Ko se borio u II svetskom ratu na strani okupatora (1)

2
1522

cetnici

Na internet izdanju „Ruske reči“ (ruskarec.ru) od 26. oktobra 2014. g. se pojavio autorski članak Aleksandra Širokova pod naslovom „Crvena armija: Oslobodilac ili okupator?“, a povodom 70-togodišnjice tzv. „oslobođenja“ Beograda (20. oktobar 1944. g.) od strane Brozovih prekodrinskih partizana i sovjetske Crvene armije. Na ovaj članak se u istom kontekstu nadovezuje i prethodni članak sa istog portala „Moj deda je oslobađao Beograd“ Dinare Čračove od 20. oktobra 2014. g. Oba članka su prirodno izazvali uzavrelu polemiku u komentarima čitalaca jer je tema još uvek diskutabilna čak i među akademskim krugovima kako u bivšoj Jugoslaviji tako i u inostranstvu. Ovim našim tekstom bismo želeli da koliko-toliko doprinesemo otkrivanju istinske povesti Drugog svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji – temi kojom se i bave gore navedeni članci.

Dotični članak Aleksandra Širokova se zasniva na raskrinkavanju tri „revizionistička“ mita o karakteru Drugog svetskog rata u Jugoslaviji kao i na ulozi Brozove KPJ i SSSR (tj. njegovih vojnih formacija – Crvene armije) u istom. U našem tekstu se nećemo baviti kontraargumentima u korist „revizionističkog“ pristupa ovom problemu iz jednostavnog razloga nedostatka prostora (što ćemo nadoknaditi u nekom od naših narednih tekstova) već samo jednim (četvrtim) mitom koji se kroz oba gore spomenuta članka na portalu „Ruske reči“ potajno i podmuklo provlači u skladu sa zvaničnom posleratnom titoističkom istoriografijom:

U Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji je postojao samo jedan oružani jugoslovenski pokret koji se borio za oslobođenje zemlje od stranih okupatora – partizanski pokret pod rukovodstvom Josipa Broza Tita

Ova titoistička mantra je na žalost još uvek zvanična u Srbiji a provlači se kroz sve institucionalne oblike obrazovanja i političkog života što je i shvatljivo ukoliko se zna da su prečani Brozovi partizani i njihovi potomci još uvek na vlasti i u Beogradu i u čitavoj Srbiji koju po Brozovim instrukcijama iz septembra 1944. g. još uvek tretiraju kao „neprijateljsku“ zemlju (ovde treba obratiti pažnju na ime autorke teksta „Moj deda je oslobađao Beograd“). Međutim, činjenično stanje na osnovu relevantnih povesnih istočnika govori nešto sasvim drugo.

Da Vas podsetimo:  Svaki 10. zaposleni u Srbiji u riziku od siromaštva, ali se o radničkim pravima retko priča

Činjenično stanje:

U toku Drugog svetskog rata su u Jugoslaviji postojala dva oružana pokreta, Jugoslovenska Vojska u Otadžbini (JVuO ili Ravnogorski pokret, četnici Dragoljuba Draže Mihailovća, rojalistički pokret) i partizanski pokret (Narodnooslobodilačka Vojska Jugoslavije) pod rukovodstvom KPJ i njenog genseka Josipa Broza Tita pored regularnih vojski stranih okupatora ili novoprograšenih država na ruševinama Kraljevine Jugoslavije.

Međutim, vojno-političke i ideološke motivacije ova dva pokreta su bile dijametralno suprotne i pre svega nespojive pa stoga nije ni moglo da dođe u toku rata ni do kakve fuzije ova dva pokreta koja su se međusobom razlikovala i po pitanju nacionalnog sastava komandno-rukovodećeg kadra. Ipak, i jedan i drugi pokret su imali jednu jedinu zajedničku crtu, a to je bila želja za izbacivanjem iz zemlje svih stranih okupacionih vojski, ali samo kao preduslov za realizaciju svojih ideološko-političkih pa i nacionalnih posleratnih planova i konačnih ciljeva. Stoga ova dva pokreta nisu mogla da funkcionalno sarađuju u nekakvoj zajedničkoj borbi protiv okupatora ni nakon formalnog usmenog dogovora o zajedničkoj borbi (sklopljenog između Tita i Draže) 19. septembra u Struganiku i (dopuna sporazuma na insistiranje komunista) 26. oktobra 1941. g. u Brajićima. Ovaj dogovor je prekršen od strane Brozovih partizana koji su još krajem septembra 1941. g. (dakle čitavih mesec dana pre dogovora u Brajićima) otpočeli direktne borbe protiv JVuO pokrećući tako oružanu boljševičku revoluciju u Zapadnoj Srbiji.[1]

Ovom prilikom ćemo dokumentovano i konkretno prezentovati samo neka od mnogobrojnih savezničkih priznanja koja je dobio lično Dragoljub Draža Mihailović kao komandant JVuO u toku samog rata kao i neposredno nakon njega za antifašističku borbu njegovih “četnika” i saradnju sa Saveznicima (naravno, Brozova titografija ova i ovakva dokumenta ne spominje):

  • Slovo britanskog ministra inostranih poslova, Entoni Idna od 24. septembra 1942. g. (Službene novine, br. 10, 24. novembar 1942. g., London):
Da Vas podsetimo:  Predsednikovo podnošenje prijave protiv samog sebe - ozbiljan krivični igrokaz

“Mislim da će mi svaki moj sunarodnik kazati danas, da je Jugoslavija već osvetlila obraz u ovom ratu…

Dobro uređene jugoslovenske vojske vode borbu protiv neprijatelja na sopstvenom tlu, pod neobično hrabrim vođstvom đenerala Mihailovića. To je jedna važna vojnička činjenica.

