Narod smo koji se uvek hvali time kako sve zna, a naročito istoriju. I svako će nam pružiti, čak i na najmanji podsticaj u vidu čašice rakije ili svakodnevnog viđanja, svoj uvid u nekakvu istoriju koju tvrdi da zna, a što je najgore, uvek svaki Srbin tvrdi da istoriju zna bolje od onog drugog.
I tako vekovima tvrdimo da nešto znamo, da smo čuli, pročitali, a u stvari ne znamo ništa, i što je najgore, deluje kao da nam nije ni stalo osim kad je u pitanju rasprava u kojoj želimo da pobedimo.
A sad se zapitajmo… Znamo li za silne progone Srba sa svojih ognjišta? Znamo li da se to uvek dešavalo o velikim praznicima? Da li nam je zaista poznato koliko tragedija je ovaj narod preturio preko svojih leđa? Smemo li ne znati imena stradalnika našega roda i zanemariti stratišta, pa onda trgovati brojkama kako se kome prohte, a sve u skladu s političkom korektnošću? Zar ne ispada onda da su Srbi stradali za prevagu nekog bednog tasa na vagi naših svađa?
Zašto znamo ko je pobednik Zvezda granda, a ne znamo za plač dece našega roda koji odzvanja kroz šume, jaruge i još uvek se čuje sa dna nekih jama? Zbog čega nam je poznato koliko zarađuje Aleksandra Prijović, a nije nam poznato koliko još kostiju naših predaka leži neopojano i nesahranjeno po kojekakvim uvalama, vrtačama i okapinama? Ko je to nama mogao reći, ako mi nismo sami želeli da znamo, šta o čemu misli Jelena Karleuša, a ne znamo za livade, šume i obale gde su Srbi ubijani kamom, kamenom, žicom, za mesta na kojima – što kaže Ćamil Sijarić – gde god da staneš, noga ti upadne u lobanju nekog Srbina? Kako je moguće da postoji narod čija vlast šalje državni avion po telo stradalog pevača, a ne šalje speleologe, arheologe, forenzičare, etnologe i istoričare da istraže gde smo sve to stradali usled nepoznavanja istorije koju i dalje uporno zaboravljamo?
Je li moguće da napamet znamo tekstove pesama nečega što se zove Merlinom i punimo mu šest arena iako je bio ratni huškač, a ne znamo spiskove stradalih ni iz jednog rata koji je na nas, uvek nespremne, naišao? Znamo gde letuje Aca Lukas, ali ne znamo gde je stradalo 700.000, 40.000, 15.000 Srba odjednom… Čuli smo milion puta koja rijaliti zvezda gde živi, ali smo gluvi za to ko sve nije živ, jer je podleteo pod točkove istorije.
Znate li kako para dušu suza u oku devedesetogodišnjaka koji priča da je gledao kada su mu klali braću, majku, oca i baku dok je on sedeo u žbunju i nije smeo da pisne? Imate li pojma koliko mora da boli neku staricu koja je od onoga što je videla pobegla na kraj sveta i još uvek oseća noževe u svom trbuhu? Jesmo li svesni koliko su užasni krici dece koja umiru po Grmeču, ili preko albanskih planina, ili u vatri svojih spaljenih domova?
Znamo li kako kama kida srpsko meso? Znamo li kako je kada majka mora da odluči kom će detetu od njih petoro da spase život? Znamo li kako je to biti pretučen, silovan, vezan, pa kamionima sa stotinama drugih kao stoka biti poslat koljačima? Znamo li koliko je iskopanih očiju, oparanih utroba, iskidanih jezika ostalo po livadama? Znamo li sa kolikim morem suza je zalivena zemlja na kojoj sada više nema Srba? Znamo li kojim su rečima roditelji tešili decu sekundu pre nego što će svi zajedno biti poklani? Znamo li šta je išlo kroz glavu, osim metka ili malja, onima koji su klečali nad svakom jamom? Znamo li gde je zemlja najviše ulegla od trupova onih koje smo zaboravili? Znamo li da smo sledeći ako ne znamo odgovor na sva prethodna pitanja? Znamo li za krike, dozivanja, smrzavanja, bičevanja, sečenja, kidanja, čupanja, modrice, otkinute udove, raskomadane utrobe, silovanu decu? Znamo li za mržnju? Znamo li za uništena groblja? Znamo li za patnju? Znamo li za užas? Znamo li za Garavice?
autor:Milan Ružić
