bili spremni da prvo ubiju srpskog svata, a onda da se razračunavaju sa srpskim življem kako su kuda stizali. I sad je genocidan Slavko koji to nije hteo da trpi, a nije Salko koji je ubijao i klao.
Kako je onda u Srebrenici počinjen genocid ako ona ima majke? Bratunac ih nema, pobijene su, baš kao što majke nemaju Jadovno, Jasenovac, Stara Gradiška, Prebilovci i ostala srpska stratišta. Poznajem divnu porodicu iz okoline Bratunca, izbeglu u naš grad, gde i danas dan žive, čiji je domaćin jednom, u punom ratnom jeku, poželeo da obiđe familiju i da nekako ode do tamo. Hteo sa njim i stariji sin, ali mu otac ne dade, kao da mu je neka viša sila govorila da detetu ni slučajno ne dozvoli da pođe s njim. Otišao je čovek, sve one koje je hteo da vidi, našao je zaklane u kući, a sa televizora je tutnjala pojačana muzika.
Dugo se to prepričavalo kod nas, a ja sam bila mala da bi do mene doprlo nešto više od same priče koju sam mogla da čujem i zapamtim, pa tek kad odrastem kao što i jesam, da je shvatam i sagledam onako kako treba. Taj čovek se nikad nije oporavio od onoga što je video. Kasnije je i oboleo i mentalno i fizički. Umro je valjda od karcinoma. Više se evo i ne sećam. Ali znam da je njegova priča slika i prilika onoga što je radio Salko, pa Slavko ispao kriv zbog toga što je Salka zaustavio. Ubijao Salko Dinamitaš, a Slavko ga sprečio i ispao Genocidaš. I nije genocidaš samo Slavko, nego i oni koji su pomrli od NATO bombi.
Genocidaši smo si mi koji smo čekali da se tate kući vrate, koji smo plakali kad je pala prva NATO bomba na položaj na kome nam je bio otac. Genocidaš je i ono dete koje kao posledicu ko zna čega, vuče genetske mutacije koje dovode do sindroma od kojih boluje toliko osoba da se na prste, pa eto dve ruke, mogu izbrojati. Genocidaši su i one porodice čiju priču prati dokumentarni film Djeca. Genocidaši su i 12 beba, umrlih u banjalučkom porodilištu, jer „humane“ Ujedinjene Nacije nisu dozvolile da se dopremi kiseonik. Genocidaši su Srbi iz Sarajeva kojih tamo više nema, koji su svoje mrtve odneli sa sobom kojekuda, pa i sami posle pomrli od raka koji je izazvao osiromašeni uranijum.
Genocidaši su mrtvi iz Zalazja, Kravice i ostalih sela oko Bratunca i Srebrenice. Genocidašica je mala Mirjana Dragičević koju su sa samo devet godinica silovali do smrti. Ma svi smo genocidaši, čak i one hinje i one ružne karakondžule, koje se dodvoravaju onima koji nas etiketiraju. Ali oni su glupi i amoralni pa to niti hoće, niti žele, niti su sposobni takvi da shvate. I neka smo svi genocidaši, ne smeta nam. Batina svakako ima dva kraja, pa će, kad se geopolitički uslovi promene, na red doći i rezolucije o zlodelima svih onih koji nas nazvaše genocidašima, a onda će, u svom bednom maniru, baš kao i oko kosovskog pitanja, početi da kukaju da je to drugo, pa da rasklimaju narativ koji im se ionako poljuljao. Zbog toga im ova rezolucija i treba. Ali neka treba. Obiće im se o glavu.
A mi? Mi moramo da nastavimo gurati svoju priču, moramo da se držimo, moramo da budemo svesni težine i moći informativnog rata. I da ne čekamo pravdu da sama dođe. Svašta moramo bolje nego ranije, a za to nam je potrebna volja, za to nam je potrebno jedinstvo, ili nas neće biti ni za onu jednu šljivu iz kremanskih proročanstava, jer ćemo je razjedinjeni poseći, naložiti i pobiti se oko toga ko će bliže doći vatri. Moramo znati pomoći sebi da bi drugi znali da nam pomognu. Moramo očekivati od sebe da bismo očekivali od drugih. I moramo dobro koristiti promenu svetskog poretka, pa da je ne prespavamo kao pad berlinskog zida. I eu ne sme da nam bude bez alternative. Mi njoj ne trebamo. Ni ona nama. Ali trebamo samima sebi.
Autor: Bojan Vegara
