Krvavi Uskrs, kako je nazvano savezničko bombardovanje Beograda 16. i 17. aprila 1944. u kome je poginulo više od 2.000 ljudi, dugo je bio tabu tema, a ni danas sa njega nije potpuno skinut veo tajne. Dosijei Balkan er-forsa, koji je 1944. pod britanskom komandom 11 puta bombardovao Beograd i druge srpske gradove, i dalje su zapečaćeni. Britanski obaveštajac Majkl Liz bio je član vojne misije u Jablaničkom okrugu 1944. i gorko je zaključio da se Staljin sigurno grohotom smejao dok su saveznički bombarderi ubijali Srbe za račun njegovog pulena Tita.
– Intenzitet bombardovanja prevazišao je čak i napade nemačkog Luftvafea iz 1941. Za partizansko vođstvo svrha tih i ostalih bombardovanja nije bila vojničko već političko dejstvo. Cilj je bio da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde – konstatovao je Liz.
Istoričari kažu da svako bombardovanje ima četiri aspekta: vojni, ekonomski, moralni i politički.
– Nećete pogrešiti ako politički razlog stavite na prvo mesto. Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: „Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici“. To sve govori – kaže prof. dr Pavlović.
Saveznici su bombardovali i druge okupirane južnoevropske gradove, ali nikada sa tako malo štete po Nemce i sa strašnim civilnim žrtvama kao u Srbiji. To potvrđuju i radiogrami Glavnog štaba JVUO upućeni vladi u Londonu.
– Kad je na nebu prestonice prepoznalo savezničke avione, stanovništvo je bilo obuzeto oduševljenjem. Svet je verovao da se avioni vraćaju posle bombardovanja neprijateljskih ciljeva u Mađarskoj. Tek kad su zatreštale prve eksplozije savezničkih bombi, stanovništvo je potrčalo u skloništa. Savezničko bombardovanje izazvalo je strašno razaranje. Na ulicama su leševi žrtava svuda – glasio je 20. aprila izveštaj iz Mihailovićevog štaba.
“PRIJATELjSKO“ RAZARANjE SRBIJE
SAVEZNICI su bombe 1944. najčešće bacali na Niš, 15 puta. Na Kraljevo šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, a Novi Sad tri puta. Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina bombardovali su po dva puta. Razarali su i civilne ciljeve Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine..
Stradale su Bajlonijeva i Kalenićeva pijaca, prepune sveta, kao i Crkva Aleksandra Nevskog. Uništena je bolnica sa bolesnim srpskim zarobljenicima iz Nemačke koji su dovedeni na rehabilitaciju. Razoreno je prvo beogradsko porodilište. U prah su pretvoreni Centralni higijenski zavod, Dečja bolnica, Dečji dispanzer, Bolnica za zarazne bolesti, Dom slepih, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz NDH. Sravnjene su Terazije.
– Prema pouzdanim obaveštenjima Vrhovne komande Jugoslovenske vojske, na Beograd je palo 1.457 bombi prvog i drugog dana pravoslavnog Uskrsa. Porušeno je ukupno 687 zgrada, a 20. aprila je u ruševinama pronađen 1.161 leš. Broj teško povređenih bio je 1.468 – piše u radiogramu upućenom 21. aprila u London.
Kolone sa kovčezima protezale su se kilometrima beogradskim grobljima, kao nekoliko dana ranije u Nišu koji je, takođe, razoren „prijateljskim bombama“.
– Ja bih razumeo bombardovanje da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom – rekao je tada niški okružni načelnik Jovan Barjaktarević.
Nesrećni čovek nije ni slutio koliko je blizu istine.