U ovom času neprijateljske divizije koje su preko potrebne na ruskom vojištu, ili potrebne na egipatskom vojištu, zadržane su borbom u Jugoslaviji…”

  • Telegram generalu Mihailoviću kad je francuski general Anri Žiro primio komandu nad francuskim trupama u Severnoj Africi (11. novembar 1942. g. od generala Anri Žiroa, Komandanta francuskih snaga u Severnoj Africi):

“Ponovo sam stupio u borbu protiv naših zajedničkih neprijatelja.

Vama lično i herojskoj vojsci želim u ovom trenutku da izrazim i podvučem tradicionalno bratstvo po oružju koje vlada između francuske vojske i vaše vojske.

Izražavam vam svoje najdublje divljenje.

Vaš herojski otpor, i vaši uspesi, probudili su i pokrenuli nacionalnu svest svih onih koji se bore protiv napadača.

Vaš otpor i vaš primer vode ka pobedi, koja počinje da se rađa.”

  • Telegram generalu Mihailoviću od Alana Bruka, Načelnika britanskog generalštaba od 1. decembra 1942. g:

U ime carskog generalštaba ne mogu da propustim 24. godišnjicu od ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, a da ne izrazim čestitanje za divne pothvate jugoslovenske vojske na Srednjem Istoku u ovom pobedonosnom času, nego i na vaše nepobedive četnike, pod vašom komandom, koji se bore dan i noć pod najtežim ratnim okolnostima.

Uveren sam Gospodine Ministre, da će uskoro doći dan kada će i sve vaše snage moći da budu ujedinjene u jednoj slobodnoj i pobedničkoj Jugoslaviji; dan kada će neprijatelj, protiv koga se zajednički borimo rame uz rame, biti satrven zauvek.”

  • Telegram generalu Mihailoviću od Samnera Velsa, Državnog podsekretara SAD-a od 4. januara 1943. g:
Da Vas podsetimo:  Slatke poluistine, masne laži i gorka ekonomska istina

“Vlada SAD-a ima potpuno poverenje u patriotizam generala Mihailovića i veliko divljenje za veštinu, istrajnost i hrabrost sa kojom on, i jugoslovenski patrioti oko njega, nastavljaju borbu za oslobođenje svoje zemlje.

Mi smatramo da vojna akcija, na koju se pozivate, predstavlja činjenicu u orijentisanju vođstva rata od strane Ujedinjenih naroda protiv Osovine.”

  • Telegram generalu Mihailoviću od generala Dvajta D. Ajzenhauera, Komandanta anglo-američke vojske u Severnoj Africi od 13. januara 1943. g:

Američke oružane snage u Evropi i Africi, pozdravljaju svoju braću po oružju, odlične i hrabre vojne jedinice pod vašom odlučnom komandom.

Ti junački ljudi, koji su pristupili vašim redovima, u svom zavičaju, da bi neprijatelje izgnali iz Otadžbine, bore se s punom odanošću i samopregorom za zajedničku stvar Ujedinjenih naroda.

Neka bi im ta borba donela potpun uspeh.”

Vlаdislаv B. Sоtirоvić

Prеdsеdnik Оrgаnizаciоnоg kоmitеtа Pоlitičkоg fоrumа аutоhtоnih Srbа Srbiје

www.pfass.info

pfass@pfass.info

______________________

[1]Videti npr. svedočenje ravnogorskog kapetana Milivoja Obradovića, učesnika narodnog skupa organizovanog od strane ravnogoraca u selu Saranovu kod Kragujevca 12. oktobra 1941. g. na kome se okupilo oko 1.000 seljaka. Međutim, skup je prekinut upadom naoružanih partizana koji su razoružali i pohapsili ravnogorce (Dragan M. Sotirović, Branko N. Jovanović, Srbija i Ravna Gora (istorijski razvoj, Ravnogorski pokret, Šumadija 1941), Bosolej, godina izdanja nepoznata, str. 441-443).

Ko se borio u II svetskom ratu na strani okupatora (2)

2 KOMENTARA

  1. Prvi otpor fasistickom trojnom paktu pruzila je kraljeva vojska SHS u raspadanju ali je pruzila otpor. Prvih dana slovenci, hrvati a zatim i ostale nacije napustile su zajednicku kraljevu vojsku i pridruzili se trecem rajhu. Kako god, Srbi su kraj rata docekali na strani oslobodioca i antifasistickih zemalja.
    Istorija nas nije nicemu naucila pa su opet Srbi sami sebi zabili ekser u mrtvacki sanduk stvarajuci Federaciju sa neprijateljskim narodima. Zalosno ali 1991 je pokazala da sam bila itekako u pravu sve godine pre kad sam govorila cim tito umre docice do novog krvoprolica. Tito je u zelji da se Srbima osveti za poraze u prvom svetskom i drugom svetskom stvorio republike koje nisu prirodne po strukturi niti po velicini. Valjda smo mi kao narod izvukli pouku iz ovih poslednjih ratova i shvatili ko su nam iskreni prijatelji.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime