Autobusom je došao sa Ilidže kod babe Savke u zaseok Ravne kod sela Luke nadomak Tarčina, odma poslije prvih barikada u Sarajevu. Insistirao je da ide kod babe, jer na Ilidži je napeto i ne zna se ko će doći na vrata. Bilo mu je dosadno u stanu u Lužanima. Kod babe bar može da se igra sa rođacima u selu ,a i blizu je šuma. Tako je Leo početak rata dočekao kod babe i našao se na muslimanskoj strani i to odvojen od roditelja za koje ne zna ništa. Znao je samo da je Ilidža srpska, ali više od toga nije mogao da zna.
Onda su jednog hladnog majskog jutra došle komšije muslimani i pokupili sve muškarce iz sela i odveli ih u Silos u Tarčinu. Leo je ostao sa babom i niko od muslimana nije znao ni da je tu. Baba Savka i Leo su počeli da žive oprezno i u strahu. Sve je počelo da liči na đedove priče o Drugom svjetskom ratu i stradanju Srba u NDH-a. Noći bi bile pune straha, a danju su se sklanjali od komšija muslimana.
Jednog jutra baba je čistila dvorište i njive oko kuće. Naložila je vatru i spaljivala granje, te ostali preko zime nakupljeni otpad i korov. Leo se vrtio oko vatre i odjednom se sjetio metaka od prašljiva. Otišao je po njih i sačekao da se baba odmakne od vatre, a onda ih bacio u vatru. Počelo je pravo pucanje i djelovalo je da neko rafala. Leo se smijao kako je prepao babu, a baba je na njega zagalamila. Ušli su u kuću.
Nije prošlo ni desetak minuta pojavili su se muslimanski vojnici. Opkolili su kuću i tražili da Leo izađe i pokaže im put prema Lepenici. Leo kad je izašao i krenuo, jedan po jedan izlazi iz šume i počeli podrugljivo govorit.
-Evo nama četničkog kurira!
Ubrzo su Lea zgrabili, svezali mu ruke i stavili mu povez preko očiju. Odvukli su ga u obližnju seosku školu. Tu su nastavili da tvrde da su uhvatili četničkog kurira. Polivali ga hladnom vodom. Šmarali ga i tražili da im kaže gdje četnici drže stražu u selu pod htvatskom kontrolom, gdje žive Leovi kumovi Tešići. Kao nije znao, oni su nastavili sve više da ga tuku. Čuo je samo da ga pitaju.
-Gdje vam je radio stanica, gdje vam je oružje sakriveno? Majku li ti četničku jebem govori!
Leo je samo zgrčio svo tjelo, a suze koje su se na početku ispitivanja pojavile nestale su od tog straga i šoka. Ćutao je. A onda je jedan rekao, da pruži ruku. Kad je pružio ruku rekao mu je taj musliman, da će mu sve jedan po jedan prst odsjeći, a onda jedno po jedno uho, ako ne kaže gdje je oružje. Leo je i dalje ćutao. Nije znao ništa o radio stanici i oružju. Znao je samo da su odvedeni i oni koji su imali oruže i predali, kao i ostali muškarci koji nisu imali oružje. Čutao je i gledao u jednu tačku. Čuo je samo kad mu je jedan rekao.
-Sad ćeš ti u Tarčin, pa ćeš dole propjevat kad ti komad po komad mesa budu sjekli, majku ti četničku jebem!
Ubrzo su mu ponovo stavili povez preko očiju i ubacili ga u auto. Povez su mu skinuli i poznao je da je kod Doma kulture u Tarčinu. Tu su ponovo počeli da ga ispituju i maltretiraju. Kasnije su promjenili priču i obečavali mu bezbjednost i da mu dlaka s glave neće faliti, ako kaže, gdje je oružje i radio stanica. Leo je čutao i ponovo gledao samo u jednu tačku.
Koliko je tu bio vremena i šta su mu sve govoriliviše nije ni pamtio. Suze su nestale još prije par sati i pomirio se da je to njegov kraj. Čuo je samo kad su mu rekli.
-Ustaj ideš u Silos sa ostalim četnicima!
Zgrabili su ga i odveli u Silos. Kad su se otvorila vrata ćelije i kad su ga unutra grubo ubacili čuo je samo.
-Sine Leo odkud ti ovdje?
Podigao je glavu i ugledao Nenada Aleksića, koji mu je bio majkin polubrat i koji je uhapšen kad i ostali muškarci iz sela. Svi su se čudili odkud Leo u Silosu, niko od logoraša nije mogao da dođe sebi jer doveli su djete od nepunih 14 godina. Nije stigao ni da im ispriča sve kad se otvoriše vrata i u ćeliju ubaciše nekog momka od dvadesetak godina, koji je bio sav od krvi i deformisanog lica. A čuvar sa zida iznad ćelije im reče.
-Eto vam četničkog snajperiste, majku li vam svima jebe!
Svi su sjeli i nastala je tišina. Na sred ćelije ležao je prebijen momak, ni živ ni mrtav. Nije to bio nikakav snajperisti već neki Golub iz obližnjeg sela tek uhvaćen kod svoje kuće. Leo je gledao njegovo crno i poteklo lice.