– Bi-Bi-Si je na Uskrs 1944. objavio vest da su saveznici na zahtev maršala Tita bombardovali Beograd. Na to je smesta reagovao Bogoljub Jeftić, poslanik jugoslovenske vlade u Forin ofisu, i uručio demarš zbog direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu. Jeftiću je usmeno obrazloženo da saveznici bombarduju čitavu Evropu, pa ni Beograd nije izuzetak. Međutim u belešci Forin ofisa o tom događaju piše: „Nama bi bilo draže da Bi-Bi-Si nije objavio tu vest jer ovako imamo neprijatnu dužnost da objašnjavamo svoju politiku“. U britanskoj vladi je nesumnjivo postojala podrška Titovom pokretu – kaže prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju Srbije.
Na stav zapadnih saveznika o događajima i dobrim i lošim momcima u Jugoslaviji presudno je uticala grupa sovjetskih „krtica“ u britanskoj tajnoj službi SOE. Početkom Drugog svetskog rata oni su kao diplomci Kembridža, povezani salonskim levičarenjem i homoseksualnošću ušli u SOE i postali veoma uticajni. S njima je veoma blizak bio i Ficroj Meklin, Čerčilov izaslanik u Titovom štabu. Ova grupa je bila ključna i u lancu odlučivanja u Balkan er-forsu (balkanskim vazdušnim snagama), koji je bombardovao srpske gradove.
UBIJALI SAMO ZA CIVILE
Prilikom savezničkih bombardovanja Beograda nije pogođen nijedan nemački cilj od strateškog značaja, zabeležio je Miodrag Mija Jakšić. – Umesto toga, pogođena su uglavnom civilna naselja. Najgore je tih dana prošlo Pašino brdo. Iz „letećih tvrđava“ padali su „tepisi“ bombi na ovo beogradsko naselje. Tu je poginulo najviše Beograđana, a i porušeno najviše kuća – zapisao je Jakšić, koji je preživeo sva saveznička bombardovanja Beograda.
– Meklejn je smatrao da bombardovanje treba da „pomogne da se okonča građanski rat u korist partizana i potvrdi ih kao jedinu snagu otpora u Jugoslaviji“. Početkom aprila 1944. Čerčil je u London pozvao svog izaslanika kod Tita, brigadira Meklejna i Vladimira Velebita, koji je bio Titov oficir za vezu prvo s Nemcima a potom s Britancima. Oni stižu u štab generala Vilsona, komandanta Sredozemlja 15. aprila, a već sutradan je prvi put bombardovan Beograd – kaže Miloslav Smardžić, autor knjige „Krvavi Vaskrs 1944“.
Engleske vazduhoplovne snage su uglavnom bombardovale preko dana, a strateška bombardovanja s bezbedne visine i noćna bombardovanja obavljali su Amerikanci.
– Uspostavljena je koordinacija između Balkan er-forsa, odnosno komande u Bariju i misija koje su se nalazile pri vrhovnom štabu NOVJ i glavnim štabovima republika koji su slali svoje predloge za bombardovanje o kojima su odlučivali Meklejn i Tito – kaže prof. dr Pavlović.
Za razliku od Edvarda Kardelja, koji je odlučno odbio predlog da se bombarduje Ljubljana, i Tita, koji uprkos zahtevima saveznika nije dopuštao da se ruši Zagreb, komandant Glavnog štaba NOVJ za Srbiju Koča Popović i britanski obaveštajac Džon Heniker Mejdžor sipali su predloge kao iz rukava.
-Popović je određivao ciljeve, a da uopšte nije bio u Srbiji. U seriji radiograma Vrhovnom štabu on ne samo da traži da se bombarduje neki grad, Leskovac, Niš, Beograd, čak i određene ulice. Mejdžor to šalje Meklejnu, koji predlog analizira sa Titom i informaciju koja ide u Bari u komandu Balkan er-forsa. Ta linija odlučivanja ide preko Meklejna i Tita, a Balkan er-fors bombarduje po vojničkim procenama samo kada u preletima uoči neprijateljske ciljeve – kaže prof. dr Pavlović.
“NEDELjA PACOVA“
Sprega u bombardovanju srpskih gradova 1944. između partizanskog vođstva i Balkan er-forsa naročito je funkcionisala tokom operacije „Retvik“ („Nedelja pacova“).
