Nuklearka „Luj Viton“

autor:ALEKSANDAR MILOŠEVIĆ

Kada šetate Jelisejskim poljima, s leve strane, kako gledate na Trijumfalnu kapiju, pogled vam umesto dostojanstvenog istorijskog spomenika fiksira ogromna zgrada sa zlatnom i srebrnom fasadom u obliku reklame za proizvod koji vole svi ljudi novostečenog ukusa.

Da, to je Luj Viton.

Glavna prodavnica brenda koji fascinira sve, od sponzoruša do repera, dakle sve one koji su naglo stigli do nekog malo većeg ili velikog novca, pruža se nekoliko spratova uvis, sijajući svojim zlatnim slovima, dok se pored nje diskretno smestio metalizirani kofer veličine, ‘ajmo reći 50x15x15 metara, sav prekriven onom poznatom Vitonovom mustrom što je vidite svuda, od kineskih radnji na Novom Beogradu do kraljevske lože na Vimbldonu. To je druga prodavnica ovog brenda, umotana u markiranu zavesu dok iznutra traje renoviranje.

Uskoro nešto slično možemo očekivati i kod nas. Predsednik Aleksandar Vučić najavio je tokom svoje nedavne posete Parizu kako će Luj Viton do 2026. otvoriti prodavnicu u Srbiji, i to gde drugde nego u Beogradu na vodi, „i onda smo rešili sve te probleme“.

Koje sve te probleme?

Koje to tačno probleme imamo mi u Srbiji zbog toga što Luj Viton još nema radnju u Beogradu na vodi? Rekli bismo nikakve, ali možda pogrešno gledamo na Vučićeve muke. Možda zapravo „mi“ nismo mi, ali „on“ jeste taj.

Možda predsednik recimo misli na svoju savetnicu uslikanu u Njujorku sa Diorovom tašnom, koja će svoje torbice ubuduće moći da kupuje čim izađe iz tramvaja na Savskom trgu. Jer, Dior je deo Luj Vitona.

Ili misli na svoju drugu savetnicu, uslikanu kako stoji iza ove prve, sa Fendi tašnom u ruci. Fendi je takođe deo Luj Vitona.

Ili na svoju treću savetnicu, uslikanu kako stoji iza ove druge, koja stoji iza one prve, sa isto tako nekom tašnom koja je verovatno isto tako neki Luj Viton.

A možda misli baš na sebe, zamišljajući kako mu pada džak brige s leđa jer će odsad moći da Loro Pjana jakne kupuje 500 metara niz Nemanjinu, a ne da poteže skroz do Beča u prvu radnju ovog skromnog brenda. I Loro Pjana je deo Luj Vitona.

Nemamo svi iste probleme, ali ipak treba imati razumevanja za druge ljude. Posebno kad tašne kupuju od državne plate, a jakne dobijaju iz fundusa. Jer predsednik nema 5.000 evra za Loro Pjana jaknu.

Zapravo je malo onih koji Luj Viton kupuju zbog Luj Vitona. Jer im se sviđa tašna. Jer su kvalitetne, imaju dobar dizajn i šta ti ja znam. Malo je onih čija LV tašna ne vrišti onom džiberskom mustrom da je svi vide. Ima i takvih, naravno, ali teško da će oni ulaziti u radnju u Beogradu na vodi.

Čemu će onda ta radnja da služi? Našoj ekonomiji neće. Sem par radnika koji se tamo povazdan budu dosađivali i šeika koji bude uzimao kiriju za nju, efekat će težiti nuli. Imate u Srbiji i danas preskupe prodavnice pa turisti nešto ne prave redove ispred njih. Bizarna je misao koja predsedniku kao bajagi zvuči smisleno da će investitori kad vide neki butik pomisliti da je ovo prava zemlja da u njoj otvore fabriku. Bila je na Trgu republike i Versače radnja pa nam BDP nije skočio zbog nje.

Zapravo, za našu zemlju mnogo su značajniji Dior, Prada i Guči koji su kod nas odavno došli. Ali ne u Beograd na vodi, nego u Vladimirce, Sombor i Vršac, gde su srpske radnice šile cipele verovatno i za neku radnju na Jelisejskim poljima. Možda baš za stopalo neke predsednikove savetnice. Od žene iz Vladimiraca za ženu sa Andrićevog venca. Ima li šta lepše?

„Na stranu što on poseduje sve te velike, pričam o Arnou Bernaru najbogatijem čoveku kog sam upoznao u Parizu, koji poseduje sve te firme. Kada dođe Luj Viton, i nije ga lako dovesti u Beograd, ali kada dođe Luj Viton, onda svi ostali dolaze“, rekao je Aleksandar Vučić posle sastanka sa Emanuelom Makronom.

Aj’ što je pobrkao ime sa prezimenom najbogatijeg čoveka na svetu, Bernara Arnoa, vlasnika kuće LVMH, ali da predsednik jedne države, u poseti drugoj državi, posle sastanka sa osobom koja ima 214 milijardi dolara, izvuče za svoju zemlju jedan – butik, pa to nije porazno, to je samo smešno. I pomalo ponižavajuće. Kao da mu je “Mr. Bernar” udelio bakšiš. Što možda i jeste, posebno ako mu je i uživo pogrešio prezime.

Kada se jedan drugi srpski upravitelj sastajao sa najbogatijim čovekom sveta, u Beogradu je otvoren Majkrosoftov razvojni centar, jedan od samo četiri u svetu, a čitav javni sektor dobio mogućnost legalizacije inače 100 odsto nelegalnog softvera. Ali Đinđić nije patio za fensi odećom. A sigurno je znao i ko je Bil Gejts.

Umesto toga, naš aktuelni upravitelj je u samo jednoj rečenici detonirao sve svoje nesigurnosti, kao malo dete opčinjeno svetlima velegrada. Zamisli: Luj Viton!

Nuklearna eksplozija provincijalizma možda će se završiti slično kao priča sa „rafalima“, koji su izgleda sleteli a da još nisu ni izašli iz hangara, a možda će imati i srećniji epilog, s nekim srebrno-zlatnim kovčegom dimenzija 50x15x15 metara tu negde na potezu od Stefana Nemanje do tržnog centra Galerija. U svakom slučaju će biti bezbednija od prave nuklearke koju bi Vučić sad da gradi sa Francuzima, iako je do malopre hteo sa Mađarima, a da ni jedni ni drugi nemaju tu vrstu reaktora koji bi on hteo da napravi. Mada opet, ta prava nuklearka verovatno nikad ne bi eksplodirala, dok je Luj Viton opalio još u Parizu, raširivši svoju priprostu radijaciju pre nego što je ijedna njegova tašna ugledala elegantni bulevar srušene Hercegovačke ulice u Savamali.