Onako izgubljen u vremenu Leo nije ni primjetio kad je pala noć. Drhtao je od hladnoće i skupio se sav u gutu. Imao je samo na sebi pantalone i majicu kratkih rukava. U Silosu je temparatura uvjek desetak stepeni niža nego napolju, jer to je skladište za žito, napravljeno od debelog betona u koje ne dopire i dašak svjetlosti.
A onda su se ponovo otvorila vrata ćelije i nastao je haos. Tukli su ih nogama, rukama, palicama, puškama. Lea je zgrabio Miladin Mićević i zajedno sa Nenadom Aleksićem zaštio ga svojim tjelom. Kad je krvavi pir završen nastala je tišina. Leo se samo skupio i pokušavao da zaspe.
Nije znao ni kad je svanulo. Hladnoća i glad mu nisu dozvoljavali da bilo šta primjeti. logoraši su ga premjestili od vratana kraj ćelije, jer one do vrata tuku najviše. Tu je našao mjesto i na njemu ostao narednih 14 dana.
Za tih 14 dana dobijao je isto što i ostali zatvorenici, a to je trećina kriške hljeba i neka zaspljena tečnost u koju stražari pišaju. To hljeba bi pojeo ali te spirine nije jeo. Nekoliko puta mu je jedan od stražara Emin bacio krišku hljeba. Znao mu je babu i đeda, pa se sažalio na Lea.
Nakon 14 dana čuli su u ćeliji da dolazi Crveni Krst da ih popiše. Odjednom svi pogledaše u Lea i rekoše mu.
-Kukaj mali da te boli stomak i glava, ovo ti je šansa da ideš babi. Oni pokupe najgore i najprebijenije i sakriju ih ili ih puste kući na par dana, kad čuju da dolazi Crveni Krst. Zovi mali stražara, kukaj i zapomaži.
Leo pristade i počeše da dozivaju stražara. Nakon nekoliko minuta vrata su se otvorila i ušao je stražar. Izveo je Lea i odveo ga u neku kancelariju. Nakon par minuta pojavio se doktor i nekoliko njih iz uprave logora Silos. Leo ga je pogledao i vidio da ima nekoh 35 godina i da djeluje ljubazno. Počeo je da se previja. Doktor ga je ispitivao šta ga boli, a Leo je samo govorio.
-Glava i stomak me bole.
A onda bi se savio i nastavio da glumi strašpne bolove. Doktor nije mogao da utvrdi da li je bolestan i samo ga je sažaljivo gledao. Leo je za 14 dana izgubio pola svoje težine. Bio je skoro živi leš. Izašao je i donio mu sendvič i rekao mu.
-Pojedi taj sendvič, možda te prođe stomak.
Pogledao je u te stražare i upravnike logora i rekao im.
-Pustite ga kući, izgladnio je, bolestan je. Izglsdnio je, djete je to. Oni pristadoše i onda mu rekoše.
-Ideš kući kod babe dok ne prođe Crveni Krst. Nemoj da slučajno iz kuće izlaziš i ideš negdje. Ubićemo te čim te vidimo van kuće. A kad prođe Crveni Krst ponovo si naš. U tom im doktor reče.
-Dajte auto nek ga odbaci.
-Kakvo auto doktore, pa nemamo mi auta da četnike ravozimo. Mrš kuću mali!
Leo izađe i odvedoše ga na kapiju. Tamo ih nekoliko stoji i svi mu se rugaju.
-Šta je četnik, šta si se savio? Ideš kući dok ne prođe Crveni Krst, a onda si opet naš.
Leo je samo čuo glasan smijeh i izletio preko kapije. Požurio je i samo je koračao ne gladajući ništa oko sebe. Rukom je samo stezao pantalone koje su mu bile nakon 14 dana logora prevelike i spadale su. Nakon nekoliko kilometara hodanja došao je do babe. Baba kad ga je ugledala počela je da plače i da ga ljubi. Leo joj samo reče.
-Baba daj da jedem.
Baba iznese šta je imala a Leo nemilice poče da ztrpa usta. Baba mu ispriča da je nekoliko puta dolazila do Silosa i donoslima mu paket i presvlaku, ali su je otjerali a paket uzimali sebi. Još nije sebi došao, ababa mu reče.
-Noćas mi sine preko šume idemo kod kumova Tešića, ti se spremi i kad noć padne idemo.
Leo se složio sa babom i kad je pala noć krenuli su. Išli su šumom, pa kroz neka sela. Leo se okretao oko sebe. Strah ga nije popuštao i samo je mislio o tome, šta ako ga uhvate i vrate u Silos. Nije ništa o tome govorio babi, samo je koračao i pomalo drhtao od svojih misli. Pazili su da ih niko ne pozna jer baba nije u dimijama. A onda su došli nakon sat i po hoda kod kumova.
Leo nije još uvjek bio siguran da je na sigurnom. Ni kad su uspostavili vezu sa našom stranom i dogovorili da ih predaju našima na Kobiljači Lea nije napuštala nerovoza. Tek kad je prešao na našu stranu i poznao rođake Vuliće u Rakovici, strah ga je popustio. Noćio je tu, a sutra su njegovi došli po njega i odvezli ga na Ilidžu. Radosti nije bilo kraja, a rat je postao podnošljiv.
Čuo je od kasnije razmjenjenih iz sela, da su ga tražili kad je prošao Crveni Krst.
Leo Kapetanović je najmlađi logoraš iz Silosa u Tarčinu.
Autor: Bojan Vegara