– „Nedelja pacova“, koju je izmislila Meklejnova misija, zaista je bila jako nesrećan naziv. Bila je to vežba namenjena hvatanju Nemaca prilikom njihovog povlačenja iz Grčke preko Srbije. Ovaj cilj nije ispunila tako da je armija od 100.000 ljudi obavila uredno povlačenje. „Nedelja pacova“ je za Tita je bila ofanziva za oslobađanje Srbije od Mihailovića i lojalista i usput od svih protivnika komunista, stvarnih ili potencijalnih – kaže Liz.
Boris Subašić
Sigurno da je svaki ubijeni Srbin američko-engleskim bombardovanjem o Uskrsu 1944.g. bio po čovek previše. Ali -nisu samo srpski gradovi bili bombardovani- saveznici su u okviru operacije „Overlord“ -iskrcavanje savazničkih trupa na teritoriju Francuske od 6.6.1944.g. do kraja avgusta iste godine, masovnim bombardovanjem Nemaca stacioniranih u pojedinim francuskim gradovima, iste sravnili sa zemljom. Poginulo je od savezničkih bombi i do 20.000 Francuza- civila! Pa Francuzi ne „kukaju“ za tim žrtvama jer se znalo da sloboda od fašizma zahteva žrtve! Znači pobijeno je 10 puta više Francuza od Srba -što je i razumljivo jer je Francuska imala i skoro 10 puta više stanovnika! I u Srbiji su Nemci bili stacionirani po srpskim gradovima tako da je -po pisanju saveznika, bombardovanje srpskih gradova strateški bilo opravdano i sledilo je na izričiti zahtev SAVEZNIKA a ne Tita i drugih ondašnjih partizanskih tobožih boraca protiv fašizma- ustvari boraca za okupaciju Srbije! Uništenjem brojnih nemačkih vojnika u toku povlačenja iz Srbije ka Austriji, Nemačkoj pa i dalje ka ratištu u Francuskoj, bi sprečilo njihov transfer na ratišta i tako,bar donekle, olakšalo napredovanje saveznika! To je bio glavni razlog bombardovanja nemačkih vojnih snaga po srpskim gradovima a ne nekakve izmišljene teorije u „učvršćenju partizanske vlasti u od njih novookupiranoj Srbiji. U savezničkim arhivama još nisu nađena dokumenta, sem nekoliko dokazanih falsifikata, (kopije jednih od brojnih falsifikata je ne tako davno objavio i portal KORENI) koja lažno ukazuju na navodno Titov i na zahtev Koče Popovića da se Srbija bombarduje! Svaki rat je zahtevao direktne žrtve pa tako i srpske, ali malo ko pominje partizansko-komunističke žrtve posle okupacije Srbije, kada je bilo dovoljno da neko prstom ukaže na komšiju- ili na bilo koga drugog- da je bio toboži „saradnik okupatora ili četnika“ -i ode glava! Procene uglavno nedužno pobijenih od strane komunističkih okupatora se kreću, po istoričaru i publicisti iz Kragujevca Samardžiću i do 100.000 žrtava! Osim toga, Ameri su u okviru „Maršalovog plana“ i Jugoslaviji ponudili finansijsku pomoć za razrušene infrastrukture, i isplatili oko 250 miliona dolara, ali je Tito, valjda po naredbi Staljina, nastavak SAD-pomoći -kojom je izgrađeno „pola razrušene Evrope“ velikodušno odbio! Pa sada -procenite ko je više ubijao- saveznici možda potrebnim „strateškim bombardovanjem“ ili Titoisti ubijanjem bez potrebe uglavnom nedužnih da bi „učvrstili“ vlast! Pomenimo i to da biološki naslednici posleratnih -od okotobra 1944.g. pa na dalje- komunističkih zlotvora i danas vladaju -Srbijom! Zato nikakvo čudo ni gde smo, ni kako smo, ni kuda čemo!