Jezik i pismo branimo od nas samih

0
155

Koliko je dobro što mogu sebe nazvati jednim od boraca za odbranu ćirilice, toliko sam i tužan zbog činjenice da se ta borba mora odvijati u mojoj zemlji. U pitanju je zemlja koja je u brzacima istorije gubila mnoge stvari, istina, dosta njih joj je ta voda i vratila, ali koja svoj jezik nikada i ni zbog čega nije zapostavljala, jer je njen narod znao da bez jezika nema temelja naše kuće, a bez pisma, nema krova koji nas štiti.

Došli smo u situaciju da svoj jezik i pismo branimo od nas samih, što je retko koji narod sebi dozvolio, ako je ikada ijedan.

Progon srpske ćirilice počeo je sa Kalajevom jezičkom politikom, pa sledeći je samo pokazujemo kako smo zaostali i okupirani posle čitavog jednog veka. Nekorišćenjem ćirilice pokazujemo svoju ljubav prema ropstvu.

Došlo je vreme mira koje smo čekali tolike vekove i baš u godinama mira, počeli smo da zapostavljamo svoj jezik i pismo koji su nosioci kulture i umetnosti, a sa njima i identiteta kojem su podređeni. Umesto da sada zaronimo u beskrajne dubine svog jezika i tamo otkrijemo blaga, za koja kao da samo mi nismo znali, mi se brčkamo u plićaku vodeći bitku sa sitnom ribom koja nam golica stopala, a nama izgleda kao da su nas opkolile ajkule.

Stigli smo do tačke u kojoj se nacionalni identitet i ćirilica uopšte ne dovode u direktnu vezu, pa se ovo dvoje bez rodbine vuku po lingvističkim i istorijskim sudovima na kojima treba da dokažu da su u srodstvu sa svojim narodom.

Nama je potreban rat za ćirilicu, ali to nije rat vatrenim oružjem za koji vam treba obuka, već rat koji se dobija pukim korišćenjem pisma koje su nam u nasledstvo ostavili toliki preci, sveci i vekovi. Dakle, rat u kom i oni koji ratuju samo preko tastature mogu pomoći. U pitanju je borba koja je jednostavna i individualna, isto koliko i disanje. Negovanje srpskog jezika i njegovo ispisivanje ćirilicom je upisivanje u Srbe.

Da Vas podsetimo:  Oslobodi svoj um ili - Sigurnosni pojas i maska kao simboli poslušnosti

Nemojmo dozvoliti da budemo prvi u tolikim vekovima koji će izgubiti svoju ličnu kartu, izvorište i ognjište, već budimo prvi koji će zarad svog dobra pobediti sebe same.

Naše pismo je naš blagoslov, ali i krst koji nosimo. Ljudi teško pristaju na to da ponesu svoj krst na leđima, ali je zadivljujuće sa kojom lakoćom pristaju da nose zvono oko vrata koje im daruju oni koji nemaju ni pismo ni jezik. Mi imamo savršeno pismo, pa možda zbog toga mi nesavršeni njega nismo dostojni.

Početak ovog veka okačio je vagu na srpski jezik na kojoj pri merenju vidimo da očigledno preteže tas na kom su politički kriterijumi dok se onaj drugi, na kom su naučni lingvistički kriterijumi, sa prvim ne može meriti. Ćirilica je preživela sve progone, promene i pogrome, pa će izdržati i ove revizionističke težnje. Srpski jezik sa svojim pismom je nadživeo tolika carstva koja su na njega nasrtala, pa će preživeti i nekoliko polukompetentnih pseudolingvista i kvazipolitičara koji sa našim jezikom i pismom rade šta se njima prohte. Prvi zaboravljaju da nisu političari, a drugi zaboravljaju da im nije dat mandat kao lingvistima.

Ovo razaranje nacionalnog identiteta kroz zatiranje ćirilice, između ostalih stvari, samo je puko nepodudaranje između političkih i naučnih kriterijuma u definisanju identitetskog statusa srpskog jezika, pa samim tim i pisma. Stara komunistička, pre možda hrvatska (opet, u pitanju su skoro sinonimi), podvala u podeli upotrebe jezika na službenu i javnu, potpuno je razjašnjena na mnogim mestima, a prvo od tih koje mi pada na pamet jeste knjiga prof. dr Miloša Kovačevića „Borba za ćirilicu i srpski jezik“, tako da ta dilema više ne postoji, ali očigledno je da postoje oni koji tu dilemu održavaju na aparatima kako bi sprečili upotrebu pisma starijeg od svih nas, a naročito od njihove loše namere. Uostalom, baš u toj knjizi, Kovačević govori ono što svi treba da razumemo bez ikakve dileme: „Ćirilica je srpsko pismo, a latinica je pismo srpskog jezika. Kao što Krleža nije srpski pisac, ali je pisac srpskoga jezika, tako ni latinica nije srpsko pismo nego je pismo srpskog jezika.“

Da Vas podsetimo:  Treba li Srbija da oporezuje gastarbajtere?

Na nama je da dokažemo da smo dostojni pisma koje smo nasledili rođenjem u Srbiji, tačnije – srpskim jezikom. Da pojednostavim – blago nama sa ćirilicom, teško njoj sa nama.

U duhu praznika koji nam se približava, tekst treba završiti samo na jedan način, a to je pozdravom koji je ujedno i želja – ćirilica vaskrse!

Milan Ružić

Izvor: Iskra

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime